Годишњица етничког чишћења : Европо, да ли је “Олуја” била геноцид?

Хрватска војска започела је на данашњи дан, 4. августа 1995. године, како су је назвали, “војно-редарствену” операцију “Олуја”. Напад на српске снаге тадашње “Републике Српска Крајина” почео је рано ујутру тог дана, већ 5. августа хрватске снаге ушле су у готово потпуно напуштени Книн који је претходног дана жестоко гранатиран.

Током акције убијено је или нестало око 2.000 Срба. Из Книнске Крајине су већ 4. августа ујутру, посебно током ноћи између 4. и 5. августа, кренуле колоне избеглица, читав један народ, на тракторима, камионима, у аутомобилима, пешице, на запрежним колима. Пут Бањалуке а затим и пут Србије кренуо је талас од скоро четврт милиона протераних људи.

Оно мало Срба који су, верујући у своју невиност, да се ни о кога нису огрешили, остали у својим кућама, наредних дана били су изложени жестоком терору, многи су на својим кућним праговима сурово побијени, терор је трајао и данима после формалног завршетка “Олује”.

Они који су кренули пут Србије, у дугим избегличким колонама, возећи на приколицама тек нешто мало основних ствари, гладни и жедни, исцрпљени до крајњих граница, уплашени за животе најмилијих, били су изложени сталним нападима и хрватске артиљерије и хрватског ваздухопловства. Три дана после почетка “Олује”, хрватски мигови напали су и бомбардовали колону избеглица на Петровачкој цести, близу села Јањило, убили су 13 српских ненаоружаних цивила, међу њима четворо деце и 21-годишњу девојку која је била у другом стању.

Како људима из колона није био дозвољен улазак у Београд, већ само да прођу Булеваром Арсенија Чарнојевића, наставили су пут Војводине, централне и западне, источне Србије, многи пут Косова.

Уследила је и акција у БиХ, операција “Маестрал”, током које су муслиманске и хрватске снаге из Босне и Херцеговине прогнале још око 125.000 људи, и убиле око 650.

Хрватски генерал Анте Готовина, командант операције “Олуја”, ухапшен је 2005. године у Шпанији где је био у бекству, изручен затим Хашком трибуналу, изведен на суд по оптужници отпечаћеној јула 2001. године.

Годину дана раније Хашком трибуналу предали су се хрватски генерали Иван Чермак и Младен Маркач а против њих је подигнута оптужница „за прогон, депортације, присилно премештање, пљачке, за безобзирно разарање насеља, за убиства, нехумана дела, окрутан третман током и после операције “Олуја”.

Шест година после хапшења Готовине, 2011, командант “Олује” осуђен је пред већем Хашког трибунала на 24, Младен Маркач на 18 година, док је генерал Чермак ослобођен кривице. Према првостепеној пресуди Хашког трибунала, “Олуја” је била “удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да се протера српско становиништво из Книнске Крајине”.

Годину и по касније, новмебра 2012. године, Апелационо веће Хашког трибунала поништило је првостепену пресуду, генерали Готовина и Маркач ослобођени су кривице, пуштени из притвора, а у Хрватској је тих дана било велико славље. Мало који хрватски град тог времена није Анти Готовини доделио титулу “почасног грађанина”. Хашки трибунал коначно је, у другом степену, пресудио да “Олуја” није била удружени злочиначки подухват”, и да за страдање Срба нико није крив.

У Хрватској 5. август је “Дан победе и домовинске захвалности”, у Книну је велика прослава, у Србији и Републици Српској ови дани су дани жалости, сећања на жртве “Олује” и сећања на изгубљени завичај.

Директор Документационо–информационог центра “Веритас” Саво Штрбац изјавио је јуче да је већ 28 година прошло, а “нису пописане све жртве “Олује”, као и претходних акција хрватске војске”. По речима Штрпца, и данас траје “тихи егзодус Срба из Хрватске”.

Увек некако с почетка августа, док комшије доле по Книну славе, док искићеним градом круже колоне аутомобила са хрватским заставама, а атмосфера у граду је пуна радости, весеља, увуче се туга у душу Гаја Радмиловића родом из Жегара код Книна, који садa живи у засеоку Колунџије у Жагровићима, ближе граду.

Гајо, понекад у ове дане с почетка августа, да растера тугу, узме гусле па тек превуче гудалом преко струне и буде му мало лакше док у кући догорева воштаница за браћу и сестре, за миле и драге изгинуле и нестале оних дана крвавог августа 1995. године.

Навиру сећања, уствари, Гајо се, каже, мање сећа слика, оне му се ређе враћају, више звуци, кукњава и лелек по селу, плач мајке, рика крава остављених у пољу, завијање остављених паса, вриска коња. И, сања комшијиног коња, огромног белца како трчи поред оне тужне и јадне колоне, застане па поскочи у галоп и све тако…

Гајо Радмиловић из Жегара имао је, кад је кренула “Олуја”, само 11 година, дечачић био, једва на свет постао, мало свестан свега што се око њега дешавало, несвестан тешке несреће, јада и чемера читавог једног народа. Сећа се ове у дане око 4. и 5. августа, годинама већ понавља причу, како су ђед Ђорђе и баба Ђука потрпали њега и брата Милоша у кола и кад су кренули да спасавају живе главе, исто онако како су му Ђорђе о Ђука бежали 1941. године кријући се пред усташама. Навикли и баба и ђед, па им оно што их је задесило 4. августа 1995. године и није било нешто нарочито ново, само још једна реприза.

У Книну сутра ће бити велика прослава. На книнској тврђави биће уз војне почасти подигнута велика шаховница, биће почасни плотуни који ће се чути до Дрниша, Бенковца и Обровца, до Биљана Горњих и Доњих, до Жегара где ће се она мало Срба што је остало по овим селима склањати у куће и тамо сами туговати, лакше им кад нити шта чују нити шта виде.

Доле у граду, на стадиону Ногометног клуба “Динара” сутра ће бити државни врх Хрватске, председник Милановић и премијер Пленковић опет ће се гледати попреко, као и прошле и претпрошле године, биће постројене јединице хрватске војске, биће збор наоружања и војне опреме. Град ће бити пун домобранитеља, на главном тргу неки ће узвикивати – “За дом спремни”, биће пуне кафане, на улици ће бити пуно људи у црним кошуљама…

У селима испод Книна у којима су до августа 1995. године већином живели Срби биће тишина, догореваће свеће за душе страдалих, овде никоме неће бити до славља и тако је то у Книну и око Книна годинама већ, од како се слави “Олуја”.

У кући наврх улице у Колунџијама у уличици у којој је некад живело 25 породица са по четворо – петоро чељади и у којој је сада сем Гајове породице, двоје – троје стараца, Гају навиру сећања на 4. август када је запуцало око његових Жегара.

“Не знам како се десило, да ли је сам Бог тако уредио, па смо у кола од све наше имовине и свега што смо генерацијама стицали ставили само наше старе ношње, сабље и кубуре, неке старе слике, лична документа… Икона и кандило су остали на зиду куће, сећам се ђедових речи, кад из куће понесеш икону и кандило онда нема даље, онда се нећеш вратити. Кад оставиш икону, мораш се вратити”, причао ми је Гајо прошле године баш на 4. август ујутру док смо на припеци седели на тераси његове куће, слушали звуке прославе из Книна који је испод, на дохват руке, и док су из љутог крша около мирисале неке још љуће травке.

“Сећам се кад је ђед клекао на колена, скинуо капу и пољубио кућни праг, онако сав сед, стар. Та се слика не заборавља иако сам био мали и нисам све до краја схватао. После се, негде на Петровачкој цести, у колима породила стрина“, присећа се Гајо тек пар сцена из страшне епопеје, епских слика када је читав један народ протеран из својих кућа и из својих села.

Гајо је тада први пут видео мртве људе око пута, гледао рањене комшије како умиру док су путем одмицале колоне ка Србији. Прича о данима у Србији када је сваке ноћи био у својим Жегарима, сањао завичај, њиве, стазе и ливаде, изворе и путељке, своју кућу и двориште, а дању није плакао иако је био мали, само га, присећа се, душа много болела и нешто га притезало испод ребара.

Сећа се Гајо и једног човека који им је у Бањалуци, док су жедни и гладни стајали у колони на друму и нису знали на коју страну да крену, пружио чашу воде, одвео их својој кући на конак, тамо нахранио и обукао. Пролетос је Гајо обукао своју народну ношњу, запуцао у Бањалуку да тражи оног човека и, нашао га је. Тек да му каже хвала, да није заборавио, да су му она чаша воде и она вечера, конак, онда били вреднији од живота.

Улица Седме гардијске и Улица др Фрање Туђмана у центру Книна данас ће и сутра посебно бити окићене шаховницама. Хрватске заставе биће по прозорима, на терасама, на јарболима, продаваће се на улици… Пре „Олује“ Срби су у Книну чинили више од 80 посто становништва, сад их је мало остало, у Жегарима је било 2.700 Срба, сад их је мање од 300, слично је и у другим селима око Дрниша, ка Бенковцу…

“Кад смо кренули, ђед и баба отворили шталу, отворили оборе, торове, пустили стоку на поља, осташе наше краве, осташе овце, коњи, оста наше благо, срце да препукне од туге. Оца је “Олуја” задесила на Велебиту, кад је 5. августа, дан по нашем одласку дошао кући у Жегаре, затекао све пусто, није ни знао шта се дешава, после је ухватио неки камион, кренуо за нама”, понавља Гајо причу о тешким данима из августа 1995. године.

Книн ће данас надлетати авиони, град ће данас и сутра бити пун и препун слављеника који ће стићи из Загреба, Осјека, Вуковара, Задра и Сплита, Шибеника, Ријеке, из читаве Европе, домобранитељи ће новинарима препричавати детаље својих подвига, председник ће делити ордење, улицама ће пролазити постројбе, увече ће бити концерт.

“Не ваља дијете славити туђу несрећу, не ваља против Бога”, рекао ми је један старац кога сам 4. августа прошле године затекао на путу од Книна ка Дрнишу.

Узалуд сам тих дана шпартао путевима око тих градова, ка Шибенику, Обровцу, по селима у којима су до “Олује” Срби били велика већина, данима, буквално, по двориштима, на путевима нисам могао да видим жива човека. И оно мало људи који су у тим селима остали, ових дана склоне се у своје куће, затворе врата и прозоре.

Гајо и његов ђед Ђорђе у Жегаре су се вратили после пуних седам година. Нашли кућу до пола срушену и изгорелу и на зиду кандило и испод кандила икону прислоњену уза зид. Зидови куће изгорели, само тај није. Гајо прве ноћи, причао ми је прошлог лета, легао у кревет у своју собу, а изнад њега ни плафона ни крова није било па је лежао тако и сву ноћ гледао звезде изнад Жегара. И никад срећнији није био.

“Три тана и три ноћи био сам као трансу, само сам обилазио наше њиве и ливаде, наше стазе и изворе, заспим и сањам да сам још у Србији а ја дошао мојој кући”, присећао се Гајо.

Његови преци дошли су у Книн пре 350 година, Гајо се по повратку кући оженио, сад гаји троје деце.

Хрватску државу и власт, каже, поштује, оне који су му запалили кућу и њега и његове протерали не мрзи, дубоко верује да оних дана кад се оно дешавало нису знали шта раде.

На 4. август у кући Гаја Радмиловића у Жагровићу више се ћути него што се прича. А, шта ту има више и да се прича кад су све приче о “Олуји” давно испричане. Мада, Гајо мисли да их стално треба понављати, да се на забораве.

Прошле године, на прослави “Олује”, 5. августа, говорници на свечаној бини стадиона НК “Динара” понављали су да је “Олуја” – “највећа победа у историји хрватског народа”.

Испод Гајове куће, засеок обрастао у трње, у драч, из темеља кућа никло дрвеће, тек понека кућа обновљена.

Дуго смо и прошле и претпрошле године седели на 4. август у Гајовој кући у Жагровићу, нисам за све то време чуо да је Гајо изговорио једну једину реч мржње против било кога.

Јели смо хлеба и сира и припијали вино и ћутали, углавном, а ја, као клештима, извлачио од Гаја понеку реч.

Да се не заборави.

Зоран Шапоњић / РТ

БОНУС ВИДЕО: