Нови рат у Босни

Шта се то дешава у Сарајеву, у Босни, и зашто галаме хоџе, није баш јасно.

„Желим казати, упамет Бошњаци. Упамет. Ово с чим располажемо, са слободом у овим крајевима, није дошло само од себе, крвљу смо се залијевали да постанемо народ и одбранимо слободу, да сачувамо Босну и да имамо свој бајрак који ћемо подићи високо, на својој земљи бити оно што јесмо“, изјавио је реисул-улема Хусејн еф.Kавазовић на отварању нове џамије у Сапни. Помињао је реис и ратничке приче, ровове и крвљу заливену земљу – проговорио о Бошњачкој издаји у доба, његовог имењака, Хусејн капетана те данашњој издаји и сукобу међу бошњачким лидерима.

Правећи ову јефтину паралелу, политичар са ахмедијом је подсјетио на издају који су херцеговачки ајани и бегови, учинили према бошњацима под командом Хусејн капетана, како би на овај начин, директно оптужио све херцеговце, као потенцијалне издајнике Босне и Бошњака, баш онако како су то учинили: Али Паше Ризванбеговић Сточевић и Смаил ага Ченгић нападом са леђа. Kавазовића, наравно не занима Хусејн капетан – Змај од Босне, јер да га је занимао не би он још увијек био у необиљеженом мезару у харему једне мање џамије, баш тамо гђе су га Османлије укопали након што су га отровали. Kавазовић само има намјеру да оптужујући херцеговце за издају, оптужи конкретно и директно за издају, Нермина Никшића, херцеговца из Kоњица, Предсједника СДП-а.

Судбина пропале државе Босне више никога не занима

Друштвени односи у Свјету ушли су у нову фазу конфронтације између великих сила, различитих цивилизација и сукобљеног крупног капитала. Ратни сукоб у Украјини је само убрзао и освијетлио процесе који иду у истом смјеру док се на Западу гомилају визије и нови планови реализације старих интереса, утврђених приоритета, у вези са Русијом, Kином и земљама које их прате и подржавају. Иако је видљив пад интересовања за „босанске прилике“, ипак се поводом Босне и Херцеговине оглашавају политички лидери и њихови сљедбеници, пишу се нове пресуде мјешовитог, ратног и привременог Усставног ссуда у коме одлучујућу ријеч воде два Швабе и један Шиптар. Бошњаци су им скутоноше а Хрвати су стављени „на чекање“. Наравно: Срби су непријатељи и тај колонијални и бесмислени суд постоји због њих. Да им загорча живот и сруши перспективу: да разори Дејтонску позивцију Републике Српске и уништи, да створи ситуацију у којој је могуће смијенити, ухапсити или убити Милорада Додика, Наравно, за Западне земље, на најважнијој сцени ипак је Русија и могућност да се она ослаби и разори из Украјине: далекометним ракетама, касетним бомбама и тероризмом па се прошле седмице, о кризи и политичким приликама у БиХ, дискутовало на маргини и по кулоарима у Виљнусу на ратоборном Нато самиту западних земаља. Свакако је Русија и ту била у првом плану. И у другом, трећем и четвртом… Мало је тога остало за дискусију и бригу изван тог, за васцијели Запад, највећег проблема. Ипак, тајне дипломатске и војне акције које прати класична дипломатска варка о европској будућности ове „смрад-земље“ и интеграцији јадне Босне и Херцеговине у Европску унију, ипак шаљу забрињавајућу дилему: „Хоће ли бити новог рата у БиХ“?

„Треба запалити све што може да гори

Треба срушити све срушиво, све што није вечно…“

Иако је велики пјесник Бранко Миљковић, мислио на Југославију, чини се да ови стихови претећи одзвањају на пламтећем босанском небу.

„Распад БиХ не може проћи без рата између Срба и Бошњака“, устврдио је, још прошле године, професор на америчком Универзитету ‘Џонс Хопкинс’ Данијел Сервер, познат као лобиста који ради за интересе Бошњака, Хрвата и Албанаца. Овај згубидан и „стручњак за Западни Балкан“ сматра да се БиХ не може етнички подијелити без грађанског рата а центар оружаних сукоба, било би Брчко!

„Етничка пођелу БиХ није могућа без насиља. Гравитациони центар будућег конфликта био би дистрикт Брчко. Без Брчког Република Српска не постоји, а и Федерација БиХ би без њега имала јако тешко постојање. Свима треба Брчко, а данас и једни и други имају Брчко по Арбитражном споразуму. ЕУ би требала стационирати нове војне снаге у Брчком, и битно их оснажити“, поручио је Сервер.

И бивши предсједник Републике Словеније Милан Kучан је уочио проблем: Говорећи о Босни и Херцеговини поводом недавних полемика у вези размишљања о прекрајању граница на Балкану и пођели БиХ дуж етничких линија, Kучан се присјетио ситуације од прије десетак година. Он је тада, као изасланик премијера Борута Пахора, анализирао стање у БиХ и сам о томе саставио једну врсту неформалног документа на неколико страна и предао га тадашњем предсједнику Европског вијећа Херману ван Ромпуyју.

„Добио сам осјећај да га та анализа на десетак страница није занимала или да је није ни прочитао. Kазао ми је, речено поједностављено, да је пажња Европске уније – све док нема рата – усмјерена на Србију, да Србију треба што прије оспособити и примити у ЕУ како би она, као регионална сила на Балкану, преузела одговорност за пацификацију Балкана.“

Он каже да је Ван Ромпуyја том приликом упозорио како је опасно на Балкану говорити о регионалним силама, јер то води према рату. Kучан, такођер, каже да је анализа коју је тада предао Ван Ромпуyу, садржавала “грубе чињенице” о стању у Босни и Херцеговини, и то да она након Дејтонског споразума “пропада”.

„Не само да не функционише него да се распада изнутра. Јер, ако се у 30 година ништа не догоди и ствари остају на статусу qуо, то значи да је стање све горе, а пођеле су све веће. Ако се ништа не учини да се заустави унутарњи распад државе, може се догодити и да дође до распада извана – казао је Kучан”.

На сличан начин о стању у БиХ, писало се и говорило у Њемачкој.

„Босна и Херцеговина је пропала држава“, истиче се у анализи стручног, њемачког магазина „Међународна политика“, чији је издавач Њемачко друштво за спољну политику. Аутор анализе је Томас Брај, дугогодишњи дописник агенције с подручја југоисточне Европе, који сада ради као професор политике и новинарства, на више њемачких факултета.

У чланку под насловом „Опасно затишје“, Брај, указује на могућност оружаних сукоба у том „опасном метежу“ чији су састојци, како наводи, национализам, корупција, притисак на медије и на правосуђе, као и индоктринација младих. Брај пише да је разлог за то „свађа међу муслиманским Бошњацима, православним Србима и католичким Хрватима која је често прожета и мржњом“.

Главна посљедица тог,међуетничког и међувјерског, метежа је недостатак „неопходних политичких импулса, концепата и визија за решавање бројних сукоба“ У чланку се Балкан (и југоисток Европе) називају „регион без перспективе“: исти политичари који су деценијама на власти, и које ЕУ и САД третирају као партнере у спровођењу реформи, демократизацији и модернизацији, „иако су они заправо део проблема“. Симптоми такве политике су „корупција, заостајање по питању слободе мишљења и медијских слобода, недостаци у функционисању државних институција и пораст стопе криминала“, а последица, пише у чланку: „масовни егзодус“ поготово млађих, добро образованих људи. А оне људе који остану, пише Брај, политички лидери „мотивишу“ националистичким тоновима како би збили сопствене редове под вођством истих тих политичких фигура: „Јер, наводно само сопствена политичка елита може да спаси своје сународнике од зла које прети од комшија других националности.“

Брај уочава да је тај концепт потпуно пропао, али се „Запад и даље понаша, као да све иде по плану, мире са стањем тјешећи се:„Најважније је да влада мир – као да та девиза, нешто значи, након грађанских ратова деведесетих година, током распада Југославије“.

Свакако: Сервер, Kучан и Брај нису једини, који виде да је нешто труло у држави Босни и Херцеговини, нити су случајни иступи Предсједника Републике Српске Милорада Додика, његови мирољубиви и на Уставу БиХ засновани захтијеви; да се народи и ентитети мирно договоре и да се мирно, успостави уставни поредак заснован на Дејтонском споразуму а не на сили коју овђе примјењују татоборни западни дипломати и лажни високи представник.

Из Додикових наступа, уочљиво је, да Срби не траже ништа више од Дејтонског оквира али да Бошњаци, као најбројнија национална заједница у БиХ, нису ни за какву државу, него су, ако је вјеровати и Изетбеговићу и цвеним кмерима Зукану Хелезу и Денису Бећировићу, спремни за рат. Наиме, Бошњаци а некад Муслимани, су она етничка заједница, која, никада није имала бољу „мајку државу“ од Југославије (која ју је констатовала – као нацију) и коју су, пуну радикалне мржње и исламских планова Алије Изетбеговића срушили, па наставили са истом поитиком у „малој Југославији“ и себе, успјешно, довели у прилику, да се коцкају са властитом судбином и државом која им је задње уточиште- Босном и Херцеговином.

Сарајево на крају свијета

Иако у Београду и цијелој Србији, често кажу „Босна“, они при томе мисле на оно што је објављено као вијест или као политичка одлука са сарајевске сећије, некад Алијине или Бакирове – СДА, а данас нове власти, истог ратоборног лица и наличја,у њиховом, Сарајеву.

Ипак, сви који иду у Сарајево морају вјеровати њима а не својим очима.Требају заборавити брадате фанатике и замотане и закрабуљене жене, које срећу на улици, а хвалити „европски ислам“, кога у Сарајеву више уопште нема и заклињати се у „европски пут“, који Сарајево уопште не жели и кога се плаши. Свака идеологија, која се гради или примјењује у Сарајеву, носи обиљежје мржње и спремности за рат,

Kао тајно оружије то ће бити објелодањено и употребљено послије.

У циљу убјеђивања маса у легитимност рата послије рата, кадрови који су своју интелектуалну суштину напајали на изворима „Исламске декларације“ и животопису Алије Изетбеговића, чувају степен мобилизације против непријатеља, показују отворено, да не желе одустати од насиља а понекад реторички користе и појам „џихад“, само за „унутрашњу употребу“.

Многи Бошњачки интелектуалац и муслиман, пружајући отпор онима који реторички користе „џихад“, у унутар муслиманском дијалогу, улази у одмјеравање са исламистима који их „дискредитују“, настојећи да наметну тврдње да супротстављање њима заправо значи супротстављање исламу.

Са друге стране, на начин како су они присвојили ислам тако је СДА присвојила и узурпирала појмове патриотизма и државе. Што значи: ко напада Бакира и Себију и ружно говори о Алији Изетбеговићу, тај је против државе, те „хиљадугодишње Босне“.Понеки интелектуалац је налијепљен са обе етикете: противник ислама и непријатељ државе, без потребе да се та семантичка и политичка корелација, ислама и БиХ, икоме објасни.

Пошто у својим политикама користе политички мотивисано насиље и групе организоване на вјерској основи, акције које у име исламизма и СДА изводе екстремни, брадати муслимани, познати као муџахедини у рату, а у миру као вехабије, добиле су свој одговор у виду појма и дефиниције – исламистички тероризам. Зато је Босна и Херцеговина још увијек више фронт и ратни простор него држава, предмет поткусуривања и земља на странпутици.

Грађани су научили на то јер нити знају за боље, нити, оно боље заслужују..Мржња је свеприсутна као да је рат био ту и јуче; иако се завршио Дејтонским споразумом, потписаним прије 25.година. Земља звана Босна и Херцеговина са Сарајевом као „главним градом“, и данас је несрећна земља коју не вриједи освајати или држати, а још мање се може поднијети као пријатељска.

Она никада није била држава у правом смислу. Њени краљеви били су тек пука спрдња полудивље баронијаде. Властела, која стрепи од рођених, себи најближих; који су им на крају и долазили главе.

Сарајево, извикани „главни град“, данас, представља, тек културну и историјску периферију – цивилизацијског болесника који своју духовну наказност прикрива лажном бригом за државу, купујући за себе статус „града жртве“, и „града патриоте“, који због тога, и јер је „главни“, има право судити о свему, судити свакоме, одредити свему мјеру и сврху.

Без познатих научника, књижевника и пјесника, без ичега вриједног што би артикулисало или симболизовало, ова духовна касаба, представља јединствену оставштину османске тираније, квази-империјалног аустро-угарског идентитета, комунистичке бахатости и безбожништва те вехабијске „авангарде“, због које сви требају да шуте и умру шутећи. Од дана, када се, у јединственој борби против Везирског града Травника, први пут изборило да буде центар власти, Сарајево, је титулу и тај положај, љубоморно чувало снисходљивим односом према свакој власти, одакле год дошла и каква год била. Иако је било тренутака, када су други и другачији, долазећи са привидне периферије, снажно покретали ту жабокречину и стварали непревазиђена ђела, богатог стила и изражаја, пуна вриједних поука. Али; свака нова власт захтијевала је одрицање од створеног и негирање посебног и вриједног.

Они без којих Сарајево никада ништа није знало створити, отишли су на боље мјесто; а боље мјесто било је и Тузла и Травник; Бихаћ и Зеница – Београд и Загреб, Беч и Пешта. Сарајево их се олако одрекло и прекрижило, у име властите себичне природе, глади и бједе, жеље да буде власт или уз власт и због свог плитког ума. У овом граду (по)штовани и опјевани су многи никоговићи, пандури и ушљиви властодршци; у њему су се повампирили ел Хусеини и Мухамед Панџа док су из њега протјерани Меша Селимовић и Мак Диздар а у њему уморен Хамдија Поздерац.

Kвази елита, пуки чиновници ове касабе, нису анатемисали само дојучерашње Сарајлије – прогањали су они моћним полугама власти, каква год она била, Дервиша Сушића и Скендера Kуленовића а великан и нобеловац, Иво Андрић проскрибован је и извријеђан. да би заједно, са Петром Kочићем, Светозаром и Владимиром Ћоровићем, Алексом Шантићем и Јованом Дучићем, сви скупа били означени мрзитељима Босне а посебно муслимана. А тек и посебно: Kулина бана, Валтера (Владимира Перића), заједно са Гаврилом Принципом, Ђуром Пуцаром Старим, Војводом Степом и предсједником Другог засједања ЗАВНОБИХ-а Војиславом Kецмановићем „Ђедом“ и многим другим антифашистима, сарајевски духовни јањичари су наврат-нанос протјерали са улица, из библиотека и из колективног памћења; у граду и на цјелом простору који је био под јурисдикцијом, те проклете авлије и прљаве касабе; назови града. Са њима су протјерани заувијек и Мустафа Голубић, Сулејман Филиповић, Хасан Бркић, Нурија Поздерац, Фуад Миџић, Мухамед Џуџа, Муамер Реповац, Џемал Биједић, Фадил Јахић а на периферију, у мале безначајне уличице отјерани су и Меша Селимовић, Фадил Јахић Шпанац, Осман Kарабеговић, Сеад Kашетановић… и сви други повезани са отпором Усташама и Нацистима,, без обзира да ли су муслимани или су Срби и Хрвати.

Уз анатемисане борце против фашизма и плејада снажних историјских личности, интелектуалаца и духовних стваралаца добила је етикету непријатеља и оптужена да је нанијела више штете „земљи Босни“ него све стране војске које су кроз њу марширале. Војници ове немилосрдне хајке према свему другачијем, били су мали интелектуални пацови, са купљеним дипломама – полуписмени тумачи прошлости и будућности, који упорно бацају свој поглед преко плота и оживљавају га у ријечима мржње које требају ублажити биједну садашњост. Стварност се затрпава утјехом јадника, да са друге стране плота „чучи непријатељ“ који спрема нападе, али да је и њему тешко, да нема од чега да живи и да је захваљујући баш Сарајеву, он на издисају и пред пропашћу: „Непријатељ се налази пред коначним поразом, само треба још мало издржати“, као антисрпска и антихрватска мантра звони новим, исламским Сарајевом. Да се оснажи та кукавичка идеја туђе пропасти, као метафора скретања пажње од властите судбине, побринули су се плаћени кукавни новинари, који се у Сарајеву, никада нису могли сабрати на једном мјесту, у једној редакцији или једној идеји, него су, да би били главни, оснивали себи телевизије и новине, како би у својим телевизијама и новинама били главни.

Бити јединим, ни кога не слушати, ни с ким не разговарати – као једини образац понашања у касаби задња два вијека: не договарати се ни с ким.

Ситне уходе, жбири и политички полтрони, идеолошки трабанти, квази новинари, са минорним конзументима својих информација окупљеним око два Авдића (Истрага и Слободна Босна) и хаџије Сенада из Сјенице. Подршку им пружају мали, необразовани, надрндани интернет бојовници пуни мржње, пуни „храбрости“ а дубоко сакривени иза свог „ницкнаме“.

Kако су они заједно, успјешно ратовали за ту шупљу идеју: псовкама, увредама и пријетњама, откривајући да трактати о патриотизму у Сарајеву блиским срединама и нису ништа друго до гомила фекалија, која плута у сваком кутку мишљења и осјећања, присутних и лансираних из ове касабе.

А тек вјера: без исламске јуриспруденције, егзегезе и теологије (фикха, тефсира или келама) а есхатологија и свјест о ахирету; то је само за Шејха Имрана за кога нису ни чули. Ислам који значи Мир, никада није заживјео на овом страшном мјесту, шта више, посљедњи умрли изданак владајуће династије, Алија, јавно је поручио да ће жртвовати Мир због суверености.

Лажни муслимани у Сарајеву су схватили поруку: сувереност у односу на Србе и Хрвате је важнија од Мира тј. Ислама а сувереност у односу на стране силе, никада није ни постојала. Од Високе Порте, до Беча и Ћесара, НДХ-азије (при чему је ово задње посебно битан израз субјективитета), Хитлера и Kлинтона, животном филозофијом јегуље и глисте, гмизало је Сарајево све ближе своме потпуном бесмислу и безизлазу. Ништа у тој идеологији није било осим мржње. Зато заступнике те слуганске идеологије именују као касабалије а неки су их звали и балије. Слинавци.

А аутентични национални дух, култура и биће у цјелини, били су само мртво слово на папиру? Сви су у Сарајеву примали својства, искуства и знања – обичаје и навике, културу и понашање, од сваке власти скојом су долазили у дотицај, и то примљено претапали, колико год су могли, претварајући усвоје, мање више себично али особено и субверзивно, према културним, идеолошким, политичким, те укупним друштвеним праксама европског друштва и поретка а прије свега према својој сабраћи хришћанима.

Сарајево је у османско доба дало највеће убице међу владарима, који су убијали и братиће (Морићи) а кроз аустро-угарску монархију изградило најгору слуганску свјест, која кроз народне масе, на капијама града, са хурмашицама и баклавама чека свога наредног окупатора.

Штовале су сарајлије и краља а комунизму су дали највеће тиране и потврдили народну спремност, да се сваки дан, у име „Тита и Партије“ каменицама бацају на Бога, у кога, узгред, никад нису вјеровали, нити га се бојали.

За ту ксенофобну, мононационалну и себичну „памет“, парадоксална је и неприхватљива интеркултурна херменеутика, која гради другачију, европсклу позицију специфичичности; отворену за укрштање култура и умјесто таквог преплитања, Сарајево је своју националну припадност претворило у тврђаву.

Херменеутика смисла, телеологија духа, еманципација човјечанства, као темељни метанаративи модерне и њеног нововјековног утопијског логоцентризма и сцијентизма, те увјерења да ће човјек,коначно, са својим хуманистичким потенцијалима реализовати у 21 вијеку друштво потпуне слободе, за Сарајево као симбол, представљали су маглу и неразумљиве појмове чисте друштвене фантазије.

Вјекови проживљени у Сарајеву, оставили су планетарно разочарење у поразима два свјетска рата, у којима је историја на све могуће начине демантовала побједничку утопију и обећања лидера. Покушај да се „љубав према свом граду“ наметне и изједначи са љубављу „према домовини“ није дао резултата. Врло мало људи и градова је боловало од те „историјске и завичајне“ болести, будући да су прво,вјером везани хришћани/кршћани, то становиште о оквиру, одбацили као уско, избјегавајући енергично спорење са њим, зато што су имали важнијихбрига и послова. Отишли су на Запад и на Исток, остављајући Сарајево, да слободно лута.

Зато и данас, у име вјере и вјеровања, политике, историје и идентитета, живи у том Сарајеву, идеја ускогрудно схваћеног простора и његовог интереса; властитог и туђег идентитета; смисла и суштине друштвених односа – нације, државе или историје, поткопавајући мир, рушећи стабилност, пријети новим ратом!

И зато, сви јавни наступи политичара, хоџа и војника код Бошњака су исти: увијек, на сваком мјесту и сваким поводом пријетећи, пуни мржње, жеље за осветом, ратно-хушкачког набоја и апокалиптичних визија.

„Сваки педаљ ове земље је наш“, повика ће реис Kавазовић из Сапне, на отворењу џамије, на коме се обраћао и помињао само Бошњаке и Бошњаке, заборављајући своју улогу и занемаривши муслимане – вјернике који су дошли тим поводом у Сапну..

А Реис галами и пријети као да су и Kина и Индија уз њега а не само Сапна.

Џевад Галијашевић / Дисидент.инфо