Глобална парламентарна алијанса против Кине као политичка паралела “глобалном НАТО-у”

Источноазијски медији јављају да су филипински посланици приступили Интерпарламентарној алијанси за питања Кине (ИПАЦ), међународној организацији која окупља парламентарце жељне дефинисања политике за сузбијање кинеског политичког, економског и војног утицаја у свету.

Уз Филипинце, трећем сусрету чланова те групе који је управо (3. и 4. септембра) одржан у Прагу по први пут су присуствовали и посланици из Кеније и Парагваја, тако да се може сматрати да она сада поседује истински глобални карактер. Ово нарочито када се зна да су већина њених чланова парламентарци из Европске уније, Јапана и САД, и да су међу оснивачима британски, аустралијски и канадски законодавци.

Продужени инструмент политике Запада?

Каква је оријентација ИПАЦ-а види се не само из његовог састава, који обухвата посланике из земаља које су војно-политички савезници Вашингтона, већ и из чињенице да је основан 4. јуна 2020, на годишњицу великог антивладиног протеста на Тјенанмену у Пекингу 1989. године, у време пада комунизма на Старом континенту.

У саопштењу са симпозијума, који је раније ове године у јапанској престоници Токију организовао ИПАЦ, на пример, стоји да је циљ његовог одржавања да се “охрабри координисани демократски одговор на кривљење поретка заснованог на правилима које проводи Пекинг”. Прокламовани циљеви посланика који припадају тој организацији, између осталог, обухватају рад на механизмима за увођење санкција, под изговором кршења људских права и доношења закона који би омогућили заплену имовине појединаца и ентитета који су проглашени кршиоцима тих права.

ИПАЦ, који највећим делом финансирају америчка држава и Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша, у Источној Азији је привукао пажњу својом критиком изјаве француског председника Емануела Макрона, који је по повратку из званичне посете Пекингу у мају изјавио да Европљани не би требали да следе пут Вашингтона у економској конфронтацији с Кином око Тајвана. Европски чланови те међународне парламентарне алијансе били су мишљења да је француски лидер на тај начин занемарио важност тајванске економије за свет и поткопао вишедеценијске напоре међународне заједнице за мир у Тајванском мореузу. Штавише, ИПАЦ је у новембру прошле године послао дванаесточлану делегацију на Тајван која се сусрела са тамошњом председницом Цај Ингвен, која је замајац политике наоружавања и продубљивања де факто независности Тајвана од матице Кине.

ИПАЦ, дакле, ради на перпетуирању тезе Запада да је Кина аутократија која крши права и слободе својих грађана, те урушава међународни поредак и без гриже савести сматра да има богомдано право да се меша у туђе унутрашње проблеме, као што је, рецимо, стање у кинеском граду Хонгконгу, те лупа пацке и кажњава кинеске организације и држављане за недела који су они наводно починили у сопственој земљи.

Филипинци у антикинеском тиму Запада

Укључивање филипинских посланика у антикинеску парламентарну коалицију релативно је важна вест у Источној Азији, јер је још један показатељ чињенице да се нови филипински председник Фердинанд Маркос млађи, упркос реторици о небирању страна, у судару великих сила у Азијско-пацифичком региону заправо недвосмислено приклања Вашингтону, бившем колонијалном господару Филипина и војнополитичком заштитнику свог оца, покојног диктатора истог имена.

Наиме, по доласку на чело државе прошле године, млађи Маркос је објавио да ће његова спољна политика бити балансирана када су у питању односи са Кином и САД. Међутим, убрзо је постало јасно да он намерава не само да напусти курс свог претходника Родрига Дутертеа, који је из личног анимозитета према Вашингтону и жеље да привуче кинески капитал настојао да се приближи Пекингу, већ и да се у потпуности приклони САД. То је учинио продужењем и проширењем војног споразума ЕДЦА, који је америчким трупама омогућио коришћење укупно девет војних база на филипинском тлу.

Учешће филипинских парламентараца у ИПАЦ-у под лупом је азијских медија и због новог сукоба на мору између филипинске и кинеске морнарице који се догодио протеклих недеља. Реч је о територијалном спору у Јужном кинеском мору, чији добар део (онај који припада ексклузивној економској зони Филипина) у Манили зову “Западно филипинско море”.

Пекинг, наиме, полаже право на око 80 одсто вода Јужног кинеског мора и последњих десетак година је утврђивао и вештачки дограђивао атоле у њему да би на њима потом изградио пристаништа, складишта и радарске станице, чија је сврха остварење физичке војне контролу над тим стратешки важним водним пространством.

С друге стране, и Филипини су насукавши стари ислужени војни брод на један од атола у близини острва Спратли, покушали да остваре сопствени суверенитет над простором око којег се споре са Пекингом, будући да поседање копнених формација у мору омогућава полагање права на воде око њих, а присуство војске, макар и симболично, представља постојање какве-такве контроле.

Крајем прошлог месеца филипински и западни медији јављали су о томе како је кинеска морнарица блокирала снабдевање филипинским војницима који су смештени на том броду, што је поново допринело јачању антикинеског сентимента на Филипинима. Медији у тој острвској земљи од око 110 милиона становника редовно јављају о томе како пловила Кинеске обалске страже протерују филипинске рибаре из спорних вода док, са друге стране, кинеским држављанима пружају прилику и заштиту за риболов у водама које Манила сматра својим.

То све говори да су се односи Филипина и Кине у вези са Јужним кинеским морем практично вратили на ситуацију пре доласка на власт Родрига Дутертеа 2016. године, који је у свом геополитичком заокрету према Кини давао предност економским, а не територијалним, питањима и тако практично привремено остварио једну врсту детанта са Пекингом.

Повратак породице Маркос на кормило државе, међутим, значи и осетнији повратак америчких снага на филипинско тло, са којег су отишле на крају (првог) Хладног рата. Убудуће, оне ће бити ту не само да би обезбеђивале “слободну навигацију” Јужним кинеским морем, односно да се старају да оно не постане кинеска територија, већ и да би, ако то влада у Вашингтону одлучи, и војно подржале оближњи Тајван, који се налази на северном ободу тог мора.

Једна од најважнијих неважних организација
И док Филипински и други парламентарци окупљени у ИПАЦ-у око идеје супротстављања Кини не могу да доносе акте који обавезују њихове владе, због чега немају директан утицај на политичка дешавања, они могу (и то заиста чине) да размењују искуства о томе на које начине се могу омести економски и политички интереси Пекинга и заједнички кују планове за координацију деловања у будућности (када, рецимо, у својим државама приграбе утицајне функције).

Такође, они издају декларативна саопштења за медије којима се јавност њихових земаља упозорава на “експанзионистичке циљеве” и “растућу ратоборност” Пекинга, те тако доприносе и општој кампањи подизања свести становништва (у Пекингу би рекли, кампањи блаћења и демонизације Кине), коју на глобалном нивоу предводи влада у Вашингтону уз помоћ себи верних тинк танкова и крупних медијских кућа.

И, надасве, они сваки у свом парламенту могу да утичу на доношење препорука влади или закона антикинеског садржаја, који су, рецимо, усмерени на санкционисање кинеских предузећа под разним изговорима, ограничење њихових инвестиција и томе слично. Ово поготово када се има у виду да је председавајући ИПАЦ-а британски конзервативац Ијан Данкан-Смит, а да су у његовом саставу и амерички неоконзервативни јастребови попут сенатора Марка Рубија, или да је у саставу ИПАЦ-а, по писању листа Никеи Азија, чак 80 посланика јапанске владајуће партије.

Политички пандан “глобалном НАТО-у”?

Да је ИПАЦ једна врста политичког пандана НАТО-у, осим његове агенде, сугерише и то да се његово формирање хронолошки прилично подудара са напорима САД да у заједничке војне вежбе усмерене на окруживање и обуздавање Кине у региону Индо-Пацифика, поред Јапана, Републике Кореје, Аустралије и Новог Зеланда, укључе и европске чланице Северноатлантске алијансе, попут Немачке, Француске, Велике Британије и Италије, и с почетком дискурса о потреби за стварањем “глобалног НАТО-а” или организације “НАТО плус”, која би се протезала преко целе северне полулопте и скупа са Кином окруживала и Русију.

У војни обруч који се стеже око Кине, гледано из Вашингтона, наравно, добродошли су и Филипини, Индија, Сингапур, а по могућству и Вијетнам, па и претежно муслиманске земље Малезија и Индонезија.

ИПАЦ је лукаво осмишљен инструмент лобирања и притиска. Он је чедо нове блоковске, хладноратовске политике, које из дана у дана расте скупа са амбицијом и потребом Вашингтона да, не номинално већ реално, највећу економију света и још увек најмногољуднију државу планете опколи и укроти кроз формирање војнополитичких алијанси које се протежу преко читаве Земљине кугле.

ИПАЦ, мада је пре три године почео скромно са око 19 политичких фигура из осам држава, у свом саставу сада има око 200 чланова из преко тридесет земаља и ради на томе да у своје оквире укључи што више посланика не само из Азије, већ из са афричког и јужноамеричког континента, са којим Пекинг традиционално има одличне односе.

ИЉА МУСУЛИН, ДОПИСНИК РТС-А ИЗ ИСТОЧНЕ АЗИЈЕ

БОНУС ВИДЕО: