Систематски терор над Србима у хрватским градовима

Систематски терор над Србима у хрватским градовима.

Тешко и масовно страдање Срба у хрватским градовима током рата 1991–1995. и годинама касније још није ушло у жртвословне билансе. Они су, за српске ратовође, били унапред прежаљени, препуштени на немилост, отписани, а за шкиљаву хашку Јустицију и брижне западњачке хуманитаристичке легије недостојни фокуса.

Били су ловина: киднаповани, тамничени по подрумима, пребијани и убијани појединачно или у масакрима, избацивани из станова, масовно отпуштани с посла, приморавани да потписују „изјаве лојалности”, миниране су им, паљене и митраљиране куће, насилно су приморавани да буду жетони у разменама „заробљеника” и тако прогнани из својих домова, претњама по живот терани су да се селе у Србију (загребачки часопис „Трагови”, 4/2 2021, стр. 80. и 84.) тако што ће размењивати куће с војвођанским Хрватима.

Сви, или неки од елемената ове сажете лепезе насиља, уцењивачки или терористички, спровођени су дуж читавог полукруга хрватске територијалне кифле, у агломерацијама расутим од Вуковара до Дубровника. Једина су урбана групација из СФРЈ којој је поништено станарско право на основу којег су могли да откупе „друштвене” станове, што се није десило ни прогнаним становницима градова у закрвављеној БиХ.

Урбано етничко чишћење Срба из Хрватске почело је пре рата и трајаће до краја пројектоване анихилације (поништења) Срба. Баш овај појам употребио је хрватски публициста Игор Мандић, дијагностикујући стање ствари у Хрватској после лупања чекићем по ћириличним таблама у Вуковару.

По подацима хрватских цивилних „удруга” минирано је око две хиљаде објеката ван ратних зона, што је нереална, ниска процена у светлу податка да је само на подручју Бјеловара у ваздух летело 650 српских грађевина (портал загребачких „Новости”, 29. април 2023).

Тачан број убијених Срба у градовима под дебелим је знаком питања, бројни извори дају различите податке, у великим распонима. Жалосно је и неуверљиво да је ово књиговодство смрти „енигма” за српску страну.

Овде наводимо евиденцију „Веритаса”, у којој су збирни подаци о убијеним градским Србима, цивилима, и жртвама из редовног састава ЈНА, убијеним на почетку рата, у припадајућим градовима: Госпић (103), Сисак (76), Винковци (49), Осијек (44), Задар (29), Бјеловар (25), Сплит (19), Сплит – лука Лора (27), Загреб (18), Дубровник (17), Карловац (14), Шибеник (14), Вировитица (9), Огулин (4), Ђаково (4), Вараждин (2), Вуковар (495).

Кратку сумарну оцену страдања урбаних Срба у Хрватској дао је почетком 2002. године велики истраживач, загребачки социолог Светозар Ливада (1928–2022):

„Највише је опљачкано материјалних добара у градовима гдје рата није било. Зато је у урбаним срединама нестао цвијет српског продуктивног и репродуктивног становништва и то заувијек. Срби се не враћају у градове, њихово станарско право је проглашено комунистичком измишљотином, али тек када су се Хрвати намирили те измишљотине. Отимано је све што се отети могло, па је у градовима Србима отето преко 50 тисућа станова и кућа. Број отетих станова породицама из војног фонда процјењује се на од 38.000 до 50.000 станова… У хрватским градовима није било побуне, али су многи Срби убијени или су нетрагом нестали” (С. Ливада, „Етничко чишћење…”, Загреб, 2006).

Уочи рата, о мукама Срба у градовима изјашњавао се једино њихов сапатник, директор шибенске психијатријске болнице др Јован Рашковић.

Он је идентификовао три типа хрватске агресије: „Прва је инструментална агресија која супримира (уклања, искључује) српско национално биће и негира га у Хрватској. Друга је систематска агресија хрватских институција. И трећа, дисперзиона, која је најопаснија, најарогантнија и са најозбиљнијим консеквенцијама. Њезине жртве су Срби на улицама, радним мјестима, фабрикама, уредима, банкама, болницама, па чак и у судовима…

При мом појављивању на улици у Шибенику или Загребу, за мном се труби из аутомобила, чују се анимални крикови и пријетње. Ја сам практично у кућном притвору, иако ме нико није јавно осудио” (Ј. Рашковић, „Душа и слобода”, 1995).

У многим „ученим” анализама промовише се мит о руралним атавизмима, о сељачком примитивизму као менталној сили која је изазвала југоратове у последњој деценији 20. века, док је урбани амбијент проглашен за жртву. Упркос елементарном социјалнопсихолошком искуству, које каже да су саможивост и бездушност прирођенији градском миљеу. Село је заједница и само тако опстаје, а град је замршени, антагонизовани систем улога.

Друго, у сеоском амбијенту, потенцијални прогонитељ најчешће већ има оно што би могао да отме од жртве (имање и алате). Хрватски и ини (мало)грађанин је посесивнији јер у отимачини може намах високо да одскочи на социјалној лествици, „прискрбљујући” тржишно вредне ставке, стан или градску кућу, или бољу хијерархијску позицију у фирми или установи, виши статус…

Прва илустрација ове визуре је сплитски случај, у којем је отето „десетак тисућа станова” („Ферал трибјун”, 29. октобар 2004). Уредница „Ферала” Хени Ерцег, пише (1. септембар 2004) о личном искуству са „изврсним кирургом” др Војиславом Максимовићем, „скромним и образованим”, на кога су оркестрирано ударили Туђманови медији и који је, „дословце спасавајући голи живот”, побегао у Француску, где је стигао „само с врећицом у руци” и тамо направио каријеру „врхунског кирурга”:

„А стан? Погађате већ, у њега се, као и у свих осталих неколико тисућа српских станова, у којима су живјели грађани Срби, уселио нетко од ’наших’. ’Рат’ је још и прије рата, нарочито у великим градовима, био заправо сјајно средство за отимачину туђе имовине, станова, кућа…”

Ауторка, даље, приказује задарски случај, преносећи сведочење једног Србина из Задра, где је сеоски учитељ Драго Крпина постао Туђманов доглавник за прогон Срба:

„Нас десетак молили смо да не идемо у размјену (у Книн, као еквивалент за хрватске заробљене војнике, оп. аут.), но Крпина нам је рекао: ’Ви морате ићи у размјену’. Ја сам у Задру цијели живот, све што имам тамо сам стекао, међу осталим и трокатницу… Ех, трокатницу! Треба ли се пуно домишљати о томе тко данас живи у трокатници тога задарскога професора који је под пријетњама Драге Крпине отишао, не у Србију, него у Аустралију…”

Задарски новинар Шенол Селимовић наводи да су директора задарског Дома пензионера Радована Пандурског убиле „неке групе које су пикирале његов стан у једном лијепо уређеном задарском кварту” (портал РСЕ, 2. август 2005).

У хрватској штампи забележено је и једно бизарно „самоубиство” у Сплиту, у стану пилота ЈНА Боривоја Бркића (1951–1991), где је страдао човек који је, очито, сматрао да девојка (стан) припада оном који јој приђе пре осталих:

„Бркић, пилот бивше ЈНА, 14. рујна 1991. године изазвао је смрт Дениса Вуликића, поставивши бомбу кашикару с унутарње стране улазних врата својега стана у Улици жртава фашизма 180 (данас Мосећка улица) у Сплиту, а њезин је осигурач привезао рибарским концем за кваку” („Вечерњи лист”, 6. март 2009).

Милан Четник/Политика

Бонус видео