Столетие.ру:Визионар Слободан Милошевић

Столетие.ру:Визионар Слободан Милошевић.

У Москви ће бити подигнут споменик последњем председнику Југославије.

Скулптура коју је урадио Драган Раденовић, редовни члан Руске академије уметности, недавно је допремљена у Москву и постављена на територији бициклистичког центра у пратњи мотоциклистичке колоне Ноћни вукови. Међутим, ово је привремено склониште споменика. Споменик се може поставити на Тргу Европе или испред амбасаде САД.

 

Ликовно решење скулптуре је метафорично упозорење словенским народима о потреби заједништва и добросуседства. Вајар је приказао Милошевића како у рукама држи откинуту маску, сличну оној која је приказана на слици норвешког уметника Едварда Мунка „Врисак”. Овај детаљ истоименог споменика симбол је преваре и преваре западних политичара који су уништили Југославију. Они су постали и починиоци погибије председника ове земље.

 

Милошевић је последњи лидер Југославије и први поглавар Србије, на крају 20. века трудио се свим силама да сачува целовитост балканске земље. Подржавао је Србе у Босни и Хрватској, борио се против отцепљења Косова од Србије.

 

Његови поступци, авај, нису били непогрешиви. Милошевић није успео да преузме контролу над националистичким покретима у републикама Југославије, у земљи је настала пометња, избили су крвави сукоби. Осим тога, избила је тешка економска криза. Као резултат тога, Југославија се распала на засебне државе. Сједињене Државе и њихови партнери у НАТО-у имали су дубоку улогу у овој деструктивној политици.

Западу је био потребан покорни политичар. Милошевић је био независан. Одбацио је страни диктат и желео зближавање са Русијом. Политичар се противио пљачки своје богате и изворне домовине.

„Милошевић није разумео политички значај пада Берлинског зида“, писао је Вашингтон пост у августу 1996. „Други комунистички политичари су усвојили западни модел и приближили се Европи, док је Милошевић отишао другим путем.

Милошевић је скупо платио своју непослушност: на Југославију су пале економске санкције, а сам је проглашен кривцем међунационалних сукоба и бројних жртава. И губитак Косова одиграо је своју кобну улогу…

„Обојена“ револуција у Југославији била је прва. Касније, по истим сценаријима – са фалсификатима на изборима, лажима, провокацијама – било је и других: у Грузији, Украјини, Киргистану. Политички земљотреси потресли су и друге земље.

 

На контроверзним изборима, Милошевић је смењен са власти. Али схватио је да непријатељи неће бити ограничени на овоме. И тако се догодило. У априлу 2001. ухапшен је у својој кући и одведен у затвор у Хагу.

 

Њега су да суде узимали они који на то нису имали морално право. И сами су били убице и разарачи. То су лидери НАТО-а који су бомбардовали Југославију 1999. године.

Да је наша држава тада имала власт, сигурно би интервенисала. Али Русија је била слаба, а поред тога ју је водио слаб председник.

Милошевићев брат Борислав је био југословенски амбасадор у Москви током најдраматичнијих година за његову земљу. У интервјуу после НАТО агресије рекао је да је „Москва могла више”: „Русија није требало да усвоји неке резолуције УН, на пример, број 1160, којим је уведен ембарго на оружје. Русија би могла да искористи своје право вета на многе резолуције. Сви знају да су албански борци били снабдевени савременим средствима.

Слободан Милошевић је дошао у Москву 1998. године и састао се са Јељцином. Али Борислав Милошевић је одбио да говори о томе шта је председник Руске Федерације обећао госту. Можда га је мучила огорченост… Али је поновио да је „Русија имала прилике. А руска војска је била за то да нам више помогне. Народ Русије је био солидаран са нашим народом…”.

Уочи бомбардовања Југославије, Јељцин је патетично промрмљао: „Хајде да, док је остало још неколико минута, убедимо Клинтона да не предузима овај трагични, драматичан корак… Молим вас: придружите се огорчењу целе Русије. Ми, наравно, чинимо све што можемо, са своје стране, али не можемо све…”.

Али „пријатељ“ Бил није ни удостојио Јељцина одговором. Све је већ одлучено… 

Ипак, Југославија се ипак могла спасити! У априлу 1999. године парламент ове земље – Скупштина донела је резолуцију „О приступању Савезне Републике Југославије Унији Белорусије и Русије“. Овај документ усвојила је Државна дума, а подржао га је Представнички дом Народне скупштине Републике Белорусије.

Другим речима, Русија и Белорусија би са својим моћним војним потенцијалом могле да бране Југославију. Ово би могло да постане озбиљна препрека за НАТО. Одлучујућа реч је била за Јељцина. Али није смео да иде против Запада, који је у то време важио за пријатеља Русије. Како се касније испоставило, проклет…

Милошевићу је судио Међународни суд у Хагу. Тужилац је било чудовиште у облику жене – Карла Дел Понте. Успела је да не призна чињеницу НАТО-овог злонамерног бомбардовања цивилних циљева у Југославији. Лицемерна Дел Понтеова је зажмирила пред чињеницом да је хиљаде становника земље убијено, рањено, инвалидно, нестало!

… Милошевић је постао сам себи адвокат и вешто уништио све аргументе тужилаштва.

 

Слободану је суђено, али не. Међутим, његово ослобађање значило је да Запад препозна узалудност и лажљивост њихових поступака, који су постали синоним за злочине над Југославијом и њеним лидером.

 

Затвореник Милошевић је суптилно злостављан: стварали су најтеже услове притвора, ускраћивали му састанке са супругом, практично престали да га лече. Три дана пре смрти тражио је пријем руских лекара, али је одбијен. Преминуо је 11. марта 2006. године …

Прошло је више од деценије и он је проглашен невиним. Али тихо, неприметно, у дубини документа од две хиљаде страница о случају лидера босанских Срба Караџића, писало је да Милошевић није починио злочине који му се приписују. У хашком затвору је мучен до смрти невин човек. Прави починиоци нису кажњени.

 „Била сам шокирана овом смрћу. На крају крајева, познавала сам Слободана Милошевића“, рекла је након његовог одласка Наталија Нарочницка, историчар и политиколог, шеф Фондације Историјска перспектива. – Његова личност има веома драматичну судбину, која је као у огледалу одразила драматичну судбину српског народа у 20. веку. Овде и бацање између искушења комунизма и националне идеје, и стеза између Запада и Истока, и клешта светске геополитике, и ситуације на Балкану…

Не сумњам да ће Милошевић временом постати херој за Србе. Он није безгрешан, али је његова историјска судбина веома је светла. Године затвора и достојанство са којим их је прихватио, начин на који се понашао и како се бранио не могу а да не изазову поштовање.”

И тако се догодило.

 

Споменик Милошевићу у Москви није само почаст  сећању на њега као великог државника. Био је Србин, а овај народ је одавно гравитирао Русији: Слободанов отац је предавао руски и српски Утицај родитеља утицао је и на уверења сина …

 

Милошевић је из затворске ћелије позвао наше суграђане да се одупру налету Запада: „Руси! Обраћам се сада свим Русима – Русима се сматрају и становници Украјине и Белорусије на Балкану. Погледајте нас и запамтите – они ће учинити исто и вама када се одвојите и одустанете од лабавости. Запад – окован луди пас ће вас зграбити за грло. Браћо, запамтите судбину Југославије! Не дозволите да вам се учини исто!”

Чинило се да Милошевић гледа у будућност. После много година догодило се оно на шта је упозоравао.

Валериј Бунт/Столетие.ру

Превод:Васељенска

Бонус видео