Гидеон Грајф: Од Срба нико никада неће тражити опроштај, поготово не Хрвати!

Гидеон Грајф: Од Срба нико никада неће тражити опроштај, поготово не Хрвати!

Ни Немци нису имали логор за децу какав је постојао у систему усташких логора НДХ! То је чисто зло, и много екстремније од немачког зла, каже проф. др Гидеон Грајф, светски признати стручњак за злочине нациста у Аушвицу и аутор капиталне трилогије чији први том носи наслов „Јасеновац – Аушвиц Балкана – усташка империја окрутности“

Проф. др Гидеон Грајф, светски признати експерт за злочине нациста у Аушвицу и аутор капиталне трилогије чији први том носи наслов „Јасеновац – Аушвиц Балкана – усташка империја окрутности“ ових је дана поново боравио у Београду. Говорио је на промоцији прве студије у светској историографији о страдању Рома проф. др Драгољуба Ацковића под називом „Самударипен (свеубијање) Рома у Независној Држави Хрватској“, истине васкрсле баш у време најжешће кампање ревизиониста историје са циљем да умање број жртава у Јасеновцу. „Печат“ је добио прилику да разговара са проф. Грајфом, и ту смо прилику искористили да овог изванредног познаваоца и истраживача холокауста и геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима питамо које се намере крију иза тако жестоке кампање у којој учествују и многи Срби по рођењу.

Професоре, шта стоји иза све очигледнијих напора да се битно смањи број жртава усташког геноцида у систему логора за истребљење Јасеновац, најозлоглашенијег и најмонструознијег стратишта НДХ и јединог у свету који је имао и логор за децу?

Најпре да кажем да сам изузетно поносан и срећан што сам могао да дођем на промоцију драгоцене књиге проф. Ацковића, јер је управо она једна од брана у односу на агресивну ревизију која је сада у току. Ја сам само због те промоције и дошао, јер сматрам да се о историјским чињеницама које садржи ова књига мора знати. „Самударипен Рома у Независној држави Хрватској“ је истовремено и прилог мојим напорима у оквиру трилогије под називом „Јасеновац Аушвиц Балкана“ да се борим за истиниту и аутентичну историју, а не искривљену и лажну. Сматрам да књига проф. Ацковића не оставља простор ревизионистима, искривљачима и другим неморалним људима који покушавају да напишу ревизију историје. Наша је морална обавеза да се увек боримо против тога, и проф. Ацковић и ја то радимо заједно. Тако је књига проф. Ацковића дошла у право време, када се води невероватан медијски рат. Књига елаборира и број пострадалих Рома који је поткрепљен архивским документима

Необично је да се Ви као Јеврејин, осим за страдање свога народа, борите за истину о геноциду над Србима и Ромима, а да Ваша научна истраживања покушавају да оспоре људи из српског корпуса. Како разумете те покушаје?

Заиста ме изненађује чињеница да су Срби део тог покушаја дисторзије, укључујући неке владике Српске православне цркве. Не знам чиме су они мотивисани и никада нећу моћи да разумем да Срби нападају сопствене интересе.

Сигурно Вам је познато да ни после 80 година од најстрашнијих усташких злочина посланици Народне скупштине Србије ни из три покушаја нису изгласали Резолуцију о усташком геноциду над Србима у 20. веку. Шта Ви о томе мислите?

Резолуција о Међународном дану холокауста усвојена је 2006. у Уједињеним нацијама. Од тада па до данас 95 земаља од 193 чланице то обележава. Као што видите, то је процес. А истраживачи попут мене, проф. Ацковића и Роберта Меккорника и других доприносе интернационализацији усташког геноцида и уношењу историјских чињеница о усташком геноциду у светску историографију.

Часно сам испунио обећање

Дискредитацију, делегитимизацију и напад на мој професионални интегритет покушава да спроведе једна група људи против којих Одељење за историју САНУ и водећи историчар САНУ академик проф. др Василије Крестић, као и академик Србољуб Живановић из Лондона воде судске спорове. Посебно сам био изненађен Петицијом 55 интелектуалаца Србије против једног владике СПЦ, а коју ми је показао блаженопочивши патријарх Иринеј. Био сам збуњен и није ми било јасно који су разлози да један српски владика смањује број страдалих јасеновачких мученика који су убијани на 57 бруталних начина. Ни сада ми нису јасни мотиви једног српског владике да иде против ваше САНУ и водећих историчара и против патријарха СПЦ Иринеја који ме је лично замолио да напишем књигу о Јасеновцу и то у присуству тадашњег министра просвете Шарчевића, а са којим сам 2017. у име Института Шем Плам потписао Споразум о сарадњи у области изучавања Јасеновца. Ја сам на том састанку патријарху Иринеју за Библиотеку СПЦ поклонио књигу „Аушвиц“ енциклопедијског формата и обећао да ћу написати књигу исте величине о Јасеновцу. И обећање сам испунио на 2.700 страна – поручује проф. Грајф.

Неспорно је да број жртава, поготово када су већ и многи њихови потомци преминули, није лако утврдити. Колико је важан сам број, а колико злочин и начин на који је почињен?

У принципу бројеви су, наравно, важни. Али нису најважнији! Најважнија ствар је рећи свету о свакодневним мучењима жртава у Јасеновцу и осталим логорима НДХ. Јер, пре убиства они су били мучени и унижавани. Исто као и јеврејске жртве у разним нацистичким камповима, где су годинама патили и за многе од њих смрт је била ослобођење од мука. Тако да морамо да говоримо о мукама које нису биле случајне, него намерне. Значи, заточеници нациста намерно су злостављани. Ови који су спроводили то мучење су желели да се њихове жртве муче, не само да умру. И то да се муче пре смрти, јер џелати су у томе уживали!

И само једна жртва оваквог злочина је страшна, и зато је важно да процена броја пострадалих буде у оквирима стварног. Шта мислите о напорима хрватске државе која сада финансира пројекте без икаквих стварних и научних доказа који треба да умање број страдалника?

То је исто као поништавање холокауста од стране Немаца који чине све да умање број јеврејских жртава. И то је једнако искривљавање историјских чињеница. Из истих разлога у међувремену су склоњени бројни документи који могу да буду сметња ревизионистима у остварењу циља, али као што видите увек се нађе „помоћ пријатеља“ који посвећено истражују чињенице и држе се њих. Хрватска евидентно води оркестрирану кампању ревизије, о чему сведочи и недавна Конференција о Степинцу у Европском парламенту.

Позвале су ме две српске државе

Била ми је част да на позив Министарства спољних послова Србије дођем да промовишем своју књигу „Плакали су без суза“., јер сам једини историчар на свету који је интервјуисао последњих 31 Зондеркомандоса из Аушвица по којој је Ласло Немеш сачинио сценарио за филм „Шаулов син“ који је добио Оскара! Те 2016. године заинтересовао сам се за тему Јасеновца, започео сам архивска истраживања у Јад Вашему, истраживао са групом научника војне дневнике нацистичких и фашистичких официра и формирао Међународну експертску групу историчара из седам земаља која и данас функционише. Први потпредседник владе и министар спољних послова Ивица Дачић поверио ми је да будем директор изложбе и подигнем прву и највећу изложбу у Уједињеним нацијама од чак седам тона артефаката под називом „Јасеновац – право на незаборав“, чији је координатор била амбасадор др Љиљана Никшић. На позив председника Републике Српске Милорада Додика прихватио сам да будем председник независне Међународне комисије за истраживање злочина у Сребреничкој регији од 1992, до 1995! Дакле, не ради се ни о каквом „парадржавном циркусу“, којим би неки хтели да обезвреде, омаловаже и обешчасте мој рад – нагласио је проф. др Гидеон Грајф у разговору за „Печат“.

Ревизионисти на сваки начин покушавају да докажу да је страдало само онолико Срба, Рома и Јевреја колико је пописано имена. Међутим, свет је после Другог светског рата признао 60 милиона жртава, од тога Руси више од 20 милиона, Јевреји шест. Јесу ли сва њихова имена пописана и да ли је то уопште могуће?

Желим да нагласим да број јасеновачких жртава није измислио Гидеон Грајф. Као ни процену од 60 милиона жртава у Другом светском рату или број од 20 милиона погинулих Руса и шест милиона Јевреја. Ја сад јавно питам – да ли УН имају имена и презимена тих 60 милиона жртава? Па, наравно да немају и никада их неће ни имати. Међутим, у светској историографији нико и никада неће смањивати процењени број пострадалих да би нацистички злочини које су са квислинзима спроводили широм планете изгледали мали и маргинални број жртава није тешко израчунати ни у Аушвицу ни у Јасеновцу, јер имамо довољно научних инструмената да то можемо да утврдимо. Јасно је да жртава има много више него што је утврђених именом и презименом. Важно је не заборавити да је суштина зла и зле политике и Немаца и хрватских усташа била да произведу мучење и патњу својих жртава. И ми морамо да се супротставимо тој монструозној идеји, не због оних који су већ пострадали него због потенцијалних жртава. Зато сам у својој књизи „Јасеновац Аушвиц Балкана“ описао чак 57 начина на који су људи мучени и убијани, као да није довољан и само један начин убијања. Ако се питате зашто су развили толико метода, мој одговор је – зато што су желели да на лицима жртава виде што више бола, што више мука и испаштања. То морамо да наглашавамо. Узгред, Немци уопште нису регистровали жртве које су директно слате у гасне коморе, него само оне које су оставили да живе како би над њима вршили разне експерименте и да би њима могли да манипулишу. Тако да бројне жртве и холокауста и геноцида уопште нису регистроване.

Да ли се у жртве броје и неименовани лешеви који су Савом стигли до Небојшине куле на Дунаву? Да ли су жртве и фетуси вађени из утроба мајки које су најпре силоване а онда убијане, зар жртве нису и деца избављена из логора па покатоличена, итд, итд…?

Свакако да су сви ти случајеви жртве усташког геноцида. И бебе које због овога злочина нису рођене такође треба да буду урачунате у жртве! Јер, замислите, чак ни Немци нису имали логор за децу какав је постојао у систему усташких логора НДХ! То је чисто зло, и много екстремније него немачко зло. У темељу таквога зла је намера да се уништи биолошки опстанак једнога народа: Срба зато што су били главни непријатељи НДХ, Јевреја зато што су били „поклон“ нацистичком режиму, а што се тиче Рома то најбоље може да каже проф. Ацковић. Процене броја жртава изведене су на бази озбиљних светских истраживања и не могу да буду предмет ревизионизма неонацистичких групација. Тако ни ревизија пострадалих у Аушвицу, као ни у Јасеновцу, не може да буде предмет ценкања и произвољног умањивања или увећавања. Канцелар Немачке Вили Брант је клечао испред споменика у варшавском гету у знак извињења Јеврејима, а председник Немачке Штајнмајер затражио опроштај за геноцид над Ромима и Синитима. У Србији имамо ситуацију да сами Срби оптужују своју државу за ревизионизам и увећавање броја жртава и то у јавним медијима и наступима. Верујте, потпуно сам затечен таквим изјавама и квалификацијама, али ја сам само историчар и више од 40 година свог живота посветио сам истраживању холокауста и до последњег часа своју животну мисију испунићу додатним истраживањима Јасеновца, јер то дугујем пре свега јеврејском многострадалном народу, а онда и свима другима.

Мислите ли да ће неко и бар некада затражити опроштај од Срба због покушаја биолошког истребљења који, нажалост, траје до данас?

Мислим да од Срба нико и никада неће тражити опроштај поготово не Хрвати! Немци су стали иза своје кривице, али Хрвати то не желе!

Има ли помирења међу Србима и Хрватима ако нема признања усташког геноцида и покајања?

Нема шансе!

Печат / Невенка Стојчевић

БОНУС ВИДЕО: