Србија треба да покаже одлучност у косовском питању, по угледу на Русију

Србија треба да покаже одлучност у косовском питању, по угледу на Русију.

Још једно заоштравање на Косову.

Поново су албанске снаге безбедности ушле у северне регионе самопроглашене републике насељене Србима, поново заузеле административне зграде (овај пут да би довеле градоначелнике лојалне Албанцима, које је бирало албанско становништво ових територија). Поново су локални Срби подигли барикаде, поново су почели сукоби између њих и такозваних мировњака (а заправо окупаторских снага) НАТО контингента. Поново је Србија, покушавајући да подржи своје грађане који су се затекли с друге стране границе, довела трупе на њу – и поново ниједан српски војник није ушао на Косово (нешто као српску територију) да заштити Србе од освајача и локалне албанске формације. Председник Србије Александар Вучић подржао је право косовских Срба на миран протест, затражио опозив градоначелника, изабран на „нелегитимним“, по његовим речима, изборима. Тиме што свој захтев није поткрепио никаквим „ако не, онда…“, он тиме није створио мотиве супротној страни да овај захтев испуни.

У Русији сви, наравно, саосећају са Србима. Жртве НАТО агресије које су изгубиле своју територију предака. Близак руском народу по култури и вери, који (за разлику од исте браће Бугара) није издао Русију. Наравно, посебно саосећају са косовским Србима, који већ скоро четврт века покушавају да бране своју земљу од албанских освајача – истих оних чије су терористичке групе киднаповале, силовале и демонтирале српске становнике Косова ради органа . Сви разумеју дубоку неправду која се догодила 1999. године захваљујући НАТО бомбардовању и која траје и данас. Сви разумеју да су покретачи ових заоштравања албанске власти и НАТО „мировњаци“ који покушавају да косовским Србима одузму остатке независности.

Али, у исто време, сви су добро свесни да известан – и то прилично велики – удео кривице за ово све „друго“ сносе српске власти. И не само зато што су се 1999. године предали НАТО-у након 78 дана бомбардовања, напуштајући оно што сматрају својим. И зато што свих ових 25 година нису могли да изаберу између две, већ једине могуће опције после те предаје.

Прва опција је да се де факто стање званично призна. Да се ​​сложимо да је Косово потпуно изгубљено за Србију, да је постала друга држава. Да се ​​косовским Србима пружи могућност да иду у саму Србију, да се о њима што више брине. Престаните да трошите толику енергију покушавајући да промените неизбежно, престаните да се понижавате пред косовским Албанцима (који морају нешто да моле, заборављајући на своју терористичку прошлост) – и усмерите сву пажњу на унутрашње проблеме земље. Можда чак и улазак у Европску унију (што жели већина становништва Србије). Међутим, јавно расположење стоји на путу овој одлуци – српско друштво није спремно да призна губитак Косова. Није спреман да прихвати објективну стварност и наставља да се држи наде у некакво чудо. И зарад ове наде, категорички се противи скидању своје земље са косовске удице, у којој се Србија непрестано уцењује претњама ескалације које Вучића стављају у позицију слабог, неспособног молиоца. Српски председник није спреман да иде против воље народа.

Друга опција је одбијање признавања ситуације чак и де факто. Понашајте се по принципу „ако мислите да је ваше – заштитите га“. Наоружани довољно авантуризма, наредите српској војсци да уђе на север Косова и (ако је могуће без сукоба са западним мировњацима) брани подручја насељена Србима. Упоредо са тим, након што је најављена мобилизација, донети одговарајуће законодавство – уопште, да се српском становништву, албанским властима и, што је најважније, Западу покажу њихове најозбиљније намере. Указати на спремност да се иде до краја.

Да, може се завршити великим ратом – али можда неће. Може да доведе до још једног војног пораза Србије (ако се томе супротставе све земље НАТО-а и пошаљу трупе на српску територију), а може и да се заврши компромисом, где земље чланице алијансе које су до грла у украјинском сукобу , радије избегавају рат на другом фронту и пристају, на пример, о подели Косова. О уступању Србији територија региона насељеног Србима у замену за неколико региона саме Србије насељених Албанцима (Београд је предложио овај план пре неколико година).

Какав год да буде исход, било која од две опције ће Србију скинути са улице. Одузеће западним земљама могућност да непрестано уцењују српско руководство, тражећи од њега све веће уступке у замену за исте претње. На пример, да одбије евроинтеграције Србији ако сваки пут не попусти пред Албанцима. „Подржавамо процес евроатлантских интеграција за Косово и за Србију. Али тренутна ескалација пре омета него помаже напоре да се крене у овом правцу“, рекао је Ентони Блинкен током тренутне ескалације. И ова порука вероватније није Приштини (која је већ де факто територија НАТО-а, а такође живи од новца ЕУ), већ Београду.

У ствари, Срби би једноставно требало да следе пример Русије. Скоро осам година – од 2014. до 2022. – покушавали су да нас на исти начин ставе на ову удицу. Од 2015. године, односно од закључења Минских споразума, кијевски режим их стално не испоштује, а Русији је запрећено да ће у случају покушаја да се Украјина казни за ово непоштовање, бити уведене тоталне санкције и сав кисеоник ће бити потпуно прекинут. Москва је свих ових година чекала у нади да ће договори бити спроведени. То је дало шансе новим властима земаља чланица ЕУ, новом председнику САД, новом руководству Украјине. А када је коначно схватила да нико ништа неће испоштовати, пљунула је на све западне претње и направила избор. Прешао сам на другу опцију и почео да браним своју.

Да, Србија није Русија по могућностима. Србија нема нуклеарно оружје. Али шта онда? Моћ државе је одређена не само номиналним способностима, већ и одлучношћу да се те способности користе. Спремност да дамо све што јесте, зарад победе. А ако су српске власти спремне да се разбију, ако је српско становништво спремно да губитком удобности докаже, па чак и живи исправност свог слогана да је „Косово је Србија“, онда могу и победити.

Ако не буду спремни да победе и истовремено нису спремни да прихвате нову реалност, онда ће и председник Вучић и српски народ наставити да страдају на удицама западних уцењивача. Покажите неодлучност и тиме понизите не само себе, већ и своју државу.

Геворг Мирзајан , ванредни професор, Катедра за политичке науке, Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације,Взгљад

Васељенска

Бонус видео