Танасковић: Са које су планете црногорски Бошњаци?

Са које су планете црногорски Бошњаци?

Име Адема Демаћија (1936-2018), некадашњег албанског дисидента, идеолога великоалбанског национализма и дугогодишњег југословенског политичког затвореника (на робији провео укупно 28 година, а пуштен у време Слободана Милошевића) вратило се у жижу јавности поводом недавне провокације његовог следбеника Аљбина Куртија у предграђу Скопља, где је, као одушевљено дочекани гост албанске опозиције, под заставом „Велике Албаније“, присуствовао преименовању Улице Друге македонске ударне бригаде (која је, узгред, ослободила Скопље у Другом светском рату) у Улицу Адема Демаћија.

Уследила је бура која се, међутим, брзо стишала јер је већина оних којима је мрска идеја „Велике Албаније“ на овај или онај, а заправо суштински увек исти начин, принуђена (или мисли да је принуђена) на симптоматичну уздржаност, а објективно и не располаже политичком или каквом другом снагом да се у садашњим околностима делотворно супротстави великоалбанском безобразлуку.

Они који би у међународној заједници могли да му стану на пут изгледа да за то нису заинтересовани, с тим што је ту симптоматичну незаинтересованост/ „незаинтересованост“ могуће различито тумачити, што није тема овог осврта.

Код мене је, наиме, помињање Адема Демаћија, у светлу збивања на једном другом, суседном делу бившег југословенског простора, изазвало другачију асоцијацију која није у (непосредној) вези са концептом „Велике Албаније“.

Сетио сам се једне изјаве коју је „албански Мандела“ својевремено пркосно дао непосредно по изласку из затвора: „У тамници сам често сањао о томе како би било лепо живети на некој планети где нема Срба“. Да ми се у сећању јави ово искрено, исповедно сведочење изразито рационалног Демаћија учинио је ток преговарања политичких актера у Подгорици о формирању нове коалиционе владе после општих и председничких избора у Црној Гори.

Како преговори теку, све је више прижељкивања у јавности да некако остане садашња влада у техничком мандату, на челу са Дританом Абазовићем, која се већ навикла и оспособила да обавља све најнеодложније послове, а сада је ту и председник, са својим овлашћењима…

А зашто врзино коло и рашомонијада отвореног и закулисног договарања, погађања и уцењивања о будућој влади Црне Горе, која, ако је судити по изборним резултатима и након одласка Мила Ђукановића, не би требало да остане влада Монтенегра, призивају у памет Демаћијеву „планетарну“ мисао о Србима?

Заслуга за ову неочекивану реминисценцију припада (очекиваном) држању „Бошњачке странке“ у процесу консултација о коалиционој влади са мандатаром из „Покрета за Европу“ и бившим министром у Кривокапићевој влади Милојком Спајићем.

Лидер БС Ервин Ибрахимовић је пре извесног времена без икакве задршке изјавио да његова странка неће ући у састав Спајићеве владе, ако у њој буду и представници коалиције „За будућност Црне Горе“, која се, у координатама црногорских политичких подела, сматра просрпском, па и проруском.

Таквим јасним претходним позиционирањем, и условљавањем, исказао је самопоуздање, свест о коалиционом (тј. уцењивачком) капацитету своје странке и континуитет у антисрпском опредељењу водеће бошњачке политичке групације у Црној Гори.

Један упућен и објективан аналитичар последњег изборног циклуса закључио је да је из њега лично, као апсолутни губитник, изашао Мило Ђукановић, а да је релативни победник „Бошњачка странка“ која са седам освојених посланичких мандата, што је неоспоран успех, може сасвим комотно да се понаша у предстојећем периоду настојања да се састави нова влада у Подгорици. Зато мандатар Спајић, који је пре председничких избора и сам имао проблема због поседовања (и) српског држављанства, а завадио се са покретом УРА Дритана Абазовића, није у позицији да потцени уцењивачки капацитет којим располаже БС, а Ибрахимовић се њиме самоуверено размахује, уверен да му све, укључујући и благонаклоност најутицајнијих страних чинилаца у „амбасадористану“, иде на руку.

Он као да већ живи на планети коју је у зиндану сањао Адем Демаћи. А не живи, о чему би било препоручљиво да на време поведе рачуна.

Велико је питање да ли ће он, као тренутни политички предводник црногорских Бошњака, имати трезвености и далековидости да схвати колико је ризично настављати са праксом маргинализовања и искључивања из политичког живота оних који заступају темељни народ Црне Горе, а који чини најмање трећину њеног становништва. Уз то, не би ваљало губити из вида да држављана Црне Горе који се национално, а поготово оних који се етнички, културно и духовно осећају Србима, има подоста и ван круга чланства и гласачког тела савеза ЗБЦГ.

Мило Ђукановић, ни после тридесетогодишњег господарења земљом Његоша, Светог Петра Цетињског и књаза Николе, то није схватио, пошто му је (пре)дуго добро ишло, уз свесрдну подршку претходних „ибрахимовића“ и њему сличних предводника мањинских заједница.

Актуални Ибрахимовић је већ показао да, са становишта истинских интереса грађана Црне Горе, за коју тврди да је и његова домовина, оваква каква јесте, а није нити ће икада бити сневана Демаћијева планета, добијену подршку на изборима неће схватити као шансу за вођење другачије, иновативније и конструктивније, а свакако и државно одговорније политике од оне коју су још од референдума о независности (2006) установили и спроводили његови претходници. Сетимо се, укратко, како је то било на референдуму.

Кад је о Бошњацима који живе у Црној Гори реч, главна дилема је била хоће ли се определити за очување Државне заједнице Србија и Црна Гора, чиме би се избегло да тзв. „велики Санџак“ буде пресечен новом државном границом, или ће подржати пројекат независне Црне Горе.

Лобирало се и за једну и за другу опцију. Чак су и Војислав Коштуница и Сулејман Угљанин нашли довољно разлога и снаге да заједничким апелом позову да се гласа за одржање заједничке државе. И доиста, у оно време је део југословенског/српског политичког врха, ослањајући се и на наводно поуздане извештаје „људи са терена“, озбиљно рачунао с тим да ће Бошњаци/муслимани у Црној Гори дати предност (свакако не просрпској) идеји о очувању „великог Санџака“.

Иако је и у Црној Гори, углавном на северу републике, организовано деловао Бошњачки блок, који се залагао за државну заједницу, на референдуму је надмоћно превладало становиште сепаратистичке „Бошњачке странке“, чији је тадашњи председник Рафет Хусовић 23. марта 2006. са лидером ДПС Милом Ђукановићем потписао тзв. „Подгорички споразум“ (који се доцније, за разлику од „Подгоричке скупштине“, уопште није помињао). И… црногорски Бошњаци су већински гласали за независност, уздајући се у потписима оверено обећање да ће им у будућем Уставу самосталне Црне Горе бити гарантована конститутивност. Тако су, заједно са Албанцима, били језичак на вешто набаждареној референдумској ваги и одлучујуће допринели остваривању плана разбијања српско-црногорског државног заједништва.

Од њихове уставне конститутивности није, наравно, било ништа, али је заузврат представницима бошњачке политичке елите била трајно загарантована несразмерно велика заступљеност у органима власти и у државним институцијама Монтенегра. Уз то је, по разним основама, ишао, наравно, и новац…

Кад су се у Београду ишчуђавали над оваквим исходом референдума и логиком која је до њега довела, познаваоци црногорских прилика и муслиманског менталитета имали су једноставно објашњење: Бошњаци ће увек већински гласати за оно што је у датом тренутку супротно српском интересу, ма било то (или изгледало да је) супротно њиховом интересу.

Делује као политички наопака логика, и једначина, али се много пута показала као непогрешиво тачна.

Ервин Ибрахимовић је баштиник, а очито и настављач те дубински, ендемски задате линије антагонистичког постављања бошњачког/муслиманског елемента према српском у вишенационалним заједницама, а и уопште.

Она се креће претполитичким простором са планетарном ониричком утопијом демаћијевског типа као хоризонтом, али глобално неупоредиво амбициознијом.

У Ђукановићевом доследно расрбљивачком и суштински нецрногорском, монтенегринском идеолошком акваријуму пливали су као заштићена и вишеструко привилегована врста зелених рибица. Тако би, по свој прилици, да наставе и даље.

На констатацију да је њихово искључиво постављање производ начелног антисрпства, Ибрахимовић и његова дружина одговориће са висине привидне политичке принципијелности, да је разлог одбијању да ступе у евентуално партнерство са коалицијом „За будућност Црне Горе“ постојање непремостивих програмских разлика.

Рутински ће понављати флоскулу о свом чврстом опредљењу за „евроатлантске вредности“. Тешко да им ико разуман и објективан може поверовати, тим пре што је руководство ЗБЦГ обелоданило спремност да, зарад поштовања воље бирача и образовања стабилне владе, прихвати и оне тачке са Спајићеве листе принципа које значе одрицање од операционализације програмских циљева који су најспорнији за њихове потенцијалне коалиционе партнере.

Осим тога, свакоме би требало да буде јасно да не постоје реални услови да досадашња спољнополитичка оријентација Црне Горе у битним одређењима задуго буде промењена, ма ко да формира извршну власт.

Остаје да се види како ће се у читавом овом колоплету поставити најодговорнији, мандатар Спајић и председник Милатовић и да ли ће имати снаге да остану верни својим најављиваним намерама да политичка култура и систем који желе изградити морају бити у супротности са срушеним и дискредитованим Ђукановићевим, поред осталог и по пуној инклузивности и стварној равноправности свих политичких, етно-националних и верских саставница црногорског друштва.

Није ли, уосталом, Милојко Спајић својевремено изјављивао да му је за повратак из иностранства и укључивање у политички живот Црне Горе један од главних разлога и подстицаја да се бори било доношење скандалозног Закона о слободи вероисповести, којим се ударило на имовину, и не само имовину, СПЦ?

А Ибрахимовићеви Бошњаци су, ако ме памћење не вара, подржавали доношење тог Закона и величали га као велико цивилизацијско достигнуће. Били су одлучно и против потписивања Темељног уговора са СПЦ.

Може ли Спајић, из par excellence прагматичних политичких, а не (само) сентименталних и моралних разлога прихватити антисрпску уцену Бошњачке странке, са јаким воњем из Ђукановићевих дана? Јер, не треба бити особито политиколошки образован за извођење закључка да без педесетак гласова подршке у Скупштини ниједна влада Црне Горе не може рачунати на дужи век, пошто не би одражавала националну структуру и политичку слику црногорског друштва, а самим тим и очекивања већине грађана. Сем неке у изнуђеном техничком мандату… Но, то овде није наша тема.

Биће како ће бити, а можда и по оном Његошевом – „нека буде што бити не може“! Другим речима, како мора. Но, за то се већ пита Његошев народ, а не политичари и стране амбасаде.

Док се не докопају Демаћијеве планете, ка којој упућују своје усрдне дове, а и овоземаљске политичке наде и поступке, Ибрахимовић и Бошњаци који су му поклонили поверење добро би учинили да не забораве да су се времена и прилике у Црној Гори, упркос свим привидима, од референдума о независности до данас битно измениле. Можда су они то преспавали, сањајући вазда исте снове. Да не буде касно кад их пробуди песма неких нових литија, односно глас народа коме је заиста стало до добробити, али и достојанства земље у којој живи. Шансу имају, за мудрост није сигурно.

* * *

После тренутка у коме је писање овога коментара био завршено, мандатар Милојко Спајић је 26. августа, после седнице Главног одбора своје странке, изјавио да има скупштинску већину за формирање нове владе и да савез „За будућност Црне Горе“ дефинитивно неће бити њен део, јер у „њих не може имати поверења“.

Бошњачка странка хоће. У њих, дакле, може имати поверења… Овакав развој догађаја не изискује да се у претходно написаном било шта измени.

Напротив!

Дарко Танасковић / Све о српској

БОНУС ВИДЕО: