ЗАШТО НЕ, И НИКАД У НАТО

Поводом обележавања 28 година од напада НАТО савеза на Репубику Српску, имамо прилику да разговарамо са пуковником Драгомиром Пећанцом и адвокатом Мијодрагом Иванић.

Господине пуковниче, као официр Војске Републике Српске били сте савременик и директни учесник сукоба са НАТО савезом, можете ли српској али и широј јавности, пренети ваша искуства и запажања везана за улогу НАТО у рату на простору бивше Југославије?

Свакако, одговор би започео добро познатим цитатом:

„Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће сазнати и на видело изаћи“ (Јеванђеље по Луки 8:17)
Вероватно се сваком оном ко је доживео НАТО бомбардовање грчи желудац на саму реч НАТО. А мало је Срба у Републици Српској који нису доживели ваздушне ударе светских џелата.

Имали смо несрећу да живимо у времену распада СССР-а када је НАТО одлучио да уреди односе по својој мери на целој планети Земљи. Да постави светски поредак тако да сви, цела планета без изузетка, буду вазали или колоније САД-у и Немачкој.

У том циљу, „западна цивилизација“, предвођена Немачком, САД, Италијом и Ватиканом, раскомадала је СФР Југославију.

Дали су право нацистичким колаборационистима да направе своје државице које никад нису имали. Дали су право потомцима фашиста који су се борили на Источном фронту против СССР-а да на рачун српског народа отму шта и колико хоће.

Направили су државице које никаквог историјског, националног и економског утемељења немају. Направили су своје вазале. Припремају своје топовско месо.

Српски народ у целини, а стицајем околности део нашег народа западно од Дунава, Саве и Дрине, први је доживео да се на њему испробава, развија и надограђује стратегија успостављања светског поретка од стране светског полицајца – НАТО-а.

По плану светског џелата све наведене радње у циљу разбијања српског национа и у коначном свођења српске државе на простор тзв. уже Србије, без Косова и Метохије, без Војводине и без Прешевске долине, (враћање на Берлински конгрес!) према стратегији ЦИА-е, односно НАТО-а коју је осмислио Бжежински, а која је прихваћена као стратегија НАТО-а требале су бити завршене за највише 2 до 3 године након растурања Совјетског Савеза. Значи најкасније до краја 1993. године!

Република Српска није била део њиховог плана. Никако!

Али упорношћу и одлучношћу да одбране своје вековне домове, да сачувају своју Светосавску веру, храброшћу да се без најмањег премишљања супроставе највећој војној сили у историји Света, Срби су себи обезбедили државу и мир. Такав отпор ни НАТО није могао да игнорише и морао је да уважи незаобилазан, српски фактор.

Зашто је НАТО напокон морао да уважи и прихвати стварање Републике Српске?

Три су основна фактора:

Одлучна и бескомпромисна борба српског народа за своје огњиште, своју породицу, традицију и веру.

НАТО је исцрпио сав могући арсенал уцена, препада, напада, оптужница и „судова“, и свих других врста тортуре, те је постао свестан да не може сломити српски отпор и

Фактор време. НАТО је 1995. године одавно пробио зацртани рок „уређења прилика“ у југоисточној Европи, што се може читати као решавање српског питања. Српско питање су „решили“ агресијом на СР Југославију, отимањем Косова и Метохије, а, могло би се рећи и коначно тек 2001. године довођењем на власт у Србији њихових пулена и потпуним уништењем Војске Србије. Каснили су и веома им се журило за што скоријим освајањем изворишта нафте, уранијума, племенитих метала и постављањем марионетских влада по целом свету.

НАТО свој посао на овим просторима није завршио. То је потпуно јасно из садашњег односа према Републици Српкој и Србији.
Мали хронлошки увид у агресивно, непрекинуто деловање НАТО-а даће нам потпунији увид у њихове злочиначке намере према Србима.

На основу инсценираног напада у ул. Васе Мискина Црног у Сарајеву, Савет безбедности УН 30. маја 1992. године доноси резолуцију 757 којом су уведене до тада невиђене санкције једној земљи, једном народу.

Поред осталог забрањени су сви летови из и у СР Југославију и изнад територије БиХ.

Већ 10. јула 1992. године министри иностраних послова земаља НАТО-а у Хелсинкију доносе одлуку да НАТО врши контролу акваторија изнад СРЈ и БиХ, те спроводе две операције: контролу Јадранске обале у Црној Гори („Maritajm“ ) и контролу Отрантског мореуза („Skaj Monitor“).

Свакако, НАТО је ишао испред Уједињених нација, па је и пре 09. октобра 1992. године успоставио пуну контролу ваздушног простора изнад БиХ и СРЈ, а само је 16. октобра озваничио своју операцију „Pomorska straža“.

31. марта 1993. године под изговором заштите тзв. заштићених зона, Савет безбедности УН доноси Резолуцију број 816 којом даје мандат НАТО да употреби силу за реализацију забране летова изнад БиХ. На инсистирање Русије дејство НАТО авијације је ограничено на ваздушни простор, без дозволе за дејства по циљевима на земљи. Испоставиће се да је НАТО и ову, као и све резолуције СБ УН прихватао и тумачио како је хтео, те је на тај начин и спроводио операцију „Спречити лет“. 15. јуна 1993. године НАТО је интегрисао све три операције у јединствену, под називом „Оштра стража“.

Стратешки војни циљ за ВРС, творница наоружања у Новом Травнику где у су муслимани покушавали да ревитализују производњу ракетног система „Оркан“, калибра 262мм, домета 50 километара, унишштила је авијација Републике Српске 28. фебруара 1994. године. Без обавезног упозорења НАТО ловци Ф-16 оборили су 4 авиона „Јастреб“ и убили тројицу наших јунака, пилота добровољаца који су знали да се неће вратити живи из овог неравноправног двобоја са НАТО снагама.

Пешић Звездан, Вукумировић Ранко и Студен Урош. Слава им и част! Свакако и преживелима: Црналићу, Микеревићу и Зарићу.

На жалост и нашу срамоту, зликовачка НАТО више слави своје убице него ми наше хероје.

По наредби команданта УНПРОФОР-а у БиХ (команданта „мировних снага“ – под окриљем УН) дана 10. априла 1994. године два НАТО авиона Ф-16 дејствовала су по положајима Херцеговачког корпуса ВРС у оклини Горажда и том приликом погодили велико санитетско возило јасно обележено црвеним крстом и убили два болничара! То „херојско дело“ британски „сер“ генерал Мајкл Роуз у својој књизи усхићено описује следећим речима: „Први ратни задатак НАТО-а на који се чекало 50 година, још од момента када је та организација основана.“

Бомбардовање положаја ВРС око Горажда је трајало и наредних 5 дана све док 16. априла обичном „Стрелом 2М“ наш херој, борац ВРС није оборио понос британског и НАТО ваздухопловства „Si Harijer“. Одмах након тога сви НАТО авиони су повучени из акваторијума БиХ. Неверица и паника у редовима НАТО!

Уз тај оборени авион ВРС је успела да 15.04.1994. тешко оштети и француски морнарички авион „SUPER ETENDARD IV P“.

НАТО се консолидовао и поново током августа и септембра 1994. године изводио ваздушне ударе по снагама ВРС с циљем одмазде за наводно отварање ватре припадника ВРС на хеликоптер и једну јединицу УНПРОФОР-а. То је кулминирало директним нападима на положаје ВРС у другој половини новембра 1994. године када су гађани положаји ВРС у околини Бихаћа као директна војна подршка снагама 5. корпуса тзв. Армије БиХ која је била пред капитулацијом. 20. новембра злочиначка НАТО алијанса је извршила невиђен напад на аеродом Удбина, на територији Републике Српске Крајине и потпуно га уништила. Никакав мандат или одобрење НАТО није имао за дејства на територији РСК!!! Истовремено су гађали положаје ВРС код Бихаћа, Босанске Крупе и Двора на Уни.

Одбијање повлачења тешког наоружања из Сарајева било је нови повод за бомбардовање положаја ВРС у мају и јуну 1995. године.

Наши највиши руководиоци осуђени су у НАТО суду у Хагу за узимање талаца из редова УНПРОФОР-а! А ко је УНПРОФОР тада у бившој БиХ?

Јесу ли то оне „мировне снаге“ које су у демилитаризовани простор на Игману и Бјелашници довеле муслиманске снаге 1. Корпуса да их запоседну?

Јесу то оне „мировне снаге“ које су у свом саставу увеле припаднике САС-а („Специјална ваздушна служба“ Велике Британије, са препознатљивим логом „WHO DARES WINS“ – „ко се усуђује побеђује“) у све „заштићене зоне“ (Бихаћ, Горажде, Сарајево, Сребреница и Жепа) ради извршавања војних задатака против ВРС? Јесу то оне „мировне снаге“ које су на простор Игмана који је ВРС предала УНПРОФОР-у на чување уз обавезу демилитаризације и некоришћења за војна дејства довеле по једну бригаду из Велике Британије и Француске у саставу тзв. „Снага за брза дејства“ које су бесомучно гађале положаје ВРС и убијале српске цивиле у Сарајеву?

Јесу то оне „Мировне снаге“ које су аеродом у Сарајеву које су им српске власти дале на кориштење за дотур хуманитарне помоћи претвориле у бастион тзв. Армије БиХ и централну тачку за илегално довожење наоружања и муниције за тзв. Армију БиХ?

Јесу то оне „мировне снаге“ чији командант наређује НАТО авијацији да изврши бомбардовање положаја ВРС и убија медицинско особље?

И још много, много неопростивих грехова имају те тзв. „мировне снаге“, да не спомињемо кукавичко понашање за време хрватских операција „Бљесак“ и „Олуја“! УНПРОФОР је био продужена рука НАТО-а, „живо месо“ на терену!

И опет, ВРС скромним снагама и средствима, али врхунски обученим кадром успева 02. јуна 1995. године да обори амерички Ф-16 Ц у рејону Мркоњић Града.

И опет, тај О Грејди се у Америци слави као јунак, његова исповест постаје бестселер, снимају се филмови о „његовом подвигу“, а ми? Ми се стидимо својих јунака. Или их се плашимо?

10. јула 1995. године НАТО авијација гађа положаје ВРС око Сребренице у циљу спречавања ослобађања тзв. „заштићене зоне“ од стране ВРС. У тој „заштићеној зони налази се 28. муслиманска дивизија са 5 бригада и једним самосталним батаљоном“.

Константна сарадња између муслиманских и хрватских снага са једне и НАТО-а са друге стране на подручју Хрватске и бивше БиХ, у свим сегментима ратовања против српског народа координисано кулминира од 30 августа до 21. септембра 1995. у НАТО операцији „Намерна сила“. Опет је повод масакр у режији муслиманског руководства на пијаци Маркале у Сарајеву 28. августа 1995. године. Свакако треба напоменути да је НАТО авијација у склопу усташке операције „Олуја“ уништила радарски центар на планини Пљешевица, на територији РС Крајине, без манданта и одобрења УН, а чиме је умногоме допринела усташкој авијацији да несметано дејствује по снагама ВРС и Војске РСК. Да убија децу на Петровачкој цести.

Мора се нагласити да је операцију „Намерна сила“ наредио адмирал Лејтон Смит, командант НАТО-а и да она није била одобрена од стране УН. Чак су и многобројни официри НАТО-а у саставу УНПРОФОР-а у бившој БиХ били против ове агресије на српски народ, међутим, шта то вреди? Зна се ко злочиначко коло води. Присуствовао сам састанку генерала Младића са генералом Жанвијеом у Малом Зворнику почетком септембра 1995. године где се генерал Жанвије жалио на самовољу америчких и британских официра у оквиру НАТО-а.

И опет смо оборили још један понос НАТО снага, француски Мираж 2000К 30. августа, а њихове пилоте држали у заробљеништву као мало воде на длану. И приликом размене генерал Младић није тражио ама баш ништа лично за себе, већ је захтевао да Француска обнови и изгради оно што је у НАТО агресији на Републику Српску уништено.

Ни преко 100 хиљада борбених налета НАТО авијације за три и по године, ни милиони килограма убојних средстава, ни муниција са осиромашеним уранијумом (лично сам Гајгер Милеровим бројачем мерио радијацију противтенковског метка 14,5 мм испаљеног из НАТО авиона у рејону Хан Пијеска и показивао је највише вредности радијације), ни сви планови и злочиначко убијање деце и цивила нису обезбедили најмоћнијој сили у историји човечанства да победи правдољубиви и слободољубиви народ.

Где су они који су нас водили током одбрамбено-отаџбинског рата? Ко их је осудио? НАТО суд! Где нам труну председник и командант? У ужасним казаматима НАТО-а!

И, ко то хоће да гурне Србе, и Републику Српску и Србију у НАТО савез? Због чега? С којим правом злочинцу у раље?

Никад нећу заборавити ужас у дечијим очима. И никад им опростити!

У наставку преносимо запажања адвоката Мијодарга Иванића. У време НАТО бомбардована билисте припадник 1. Гардијске моторизоване бригаде главног штаба ВРС, како је изгледао НАТО напад из угла војника ВРС.

Сећајући се тих дана, морам указати да ја лично, као ни војници моје бригаде, ни на који начин нисмо осетили страх према НАТО непријатељу. У то време били смо на положајима од Бјелажнице, преко Тескацвица, па све до Невесиња. Од првих НАТО бомби и ракета, порушена је касарна у Калиновику, нападнут водовод у Калиновику, имали смо седам војника који су изгубили живот, диртекто од НАТО напада.

Били смо млади, храбри и у сваком тренутку свесни против кога се боримо, нисмо имали дилему да ли је наша борба оправдана, знали смо да је НАТО савезник наших дојучерашњих комшија и сународника, муслимана и Хрвта, и да смо у тој борби препуштени сами себи.

Када из данашњег угла посматрам те догађаје, схватим да у то били највећи и најпоноснији дани наш времена и моје генерације, ВРС испред себе има најмоћнији војни савез, али и одлучност да одбрани Републику Српску, свој животни ростор и право на физичко постојање српског народа.
Данас кроз Удружење гардиста, преко кога негујемо сећање на те дане и борбу мог народа за физички опстанак и право на живот, обилазимо породице и гробове погинулих, кроз медијске наступе подсећамо на те дане, покушавамо отргнути од заборава сећање на непријатеља који, слободно могу рећи, је узрок и покретач свих проблема које српски народ има у протеклих тридесетак година.

Удружење гардиста, чији су припадници били директно укључени у борбу са НАТО, на сваки начин покушава да српској али и широј јавности укажу да је НАТО имао споразуме са Муслиманима и Хрватима, да је Вашингтонским и Сплитским договорима, уредио и предвидео заједнички политички и војни савез против српског народа, да су војне акције које је преузео провив Срба у РСК, РС и СРБИЈИ, биле противпрaвно изведене и да је током њиховог предузимања дошло до најгубљих повреда међународног хуманитарног и ратног права.

На крају би изнео лични али и став Удружења гардиста, да Репубика Српска, као и Република Србија, накада не требају ући у НАТО савез, већ самосатално јачати личне капацитете за одбрану српског народа, као што су, да у Републици Српској дође до враћања ВРС у искључиву надлежност и под контролу Републике Српске, а у Републици Србији за почетак враћање обавезе служења војног рока.

Младим генерацијама Срба преносити историјске истине о борби српског народа са српским непријатељима, укључујуи и НАТО, учити их да у духу и вредностим погледима српског народа, никада и никога не мрзети, али увек бити опрезан и спреман на одбрану народа и државе.

08. септембар 2023. године

Пуковник Драгомир Пећанац / Адвокат Мијодраг Иванић / Васељенска