ЗАШТО ТРЕБА ДА СМО ПОНОСНИ НА ДУШАНОВ ЗАKОНИK: Строго кажњавао корупцију, насиље у породици, смртна казна само у једном случају…

Душанов законик (Закон благовјернаго цара Стефана) је најзначајнији правни споменик српске државе из доба Немањића. Донет је на сабору у Скопљу 1349. године (првих 135 чланова), а допуњен на сабору у Серу 1354. са још 66 чланова, тако да има укупно 201 члан.

Оригинал Душановог законика није сачуван, али су се сачували многобројни преписи (преко 20) у периоду од XИВ до XВИ века. То сведочи о његовој примени не само у средњем веку, већ и касније под Турцима у оквиру цркве.

Душанов законик је писан на народном, старосрпском језику, за разлику од других законика тог доба који су писани латинским језиком. Душанов законик није у потпуности оригинално дело, постоје бројни извори из којих су чланови преузимани: старо словенско и српско обичајно право, раније повеље српских владара, византијско право, статути приморских градова.

Један од најважнијих задатака Душановог законика био је да учврсти пространу Душанову државу, да уједначи правне прописе различитих области царства и зближи новоосвојене градове и области.

По свом садржају Душанов законик претставља скуп прописа из разних области права. Највише је у њему прописа о уређењу државе, о органима власти — о владару и властели, световној и црквеној, о њиховим обавезама и правима, о њиховим међусобним односима и њиховим односима према себрима.

После прописа о државном и друштвеном уређењу, у Душановом законику највише је одредаба о кривичним делима и казнама.

Закоником су предвиђене већином врло строге казне за крађе и разбојништва, за паљевину у селу и ван села, за повреду туђих граница и уопште повреду туђе земљишне својине.

Закоником се прописују казне за кривична дела против личности, за убиства, за телесну повреду, за силовање, за увреду делом и речју.

Најзад, Душанов законик, нарочито у првим својим члановима, наређује да се казне сви они који раде против цркве или не поштују црквене прописе, али је уједно и строг према црквеним непочинствима.

Тако се у члану 13, који носи назив О епископима, каже:

И митрополити, и епископи, и игумани, да се не постављају митом. И ко
се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана,
да је проклет и онај који га је поставио.

Законик регулише насиље у породици, али и генерално. У делу 53. О насиљу, вели:

Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и
нос сареже; ако ли себар узме силом властелинку, да се обеси, аколи
своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже. (себар – слуга, прим.аут)

Цар Душан у 14.веку предвиђа смртну казну само у случају убиства чланова породице:

Ако убије властелин себра у граду, или ужупи, или у катуну, да плати
тисућу перпера, ако ли себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и
да плати триста перпера.

Kо се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедос воје, да се тај
убица сажеже на огњу.

Закоником је уведен и систем судске пороте, чија бројност је зависила од дела за које се суди…

Отсада унапред да је порота и за много и за мало:
за велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу
дванаест, а за мало дело шест поротника. И ти поротници да нису власни
никога измирити, осим да оправдају или опет да окриве. И да је свака
порота у цркви, и поп уодеждама да их закуне, и у пороти камо се
већина куну, и кога већина оправда, тима да се верује.

Цар Душан је укинуо трговину златом и златарски занат, осим у посебним случајевима:

Златара у жупама по земљи царевој нигде да није, осим у трговима где
је поставио цар новац ковати.

Антоније Ковачевић / serbiantimes

БОНУС ВИДЕО: