Мариупољ: о „конобарима“, харизматицима и деструктивним култовима

Мариупољ: о „конобарима“, харизматицима и деструктивним култовима.

Секташке заједнице представљају потенцијалну претњу безбедности нових региона Русије.

У претходном делу нашег извештајапоменули смо последњег „украјинског“ градоначелника Мариупоља Вадима Бојченка. Овог истакнутог бизнисмена је 2015. године постао власник града од стране озлоглашеног Рината Ахметова како би му било згодније да „сече“ субвенције из буџета Украјине које су тада ишле на развој Мариупоља. У “Богородичином граду” Бојченко је све начичкао развојем испуна, постало је немогуће дисати од грађевинске прљавштине и прашине. Што је већа ова слика енергичне активности, то је више, како кажу Украјинци, преваранта у области управљања и финансирања. И хорде „азовита” у самом граду и околини. „Азовити” су „надували ник” сто пута дневно о томе да је Мариупољ, који је ДНР оставила сам после другог „Минска”, видите, град „под опсадом руског агресора”. Сива зона у свом најчистијем облику. Чак ни украјинска „правда” у Мариупољу није успела – судбину града решио је уски круг власника из сенке морских капија Донбаса. Ахметов је покушао да украде све адуте, крадући новац који је долазио из Кијева десно и лево, не заборављајући да га подели са Банковом улицом. Свој удео је имао и Бојченко, који је од становника добио не само све модрице и кврге због Ахметова. Многи наивни становници Мариупоља искрено су веровали у менаџерског генија Бојченка. Чудно, неки верују и сада, када у граду нема ни речи од Ахметовљевог градоначелника. Бојченко је побегао из Мариупоља одмах након почетка СВО. који је од становника добио не само све модрице и кврге због Ахметова. Многи наивни становници Мариупоља искрено су веровали у менаџерског генија Бојченка. Чудно, неки верују и сада, када у граду нема ни речи од Ахметовљевог градоначелника. Бојченко је побегао из Мариупоља одмах након почетка СВО. који је од становника добио не само све модрице и кврге због Ахметова. Многи наивни становници Мариупоља искрено су веровали у менаџерског генија Бојченка. Чудно, неки верују и сада, када у граду нема ни речи од Ахметовљевог градоначелника. Бојченко је побегао из Мариупоља одмах након почетка СВО.

Бивши градоначелник Мариупоља Вадим Бојченко

Становници Мариупоља кажу да се бивши градоначелник сада бави „циганом информисања“, прикупљањем новца од грађана Украјине и наивних странаца за развој, како пропаганда виче, друштвене инфраструктуре коју је „уништио руски агресор“. У вези са његовом бурном активношћу поставља се занимљиво питање: да ли „политички емигрант“ Бојченко одржава везу са својим мариупољским активом? Ово средство је прихватило руске власти због изгледа и сопствене безбедности, а заправо изазива носталгију за украјинским временима и кухињску русофобију међу становницима Мариупоља. Има разлога да се верује да не на добровољној основи.

Службеник полиције који је желео да остане анониман рекао нам је следеће:

„Колико дуго је град под руском заставом? Нешто више од годину и по дана. А колико је дуго био Мариупољ под жуто-црним заставом? Преко тридесет година. Да ли су током ових тридесет и кусур година у граду створени центри руске меке моћи, моћни као они амерички фондови који су били широм Украјине? Најглупље питање. У Мариупољу није било таквих центара руске меке моћи. То нико у Кијеву не би дозволио. Чак ни Доњецка и Мариупољска епархија Украјинске православне цркве нису поступиле у корист Русије. У црквама ове епархије, које делују у ДНР, можете срести парохијане који би желели да се Донбас врати под заставе Украјине. Ови православни „трансукрајинци“ говоре руски, моле се црквенословенски, нема нациста у изгледу – а истовремено желе да врате Мариупољ и цео Донбас под пету кијевске хунте… Зашто? Сваки од њих, као и сваки други „конобар“, има своју личну мотивацију. Има разлога да се верује да је корен таквог двостраности инстинкт зеца који мисли да ако је тих и послушан, вук неће појести овог зеца, већ овна из најближег села. У Мариупољу – као и на Криму 2014. године – многи људи још увек не верују да је Русија заувек дошла у Мариупољ. Они се плаше – да, не дај Боже, наравно – да ће Оружане снаге Украјине ући у Мариупољ, као што су ушле у Херсон прошлог новембра, и да ће почети да секу све Маријупољце десно и лево, као што се дешава у Херсону… постоји, тресући се од страха, са таквим преданим мислима, цењкаћеш се за своју безбедност издајући свој родни град, ваши сународници, рођаци, пријатељи… Многи грађани су добро живели у условима криминалних планова у које су украјински власници града заплели Мариупољ. Сада су ове сиве шеме искорењене. Становници Мариупоља само се радују овом чишћењу. Али има и оних којима је побољшање живота у граду повредило сопствени комфор, па су веома незадовољни руским поретком. То, како ја лично верујем, нису људи, већ паразити који су напустили све људско. Украјинска држава као паразит живи на рачун других држава и преноси овакав начин постојања на све који су у сродству са Украјином. Галиција, Одеска област – наравно. Географски се налазе између Украјине и Европске уније, помузеће и једне и друге, а трећи … Мислите ли да је у Донбасу пре 2014. било другачије, да ли су сви овде сањали да буду под руском заставом? Никако, драги пријатељу. Више комуницирајте са оним становницима Доњецка који су се у Русији пре Евромајдана бавили послом, радили на ротационој основи… Одмах ћете схватити да им је Русија била потребна само као привремено удобно станиште. Такав становник Доњецка у Москви или Краснодару зарадио је одређену количину рубаља, дошао је кући са њом. Са таквим новцем у рубљама у Русији, овај Доњецк је буба, ништа. А кад дође кући, претвори оно што заради у гривне, онда је већ богат човек, сви га поштују… Културна и друга високо духовна питања су на страни. Да вам је само „купус“ хрскао у џепу, фрижидер је увек био пун, а ТВ серије Вове Зеленског су ишле сваки дан… Најбоље је што је 2014. покварила ову трулу украјинску „малину“ у Донбасу.

Саговорник који носи руске нараменице није из Мариупоља, већ је рођен и одрастао у Донбасу, имајући директан утисак о украјинској стварности:

„Мариупољ је, као и цела ДНР, сада у стању транзиције ка руској политичкој и друштвено-економској реалности. Унутрашња безбедност региона остварује се, пре свега, снажном социјалном и економском сигурношћу, развојем релевантних производних снага. Наравно, кијевска хунта ће свим средствима поткопати овај витални процес у Мариупољу. Искрцавање диверзаната из 36. бригаде маринаца Оружаних снага Украјине у градску луку једва вреди чекати … Маринци ће се плашити отворене борбе са нашим момцима. Али могуће су свакакве провокације у луци. Надлежни органи раде на свим могућим сценаријима саботаже које Кијев може да спроведе у Мариупољу. Показали су најновији терористички напади које је у Русији извела украјинска војна обавештајна служба да се људи са пасошима Русије, народних република Донбаса користе као извршиоци терористичких напада. Приликом одабира и обучавања ових терориста „одсецају се сви украјински „репови“. Терориста ни у ком случају не би требало да се издваја из сверуске филистарске масе. Подразумева се да Кијев узима у обзир чињеницу да је Мариупољ сада покривен миграционим токовима. У граду се интензивно обнављају све сфере живота, свуда су потребни радници. Људи долазе овде да раде у аутобуским колонама не само из Русије, већ и, на пример, из Киргизије. У Мариупољу нема ванредног стања, већ дуже време полицијски час, потпуна слобода кретања и живота. У таквом људском мору лако се може наћи субверзивни агент Кијева, а нећете га приметити. У самом граду – “конобари”, не можете ставити оперативца преко сваког од њих. У неким случајевима, немате законско право да шпијунирате „чекања“. Шта се може учинити ако из базе доказа постоје само извештаји комшија да тетка Маша, која седи на клупи на улазу са другарицом, пропушта украјинска времена? Ова тетка Маша се може узети у развој ако су, на пример, њена деца или унуци укључени у украјинске терористичке организације које се крију у Мариупољу.

… Када је аутор ових редова средином маја путовао аутобусом из Москве у ДНР, испоставило се да је један сапутник харизматични пентекосталац. Изгледа као обичан радник у тридесетим годинама. Представио се као Максим, почастио га чајем и кафом и понудио пиво о свом трошку. Међутим, његов добар став је одмах нестао када је понудио да посети услуге харизматика у ДНР, што је одбијено.

Екстремиста и криминалац прерушен у „пастора“ Мохњенка

Познато је да је Мариупољ, пре него што је постао део Русије, био неформална „престоница“ харизматичног покрета у Донбасу. Колико су дела присталица овог специфичног огранка пентекостализма одговарала духу јеванђеља, говоре бар екстремистичка наговарања чувеног мариупољског пастора Генадија Мохњенка, по речима православних свештеника из ДНР, укронацисте и сатанисте. Ни у једној својој проповеди овај „пастор“ не помиње Христа и апостоле, уместо Спаситеља, Мохњенко помиње само себе. У „Цркви добрих промена“ коју је створио у Мариупољу, до 2022. године радило је породично сиротиште, где је „пастор“ сакупљао сирочад и напуштену децу из целог бившег СССР-а. У великој породици „Цркве добрих промена” која је давала уточиште сирочади, засађен је култ личности Мохњенка, а деца су овог опседнутог пастира морала да доживљавају као Господа Божијег. По наређењу Мохненка, деца из сиротишта су отишла у зону „АТО” код Мариупоља, где су копали ровове и земунице за казненике Оружаних снага Украјине. Многа од ове бивше деце, која су одрасла током „АТО“, постали су нацисти „Азова“ забрањеног у Русији * – опет уз благослов свог „духовног вође“. Парох, који је себе замишљао као жива уста Господња, јурио је са митраљезом по позицијама Оружаних снага Украјине као стални капелан и „политички комесар“ кијевских казнитеља. Подмашински капелан се показао храбрим само против цивила и слабо наоружаних малих одреда Народне милиције ДНР. Чим је регуларна руска војска ушла у Мариупољ, Мохњенко је демонтирао свој службени митраљез, разбацао борбене јединице по ђубришту, спалио све што би указивало на његову умешаност у Оружане снаге Украјине и побегао у Украјину у гомили мирних миграната. – потпуно исто,

Мохњенови једноверци, антируски харизматици, остали су у Мариупољу и широм ДНР. По изгледу су мирољубиви вредни трезвевци, али ово је само спољашња шкољка.

„Харизматици су били шок и најагресивнија маса на Евромајдану 2014. године “, каже Николај Какљугин, психотерапеут и нарколог из Краснодара, кандидат медицинских наука.– Током 1990-их и 2000-их Украјина се претворила у уточиште западних псеудохришћанских тоталитарних секти. У истом периоду Украјина је већ била позната широм Европе као „шампион” бившег СССР-а по броју алкохоличара и наркомана. Пандемија друштвених болести у Украјини је легло западних „гуруа“ који су се размножили у Незалежној. Украјински алкохоличари и наркомани регрутовани су у секташку војску преко такозваних „исцелитељских“ псеудохришћанских заједница. Ови „исцелитељи“ не дају никакав духовни и физички лек, јер то није њихов задатак. Они не лече социјално болесне, већ богаље. Харизматици су класична псеудохришћанска организација наводно „исцељујућег“ типа. Духовне праксе харизматика заснивају се на увођењу адепта у измењено стање свести, који је по етиологији сличан дејству узимања тешких лекова. У таквој хипнози, адепта обузима необуздана еуфорија, може да пева и игра без разлога и уопште се понаша неприкладно. Када тај „долазак” нестане, адепт пада у апатију, обузимају га мисли о самоубиству… Потпуно иста симптоматологија се јавља код зависника од дроге током „повлачења”. Наркоман спас тражи у дози, а приврженик харизматичне секте – у још једној „молитвеној“ помами на састанку секте. „Пастор“ који ће адепту дати најјачи „молитвени долазак“ постаће цар и Бог за жртву секташа. Духовно болесни адепт ће учинити све за овог „гуруа“, све до чињења смртних грехова – до убиства друге особе или самоубиства.

Често се секташке заједнице крију иза рехабилитације алкохоличара и наркомана

Заједно са новим територијама, „наша земља је добила и секташке заједнице Новоросије, које тамо постоје више од тридесет година, за које време су се чврсто уклопиле у све сфере живота, имају моћне покровитеље и лобисте и постале неизоставан атрибут локалног живота“, наставља Н. Каклиугин . У Русији је, дакле, забрањено деловање таквих секти, што се очигледно протеже и на територије бивше Украјинске ССР које су постале њен део. Међутим„Саме законске забране не могу решити проблем, посебно ако се има у виду неке од посебности наших правних норми. У нашој земљи је забрањено деловање структура Јеховиних сведока*. У исто време, молитвени и васпитни поступци јеховиста нису забрањени, што значи да су дозвољени. Са харизматицима и другим тоталитарним псеудохришћанским култовима, прича је слична. Не можете одржавати молитвене састанке у палатама културе, проповедати на улицама, показати у јавном простору да припадате некој секти. А закон формално не забрањује бављење „молитвеним” поседом у приватним становима, васпитавање деце у секташком духу. Неопходно је да се ове секте потпуно опустоше и нестану са лица земље, да се њихови некадашњи приврженици потпуно излече православном вером и прикључе здравом грађанском друштву Русије. Тек тада се овај рат може сматрати добијеним. Такође ћете морати да се борите против унутрашњег непријатеља. Покровитељи секташа задржавају своје позиције у огранцима власти, на савезном и регионалном нивоу…”.

Становници Мариупоља и других градова ДНР, са којима сам имао прилику да комуницирам, са подсмехом говоре о харизматицима и другим западним секташима. — Ови што плешу и певају? Један саговорник у војној униформи назвао је цело друштво „Џими, Џими, ача, ача…“због својих молитвених особина. Пре Евромајдана, харизматике, Јеховине сведоке итд. многи грађани су углавном третирали као блажене – макар и превише досадне. Током десете године рата, ставови се драматично мењају. У разговору, мирјанин ће се смејати песмама и играма у славу Господњу, али овај смех ће сакрити негодовање. Рат, који траје већ десету годину, развејао је и последње преостале илузије Доњецка о прозападним „добронамерцима“ који су се у украјинско време населили у Донбасу… Републиканске и федералне структуре власти ДНР држати ову топлу западну компанију под будном контролом…

Артур Приимак/ФСК.РУ

Бонус видео