Специјална војно-полицијска операција “Набава” у Словенији којом је извршена сецесија федералне јединице Словеније

Видовданска ретроспектива разбијања Југославије

Први ратни злочини на простору СФРЈ након Другог свестког рата извршени су тамо где је све прво и почело, у Словенији.

Убијено је  47 припадника и цивила на служби у ЈНА,  рањено њих 186 и незаконито ухапшено и злостављано у концентрационим логорима по рудницима и затворима широм Словеније 2.663 војника и официра.  Показало се да је налогодавац проливања крви по сваку цену био Јанез Јанша, а да је Милан Кучан о извршеним злочинима извештаван, али ништа није предузео да се извршиоци казне чиме је зашао у криминалну зону командне одговорности. 

Оружани сукоби који су на овим просторима почели у Словенији 27. јуна 1991. године представљају само једну од фаза савременог рата против  Југославије, оснивача и чланице Уједињених нација, који је почео осамдесетих година прошлог века и траје и данас. Шовинистичка руководства Словеније и Хрватске су само изводила оружану побуну и сецесију, као противправне акте који су по својој правној природи и феноменологији par excellаnce терористички акти јер се насилним средствима остваривао политики циљ, стварање независних држава. 

На Видовдан, 28. јуна 1991. године, Председништво Словеније донело је „Декрет да се приступи одлучној војној акцији и да се користи тешка артиљерија у нападима на јединице ЈНА у реализацији плана Набава“ после чега су уследили: искључења воде и струје зградама у којима су живеле породице старешина ЈНА и отварање ватре  на оне који би из зграда пошли по храну и воду,  минирање зграда и психолошка тортура извођењем  жена и деце старешина на фингирано стрељање, искључење струје и воде касарнама и  оружана дејства на припаднике и објекте ЈНА и то на карауле и граничне прелазе: Караванке, Љубељ, Нова Горица, Јасенице и Долга Вас,  узимање талаца, формирање концентрационих логора  у којима су смештани и монструозно мучени ухапшени и заробљени припадници ЈНА и чланови њихових породица, и то логора рудник Дол при Храснику где су старешине и њихове жене и децу довозили фургонима без вентилације и везане спушталли у рудничка окна пуна воде и гасова и ту остављали, логора Краљ у којем су   40 војника раздвојили по националној припадности, а онда се садистичко иживљавали над младићима  Србима, Македонцима и Црногорцима, тукли их у гомили моткама, бејзбол палицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, описивали на „узорку“ војника како ће их ноћу клати, више војника  убили метком у потиљак,  а потом их утоварили у теретне вагоне за Београд, уз натпис „Стока за Србију“ и прикачили за међународни воз Љубљана – Београд, логора  Домжале, логора Доб при Мирни у  Казнено поправном дому, логора Песница  у локалном затвору, и низ других терористичких аката. Укупно је убијено 46  припадника ЈНА (44 на месту и двојица преминули касније), 6 официра, 7 подофицира, 32 војника и цивилних лица, од којих су један мађарске националности, Шандор Мирослав, један македонске, Сибиновски Бојачне, двојица словеначке Антон Мрлак и Шпелко Франц, тројица албанске, Касуми Флорим,Салихи Рама, Османи Неџмедин, петорица муслиманске, Хаџиселимовић Мустафа, Храповић Елдин, Имамовић Фахир, Палић Мухамед, петорица хрватске и остали српске, док је 186 припадника ЈНА рањено. Већина је убијена  пошто су положили оружје или мучки и на превару  као војник Милан Танасковић којем је  словеначки полицајац у време примирја пришао на стражи и тражио ватру за цигарету, па га убио.  На граничном прелазу Холмец намерно је пуцано у пет војника који су се предали држећи белу заставу, а део догађаја  је забележила аустријска државна телевизија ОРФ. Војници су том приликом теже рањени.  На граничном прелазу Шкофје код Копра убијена су у току примирја три припадника ЈНА злоупотребом закључног примирја и то капетан Слободан Пантелић, грађанско лице на служби у ЈНА Бранко Седлар и војник Неџмедин Османи, а двојица рањени. После обарања хеликоптера ЈНА код Љубљане  28. јуна 1991. године којом приликом су погинули капетан Миленко Јоргић, поручник Елдин Храповић и водник Мирослав Шандор, тадашњи министар за информисање Словеније и доскорашњи известилац Европског парламента за Србију, Јелко Кацин, одбио је да преда тела погинулих пилота већ су 5  дана била изложена на улици. 

Свему овоме, и још много чему непоменутом, претходила је тајна акција под кодним називом „ Операција 2-1-13-62“ у којој је устројена паравојска у Словенији под називом „Народна заштита“ и изведен илегални увоз оружја преко луке у Копру укључујући и лаке противавионске системе, чиме је наоружано 21.000 припадника паравојске.

У Љубљани су 27. јуна 1991. године били присутни инспектори немачког БНД –а који су захтевали од оних у руководству Словеније које су држали на вези да се по сваку цену изазове што веће крвопролиће, јер је то немачкој влади као тутору Словеначке и Хрватске сецесије било потребно у политичко – пропагандне сврхе и као припрема за лакше прихватање планиране сецесије Хрватске од “зле савезне државе која је у Словенији проливала крв”.  Тако су настали бројни злочини. 

Овакав модус операнди примењивало је и руководство Хрватске, на челу са Фрањом Туђманом, које је претходно аболирало све усташке злочинце из Другог светског рата, а коловође усташке емиграције и осведочене терористе који су од 1945. године организовали и изводили низ терористичких акција против Југославије  укључило је  у политички живот

У време почетка оружане побуне 1991. године Словенија и Хрватска нису биле међународно признате државе, већ федералне јединице Југославије, а Милан Кучан и Фрањо Туђман су са сарадницима идејно испланирали, организовали, наређивали и усмеравали терористичке нападе на објекте, јединице ЈНА и њене припаднике, као једине легалне оружане силе у сувереној држави СФРЈ са циљем сецесије. Одредбом члана 5 Устава Југославије било је одређено да се границе не могу мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина. Основна улога Оружаних снага  је према Уставу била да штити независност, суверенитет, територијалну целовитост и Уставом утврђено друштвено уређење и да заштити животе свих својих припадника и материјално техничка средства у крајњем борбеном употребом јединица.

Са друге стране, Повеља Уједињених нација забрањује рат, агресију и друге повреде мира, као и употребу оружане силе, осим у општем интересу. Али, не забрањује оружану акцију државе против оружане побуне или у самоодбрани, под условом да се поштују закони и обичаји ратовања, у ком случају  је искључена противправност употребе оружане силе. 

Према томе,  у правној квалификацији неког акта мора се поћи од легитимитета државе, а то је овде Југославија, а не побуњеничке стране. Једини субјект међународног права је била Југославија и она је нападнута и разбијена изнутра, организовањем и извођењем оружане побуне и терористичких аката против ЈНА и српског народа од стране руководстава  федералних јединица Словеније и Хрватске, али је то планирано и организовано споља, од стране Немачке и САД и то много раније од коначног чина сецесије. Касније је уследило и директно учешће оружаних снага тих држава. Године 1974. Конгрес САД-а је одобрио буџет за прикривене акције ЦИА, а исте године је у оквиру БНД формиран Фронт за отцепљење Хрватске од СФРЈ. Управа безбедности ЈНА је 1984. године открила и документовала план за отцепљење Словеније. 

Немачка и САД су повеле рат за разбијање СФРЈ у којем су услед његових оружаних фаза извршена страховита разарања и злочини којих је било на свим странама. Ипак, по међународном праву најтежи злочин је само изазивање рата и то злочин против мира. Нема рата у Словенији, у Хрватској, у Босни и на Косову, нема ратова, постоји само један једини рат, Агресија на суверену државу Југославију која је почела 1991. године и у својим другим фазама и неоружаним средствима, траје и данас. Ваљда до коначног решења и „албанског питања“. 

Морали бисмо као народ и као држава коначно да пружимо снажан и одлучан отпор свим облицима наставка агресије која се у својој суштини изводи растакањем бића српског народа и разбијањем његовог животног простора. Народа који је за ратни циљ 1914. године Нишком декларацијом означио ослобођење и уједињење свих јужнословенских народа у једну државу, што је својом војничком чизмом и крвљу и остварио подаривши словенцима и хрватима слободу и државу коју ће ови касније разбити.  За то је нужно да  анализирајући прошлост, спознамо идентитет, положај и могућности српског народа и државе у новонасталим околностима светског поретка, па  јединствено утврдимо минимум националног интереса ради стварања јединствене, снажне и организоване државе и  њега се увек држимо без обзира на политичке и персоналне промене у власти. 

То је пут изласка из кризе.

Васељенска