Храмовна слава у Јужној Митровици: Пуна црква народа у граду у коме нема Срба

Храмовна слава у Јужној Митровици: Пуна црква народа у граду у коме нема Срба.

Боже чуда, Боже радости јутрос у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице. У граду у коме, сем свештеника и његове породице, нема ниједног јединог српског уха, црква и порта јутрос – пуни Срба!

Али то је у храму у Јужној Митровици тако тек једном-двапут, или три пута у години. Као на данашњи дан, када црква у граду у коме од хиљада и хиљада није остао ниједан жив Србин, слави црквену славу, Пренос моштију Светог Саве.

И та слика Срба како се моле у цркви која је готово са свих страна окружена оградом и преко ограде развученом бодљикавом жицом, слика деце како се играју у црквеној порти тек на први поглед слика је пуна радости и среће. На српску невољу, то је у ствари слика цивилизацијске срамоте читаве Европе. Не због деце која се играју у порти, него зато што је порта ограђена бодљикавом жицом.

Осталих 360 или 362 дана у години, на молитви у цркви тек су свештеник Ненад, старешина цркве, његова супруга, и њихова дечица, а изродили су њих двоје петорицу синова.

Јутрос, једна од главних улица у Јужној Митровици, која је испод цркве и од магистрале према Приштини води ка центру града, пуна је полиције. Што због литургије и доласка Срба, што због догађаја преко Ибра, у северном делу града, полагања заклетве градоначелника Ердана Атића.

На улазу у порту, изнад пута, бела кућица и у њој двојица косовских полицајаца, мотре ко пролази. Улицом пролазе Албанци, мало који окрене главу према цркви и оном народу и дечици који се виде у порти…

Чује се појање из цркве, само звоно се са звоника не оглашава. Због тога што га нема, страдало у мартовском погрому када је црква запаљена, када се 18. марта 2004. увече, над Јужном Митровицом извио густ, црн стуб дима и када су Срби са друге стране Ибра знали да гори њихова богомоља.

Сад јереј Ненад сања да обнови звоник и да се звоно поново огласи из порте цркве Светог Саве. Док оно не стигне, портом звони дечији смех.

Јутрос, у порти се чују фрагменти молитве, али, не даље од порте, може молитва неког да испровоцира. Таква су овде наступила времена.

„Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј…“

„Господе спаси народ твој…“

Па поново:

„Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј…“

Оцу Ненаду док у цркви траје литургија, лице озарено до среће, само што не полети… Његова дечица, они који су дорасли, стоје у певници, траје литургија, куд ће веће радости.

Са сводова цркве изнад отпао малтер, на неким местима види се да црква прокишњава, нема ни иконостаса, све изгорело оног црног дана.

Људи који су јутрос у цркви дошли су из Северне Митровице, неки и са југа. Везани за цркву у Јужној Митровици као конопцима. Многи певају уз свештенике док тече литургија.

У једном тренутку чује и васкршња песма:

„Ангел вопијаше благодатњеј…“

Неки плачу.

„Господе, спаси народ твој…“, читају свештеници.

Ту, пар уличица даље, живела је до пре коју годину Иванка Беловић, последња Српкиња у Јужној Митровици док није стигао свештеник Ненад са својом породицом. После је Иванка, мученица, умрла, уличица која је носила име хајдук Вељка, преименована за њеног живота па сад носи име неког УЧК хероја.

„Дођемо овде да се причестимо, да окрепимо душу, да ћутимо и сећамо се неких бољих времена, дођемо да Бога молимо да нас спаси, да избави душе наше од сваког зла и искушења, да га молимо да спаси род наш српски. Дођемо да се присетимо да смо некад у овом граду живели и ми Срби“, кажу ми неки од Срба док излазе из цркве, са литургије.

Светиња је  стара више од 120 година. Кад су Албанци 18. марта подметнули пожар, изгорео и иконостас стар више од 100 година.

Отац Ненад понекад сања нови иконостас у својој цркви и пробуди се сав радостан.

Уз иконостас, оног дана, изгореле и старе црквене књиге, многе иконе, стара плаштаница, старе свештеничке одежде… То више нико не може вратити.

Они који су јутрос на литургију стигли из правца Приштине или, из правца Београда, поред Дудиног крша, прошли су поред старог гробља, километар од цркве у Јужној Митровици. А гробље, жалост једна. Оскрнављено, разрушено, сатрвено, крстови поломљени, споменици разлупани маљевима, кости Срба, мученика староседелаца разбацане около још одавно, неке гробнице поотваране…

Поред гробља и цркве пролазе јутрос Албанци, својим послом, равнодушни, оне разваљене споменике и звоник цркве без звона или не виде или неће да виде, то њих не занима.

Свештеник Ненад са попадијом у црквеној порти гаји петорицу синова. Димитрија, Лазара, Марка, Филипа и малог Стефана. Вози дечицу у школу у Северну Митровицу, кад дечица дођу кући играју се у порти, других другара немају. Са јужне стране црквена порта граничи касарном Косовских безбедносних снага, са осталих страна кућама Албанаца.

Јереј Ненад се не жали, каже да са тим комшијама нема проблема.

Жива је црква у Јужној Митровици. Жива док у њој теку литургије, а јутрос су се овде молили Срби, из свег срца и из све душе.

„Господи, помилуј, Господи помилуј, Господе, спаси народ твој…“

Док траје литургија по цркви, бетонском поду који је делимично и даље разрушен, испуцао до ватре, силног пожара од 18. марта, трче дечица, очеви и мајке за њима, свештеници се крајичком усана насмеју док, за време литургије гледају ту сцену.

Непуних стотину година овде се венчавало и крштавало, служене свете литургије, славили се Васкрси и Божићи, певало у славу Бога.

„У ове наше дане, на литургије некад дође петоро, некад троје, некад десеторо, народ с оне стране Ибра. Некад се деси да сем мене и попадије Тијане и наше дечице у цркви нема никога“ , причао ми је пре коју годину старешина Ненад док су наши гласови звонили у празном храму голих зидова.

Сваки пут кад се видимо, и јутрос исто, јереј Ненад прича ми о обнови храма. То је његова животна мисија. И то и да на своју децу пренесе чврсту веру у Господа, да се сваки дан моли да Бог спаси људе његове. Кад ме испрати, остане сам на капији порте, ја одем ка северном делу града, он остане као неки староставни стражар испред своје куле мотриље.

Зоран Шапоњић/ИН4С/РТ Балкан

Бонус видео