Добровољци из Каталоније ратовали за Србију у Великом рату

Геополитика открива нашој јавности непознату причу о ратним добровољцима из Каталоније који су се борили за Србију у Првом светском рату. Преносимо текст из листа „Nation“ – недељног журнала каталонске заједнице у Барселони од 11. новембар 1916.године: “Легионари Каталоније боре се на страни Србије против неправедног освајача српских земаља“ – пише „Nation“.

Увод

Шпанија је у Првом светском рату била неутрална, иако је познато да краљ Алфонсо XII није крио своју склоност Француској, али је био свестан да је најбоље да се не меша у рат, јер је у то време имао довољно политичких проблема у Мароку. Истог мишљења био је и председник шпанске владе Едуардо Дато, који је промовисао шпанску неутралност.

У Каталонији су политичке партије биле подељене по питању неутралности. Републиканци као што су Габриел Аломар, Амадеу Хуртадо, Жауме Кералто или Франческ Лајре, који су одувек показивали симпатије према Француској, определили су се за неутралност. С друге стране, радикални националистички сектори, попут Унио Каталаниста, коју предводе доктори Марти и Хулио, и тада основана Ескуера Каталаниста, којом председавају Антони Ровира и Виргил, и партија Републички радикали, лидера Алејандра Лероуха, више су наклињали Тројној антанти (Француска, Велика Британија и Русија).

Партије Унио и Ескуера су саосећали са Србијом, из разлога родољубља и хуманости, а супротстављали се централним империјама, идентификованим као опресивне и ауторитарне силе супротне интересима Каталоније. С друге стране, Регионалистичка лига, која је тада била доминантна политичка снага у Каталонији, показивала је лојалне позиције код краља Алфонса. Франческ Камбо, лидер Лиге, био је сасвим јасан:„Морамо бити неутрални јер не можемо бити ништа друго“.

Каталонски германофили су то доживљавали на другачији начин. Немачки конзулат у Барселони је напорно радио да убеди становништво у опасности које су, по његовом мишљењу, повлачиле за собом будућу француско-британску хегемонију у Европи. Имали су подршку Карлистичке партије, неких католичких кругова, елемената Лиге и такође богатих каталонских породица.

Упркос званичним ставовима шпанске државе, многи добровољци из Каталоније су одлучили да се боре на страни савезничких војних јединица. Каталонски добровољци у Првом светском рату је термин који се односи на оне Каталонце, неки са француским држављанством, а други не, који су се борили као добровољци у француској војсци да би подржали савезнике током Првог светксог рата. Каталонци Кнежевине Каталоније, као шпански држављани, а самим тим и странци у Француској, пријавили су се у маршевски пук Легије странаца. Северни Каталонци су, пак, због свог француског држављанства били уписани у пукове француске војске.

Дана 14. августа 1914. године, републички лист La Publicidad је коментарисао да су се бројни Каталонци придружиле војсци добровољаца који ће се борити у корист Француске. Био је то одговор на чин солидарности са Србијом који је одржан у Casal Nacionalista, у шестом округу Барселоне. Организатори скупа Eскуера и Унио Каталаниста, охрабрили су присутне да се боре у корист потлачених народа.

„Nation“ 1916.године

Подофицир Вигиер, извештава о храбрим каталонским легионарима који се у српским рововима боре. Тада смо добили наређење положити своје ранчеве а бајонете ставити на пушке. Требало је видети ову јединицу, у свом походу, која несломљивом вољом за своју идеологију борбу води, како би се Србима вратила њихова отета земља…

Браћо Каталоније! Ви не можете ни замислити све недаће које храбри Каталонци морају поднети за ослобођење Србије. Несрећа која се догодила код француске границе је ништа у поређењу према ономе што они све у Србији преживљавају. Војници се овде незамењују, они су стално на својим положајима. И клима је тешко подношљива. Човек има навику да се свугде аклиматизује и да се осећа као да је код куће. Подофицир Вигиер, извештава о храбрим каталонским легионарима који се у српским рововима боре. Он пише о борбама у коме су наши људи узели учешћа. Он уважава војнике. Они би требали на основу херојског и великог ратног подвига да се поштују и да заузму важно место у нашој историји. Током читавог месеца септембра наша су браћа, која се под иперијалистичким канџама заробљене мале Србије боре за њено ослобођене, под сталним напором, да не могу ни један дан због сталних ратних дејстава да одахну.

Страшна хладноћа и велике количине кише, што напуни ископане ровове, тешко се подносе. И тако мокри све до костију хтели су заспати (назовимо то спавање на мокрој земљи). Бићу изричит: Да се не ради о слободи и достојанству Србије, ради чега смо се ми целим својим бићем заузели, наша браћа би се најрадије вратила својој домовини, јер су физички и психички болови понекад неподношљиви. Каталонци, ипак, добри Каталонци, никада се не враћају. Не за речи, не за дела, за никога. Легионари Каталоније боре се на страни Србије против неправедног освајача српских земаља. Није потребно ни споменути, колико су несебичне њихове душе, а племенита и убедљива њихова дела. Прошлог 3. октобра су нам писали, да се налазе удаљени на 3 километара од првог непријатељског рова и да ћу ускоро бити замењени од друге јединице „Цуаус“. Већ двадесетдва дана нису допунили своје фишеклије, у којима има места за двестотине метака. Они једу и спавају са њиховим опремом и истоветном одећом, што ће се у овој новој форми изненадних ратних операција показати од велике важности и потребе.

Добровољац Ј. Видал нам саопштава, шта су он и његови другари у последњих двадесет дана радили, и у којим су ратним операцијама учествовали: „Континуирана роса. Хладноћу коју осећамо. Зима је дуга. Непријатељи су нам близу. Оружана ватра која се од ратних машина испаљује мења се са једне стране на другу, као да сви у исто време, ми и они, промене ради желимо се загрејати. Не знамо ни да ли је четвртак или недеља, ни у који дан једемо хлеб. Ми смо сви исти, сви ми доносимо на јединствени начин нову технику интересовања и боримо се за наше идеје. Овај рат стоји у тоталној супротности према класичним античким ратовима, ово је нехумани рат. Боримо се да убијамо. Класични антички ратови произвели су најхрабрије ратнике. Данашњи ратови се, међутим, воде са добро наоружаним и не увек витешким ратницима. Овај рат је неупоредив са осталим ратовима модерног времена, и захтева доста напора и издржљивости. Нико овде није без посла. Ми не можемо са сигурношћу тврдити који су алати најопаснији за манипулисање: оружани алати или радни алати, што се по рововима испод земље користе за копање ровова. Са првим ми поседујемо мање или више потребну одбрану на удаљености, од непријетеља. Са другим ми можемо испод земље по рововима радити, у мраку, прса до прса, и тако себи ископати рупу која нам пружа прилику за најделотворнију одбрану. Јер ров нас чува од ваздушних напада, лети од врућине, а у зиму од снега и промрзлог ветра, служи као извидница окупаторских положаја.

У ноћи када смо на фронту и кад је мирно, сваки други војник спава, док онај други стражу чува. Ко је на стражи мора да пази, да се превише не фокусира на одређене објекте, јер тако може умислити да се нешто помера. Он ће затим пуцати, у нади да нишани непријатеља. Више од једног пута је ватра отварана на дрво или жбуње. Када смо у једној ноћи, било је око једанаест – после дана који нас је испунио умором – још радили, пренео нам је наредник депешу, где се изричито наређује, да се у току ноћи колико је могуће што више приближимо душманину, тако да чим зора сване нападнемо његове положаје. Наша јединица дала се у покрет. После једног километра застали смо у сред мрака и ископали себи нови ров. У пола пет ујутру је посао био окончан. Лиса и ја смо били у истој земљаној рупи, као у неком херметичком затвореном простору што чува наше животе.

Хици лете преко наших глава и педесет метара напред стоји први ров запоседнут од стране непријатеља. У седам часова наша артиљерија отвара ватру према положајима Бугара и Немаца. До један сат после подне траје овај страховит напад. Тада смо добили наређење положити своје ранчеве а бајонете ставити на пушке. После десет минута излазимо из рова, поређани у смотру на линију, певамо химну „Марсеља“. Није дуго потрајало када су нас империјалисти приметили, те су истог момента запуцали. Но, ми смо певали још јаче и корачали даље као да се ништа није догодило. Требало је видети ову јединицу, у свом походу, која несломљивом вољом за своју идеологију борбу води, како би се Србима вратила њихова отета земља…

У шест сати после подне напали су нас Бугари. Ми смо узвратили свим располагајућим снагама. На ову са дешавањима толико бурну ноћ, следила је још једна, и још једна бурнија ноћ. Све ужаснија борба док нико више не остане у животу. И ми нећемо пасти све док и један остане. Овде смо дошли да помогнемо Србима са свим својим иметком. И када наши задаци буду испуњени, синови Србије ћу нам вечно бити захвални. И ослобођена Европа и цивилизацијски свет ће се сећати наше борбе за слободу, а и Каталонија се може поносити на синове попут нас, да их је за легионаре имала.

„Nation“, недељни журнал каталонске заједнице, Барселона, 11. новембар 1916.

Аутор: Арнау де Виланова

Приредио: Милан Старчевић / www.geopolitikamagazin.com

БОНУС ВИДЕО: