СРПСКО – МАКЕДОНСКО »БРАТСТВО« — ИЗ ДРУГОГ УГЛА

На Св. Илију 1944, у Манастиру Св. Прохора Пчињског, Броз и његова свита из српских гаћа истресли су „Македонце“ и расули их по средишту српске средњовековне немањићке државе. А пре који месец, ЦК СПЦ — предвођен друговима Порфиријем и Иринејем, уз саветодавну памет Томе Филе — одрекао се и Срба и Православља и Светог Саве и Светосавља. И даровао „Македонцима“ сву стару српску историју, културу, традицију и свеколико национално памћење (да имају шта уништавати), а у наше дане онај косовск(о-метохијск)и остатак тога памћења прекњижује Шиптарима и њиховим заштитницима и господарима (да ни њих не остави без посла).

И све то, уз свесрдну подршку српске комунистичке власти, њене Скупштине и свих њених званичних и незваничних, великих и мањих, трговаца српским националним образом и српским бићем.

А да у вези са свим тим притврдимо: Македонија је представљала онај простор који је Грчка анектирала после Првог балканског рата и по тој основи натерала „Брозову Македонију“ да промени име, да се „прекрсти у »Северну«“ и да јој то комунистичка српска некрст одмах овери (и упише је у своју браћу). При чему треба знати: у оној „грчкој“, тј. Егејској, Македонији почетком прошлог века било је 85% Срба, на ономе простору преко кога је Броз затегао „новомакедонски прекривач“ проценат Срба морао је бити још већи јер се тамо, негде око Тиквеша, налазило средиште немањићке државе (остао је запис да је тамо долазио византијски цар Андроник — на дружење с царом Душаном), а поред Срба за други неки народ није се знало нигде ни по целој Бугарској, а поготову по њеној западној половини. На онај Илиндан пре 79 година, дакле, Броз је тамошњим Србима навукао „македонску кожу“ (по истом обрасцу по коме, нешто касније, и Монтенегрињу — „црногорску“ и Буњевцима — „хрватску“) и тиме, другим средствима, наставио да са Србима чини оно што је, заједно с усташама, чинио и у Јасеновцу: тамо је скинуо милион и по српских глава и затирао српску биолошку масу, а овамо ударио у темеље српског националног бића и српске духовности, после рата Србе у Босни и Хрватској оставио под камом њихових ратних кољача, уредио да им се у наше дане прикључи и Црна Гора, а на Косову припремио све ово што се сад догађа.

Срби су, на тај начин, без ишта доведени до ништа: немају Државу, немају Цркву, немају историју, културу, традицију, разорени су им просвета, наука, духовност, рашчеречен им је језик (на „хрватски“, „македонски“, „босански / бошњачки“, „црногорски“, „заједнички“), забрањена им ћирилица, убијено самопоштовање… При чему им, уз све то, неке „агенде“ претписују да ће бити сведени на „безначајну балканску енклаву“, да ће Прешевска долина „отићи за Косовом“, да ће Рашка област бити прикључена Босни (и Турској), да ће се Војводина вратити под хабсбуршку стражњицу, да ће источни региони бити предати Бугарима и Румунима, а у Шумадију бити пресељени европски Цигани — да их Ана и Зорана и њихов Рио Тинто потрују заједно с последњим Србима.

Тако је свака комунистичка власт у Србији, од Броза до јутрос, ишла оним путем који им је одредио Вудроу Вилсон 1917. шаљући Троцког и Лењина да разоре Русију и руско православље, а после с исте адресе стигли комунисти да то исто ураде и Србима и да их истуре (заједно с „Македонцима“) у први ред оне масе од 300 милиона словенске стоке коју су „харвардско-хјустонски пројектанти“ предвидели за уништавање „изазивањем међусобних ратова, какав је био на подручју бивше Југославије“, а касније много оштрији изглед добио у руско-украјинском рату: западна („англосаксонска“) стратегија донела је „богате резултате“: уместо близу 350 милиона Руса, колико се предвиђало да ће их бити до средине прошлог века, данас се не зна да ли их је од тога броја мање 200 или 250 милиона. Комунизам је убио руску биолошку масу, а и у овом што је од ње остало „истањио“ се однос према руској православној традицији и то се најбоље огледа у чињеници да је много више младих Руса који ће пре покушати да избегну регрутацију него што ће на фронт отићи као добровољци.

У светлости тих појединости „српски случај“ мора се означити као једнако трагичан: сви они Срби који нису поштовали Анину и Зоранину памет, нити могли гледати Жељкову „Задругу“, окренули су преко границе и измакли се из каљуге у којој су вегетирали. А међу онима који су још остали највише је оних који уче стране језике јер хоће да им се придруже — пре него што се позатварају све школе јер за њих неће бити ни ђака ни учитеља, као што већ нема ни металостругара, фризера, керамичара и као што сутра неће бити ни лекара да оперишу слепо црево, а камоли доброћудни тумор на мозгу. Из бразде коју су Броз и дружина заорали на онај Илиндан пре 79 година њихови наследници траже српско-македонско „братство“, али не примећују да више нема ни Срба ни „Македонаца“. И да су и једни и други први положили главе на онај пањ који су им подметнули „харвардско-хјустонски пројектанти будућности словенске стоке“.

Данашња „радикално напредна“ српска власт може прогласити да је завршила посао својих учитеља.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: