Марко Танасковић: Бићемо опет прваци света

0

Tanjug/AP Photo/Aaron Favila

Бићемо опет прваци света

Одавно наша кошаркашка репрезентација није испраћана на неки велики турнир са мање помпе и исказаног ентузијазма у домаћој јавности него што је то случај са овогодишњим тимом за Светско првенство, које се одржава од 25. августа до 10. септембра на Филипинима, Јапану и Индонезији.

Мрачни облаци сумње надвили су се над нашим некада беспрекорно плавим кошаркашким небом, а нека чудна мешавина депресије и резигнираности увукла се и међу највеће кошаркашке оптимисте и залуђенике. Чак се и бивши асови свако мало јављају са горким ламентима о томе како више нисмо кошаркашка нација и како треба да се припремимо за надолазеће године осредњости и извесних елиминација у четвртфиналима.

У земљи у којој је кошарка више од спорта и у којој најславнији тренуци наше кошаркашке прошлости, попут Кићановићеве и Славнићеве одбојке у Лијежу 1977-те, тројки Саше Ђорђевића и Милана Гуровића против Литваније односно САД, Ребрачине блокаде Михаилову и Даниловићевог закуцавања преко Сабониса, одавно обитавају у митским сферама колективне свести, тешко је помирити се са просечношћу и борбом за, у најбољем случају, олимпијску визу.

Шут је ствар правилне механике и бесомучног тренинга, али његова прецизност, као и одсуство исте, често одаје и психолошко стање и менталну снагу шутера. Наши највећи асови из златне прошлости, попут Кићановића, Ђорђевића, Бодироге или Теодосића, нису погађали у одлучујућим тренуцима мечева зато што су имали најмекшу руку на свету, већ зато што су имали најхладнију главу и највеће “беле бубреге”, односно дубоко укорењену веру у сопствену надмоћ и кошаркашку изузетност.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  У Шпанију извозимо бакар, а увозимо свињско месо

Нажалост, изгубили смо временом тај победнички менталитет који данас далеко више краси Шпанце који побеђују и када немају на папиру најјачу екипу, па се онда некако спонтано деси и да Хуанчо Хернангомез, играч познатији по филму са Адам Сендлером за Нетфликс него по неким великим кошаркашким достигнућима, погоди у финалу Европског првенства против Француске седам од девет тројки.

Уопште узев, Шпанци, као наш главни ривал и претендент на титулу најбоље неамеричке репрезентације, већ годинама, на репрезентативном нивоу, играју кошарку на начин на који је играла стара Југославија-брзо, маштовито, са доста импровизација и неконвенционалних решења, док су наши талентовани млади играчи почели да нестају у шаблонским и једнодимензионалним поставкама какве се форсирају у Евролиги, где је резултат испред развоја младих играча.

Исто тако, број странаца који воде главну реч у Звезди и Партизану одавно је премашио ону меру која би се могла сматрати здравом за попуњавање и обнављање репрезентације свежим талентима.

Постоје чак и они душебрижници који сматрају да би управо натурализовање страних играча могло бити решење за јачање кадровских потенцијала репрезентације, позивајући се на то да су чак и моћни Шпанци кључеве тима предали америчком плејмејкеру Лоренцу Брауну који их је водио до златне медаље на прошлом Европском првенству, али и да је једна огромна Русија освојила своју последњу златну медаљу 2007. управо одлучујућим поенима америчког кошаркаша Џеј Ар Холдена. Ипак има далеко више кошаркашких пуританаца који верују да Србија, попут Литваније, треба да задржи свој поносни статус кошаркашке аристократије која се ослања искључиво на сопствене снаге, па и по цену изостанка златних медаља.

Прочитајте још:  Српска "десница" је пројекат Вучића у обесмишљавању појма деснице и опозиције

Како смо као народ склони ирационалним претеривањима и честим променама расположења, од неумерене еуфорије до падања у најцрње очајање, тако и овај депресивни кошаркашки тренутак може брзо да се преокрене у нове победе за памћење.

Можда баш на овом Мундијалу, где нас сви потцењују, иако и даље имамо сасвим пристојан састав. Није баш све тако црно. Још увек имамо најбољег кошаркаша на свету који ће, сигуран сам, играти за национални тим на наредним турнирима. Још увек имамо блиставе младе таленте попут дебитанта Николе Јовића и Николе Топића, предвондика генерације која је недавно у Нишу освојила Европско првенство за јуниоре.

Још увек имамо публику која страствено воли и добро познаје кошарку, луде навијаче који праве врелу атмосферу и рутински обарају све рекорде посећености у Евролиги. Још увек имамо динарску генетику, кошаркашку традицију и педигре које гарантују да ће овај наш регион бити непресушан извор талената и будућих НБА звезда. Још увек смо, као легитимни наследник СФРЈ и СРЈ, уз Американце, најтрофејнија репрезентација на Светским првенствима са чак пет златних медаља. И што је најважније, још увек даноноћно одзвања баскеташко тапкање лопте по двориштима и теренима широм Србије. Да, сасвим је то извесно, бићемо опет прваци света.

Очигледно да је отказ Николе Јокића, НБА шампиона и званично најбољег кошаркаша света, дубоко погодио кошаркашку и спортску јавност, јер је нарушио илузију о култу репрезентације који је, након краха и имплозије на Европском првенству 2005. у Београду, мукотрпно поново изграђен за време селекторског мандата Саше Ђорђевића. Иза Јокићевог отказа ланчано су уследили откази Мицића, Калинића, Покушевског, Лучића и, на крају, Недовића, који није био задовољан улогом и минутажом у Пешићевој ротацији. Дакле, одсуство убедљиво најбољег играча планете и читаве једне петорке приде значајно је кадровски ослабило екипу која је већ дубоко психолошки уздрмана неочекиваним поразима од Италијана на прошлогодишњем Европском првенству и на квалификационом турниру за Олимпијске игре који је одигран 2021. у Београду.

Прочитајте још:  Зашто одбегли русофоби одржавају свој скуп у Лавову?

Та два везана пораза од истог противника који, руку на срце, не спада у сам светски врх, али и кикс против Аргентине на прошлом Светском првенству, недвосмислено су показали да постоје неки структурални проблеми у раду КСС и тренерске струке. Иако ни највећи кошаркашки зналци не могу да се сложе око тога шта је тачно “труло у држави Данској”, голим оком је видљиво да наши играчи већ дуже време заостају у атлетским предиспозицијама (брзина, скочност, експлозивност), као и да немамо ниске, брзе плејмејкере који могу са лакоћом да пробијају прву линију одбране и да праве вишкове за отворене шутеве.

Такође, кад смо већ код шутева, евидентно је да више немамо, изузев Богдана Богдановића, чисте и поуздане шутере који су кадри да погоде неколико тројки у серији и на тај начин сломе морал противника. Против Италијана на Европском првенству, упркос Јокићевим надљудским напорима у рекету и сталном прављењу вишкова и отворених позиција за шут, подбацили су управо спољни играчи који су немилице бацали цигле ка кошу. Италијани, с друге стране, иако инфериорни у другим сегментима игре, погађали су своје тројке и то је било довољно да нас два пута заредом елиминишу.

Марко Танасковић / РТ

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *