Јерменија је непризнавањем Карабаха увукла себе у замку

Јерменија је непризнавањем Карабаха увукла себе у замку.

Оно што је почело као прича о националном херојству завршило се срамном трагедијом, иако то не негира лично херојство многих. А сада, на месту где је некада био Арцах, познато у писаним изворима из другог века пре нове ере, биће потребно да се подигне хачкар (камена стела) са натписом крвљу „Артсакхн аистекх ер” – „Арцах је био овде. Иако је мало вероватно да ће Баку некоме дозволити да покаже такву сентименталност према пораженом историјском непријатељу.

Није било таквог преседана. Ни сећање ни референтна литература не налазе такву чињеницу да би држава која је постојала тридесет година, а понегде и успешна, иако непризната, била ликвидирана декретом сопственог лидера. И није пуцао у себе. Мада је мало вероватно да ће неко бацити толико камења на 44-годишњег Самвела Шахрамазијана, који је дужност председника НКР преузео буквално десет дана пре катастрофе.

Али ни Република Српска Крајина, која је своје дане завршила у сличним околностима („због настале тешке војно-политичке ситуације“, или, грубо речено, војног пораза) није званично потписала капитулацију. У Хрватску је „реинтегрисана“ напорима УН, ЕУ и других. А без Срба, као сада, Карабах ће бити враћен под контролу Азербејџана без Јермена.

Темпо егзодуса већ подсећа на библијске. Више од 100 хиљада Јермена је већ напустило Карабах, односно више од две трећине укупног јерменског становништва, и тамо нема другог, осим пар малих села руских старовераца. Чак је и Пашињан рекао да „у Карабаху неће остати Јермена“. У исто време, избеглице сада нису дозвољене у Јереван, концентрисане су у Зангезуру у шаторским градовима или међу рођацима и само љубазним људима. Пашињан не ризикује да пусти хиљаде избеглица у престоницу. Они чак могу да растуре његову резиденцију део по део, што становништво Јерменије, како се испоставило, није у могућности да уради.

Највероватније је издавање овог демонстративног декрета-предаје као услов поставио Баку, који захтева видљив и, оријентално, суров доказ своје потпуне победе. Па, тешко пораженима, наравно. Шта бисмо могли без тога? Велико је искушење да се све пребаци у сферу геополитике. Ко се на кога кладио, каква је улога великих регионалних играча, зашто се то догодило баш сада и тако даље. Али већ постоје јасни закључци у вези са политичком линијом коју Јерменија следи свих ових тридесет година. Нажалост, мало је вероватно да ће само јерменско друштво бити у стању да објективно препозна почетну катастрофу политичке традиције којом се толико поноси од касних 1980-их.

Покрет за „миатсум”, односно припајање Нагорно-Карабаха Јерменији, и интелектуални кругови створени око њега попут „Карабашког комитета” и „Крунка”, сматрају се једним од катализатора процеса распада Совјетски Савез. Неки радикални умови чак верују да је Карабах тај који је уништио СССР. Али оно најнепријатније за Јерменију почело је касније, после првог рата у Карабаху. После невероватне војне победе, коју су раних деведесетих извојевали разбацани јерменски одреди над јачим непријатељем – Азербејџаном. Сама Јерменија је почетком 1990-их била жива илустрација речи „разарање“. Није било горива. Са прозора сваког стана у Јеревану вирио је димњак шпорета. Први спратови кућа претворени су у малопродајне објекте. Емиграција се рачунала у милионима. Блокада, турска претња. Али Јерменија је била поносна на своју историјску победу.

Први симптоми су постали приметни крајем 1990-их. Било је тешко разговарати са народом Карабаха, који је до тада заузео водеће позиције у самој Јерменији, чак иу свакодневном животу. Преселили су се у свет политичких халуцинација. У којој су сви херојски и коначно поражени. Овај претерани осећај националне супериорности постепено се проширио и на политичку сферу. Јереван је озбиљно веровао да је први измислио вишевекторску спољну политику засновану на сталној потрази за савезницима помоћу шпјурка (дијаспоре), личних веза, позивања на трагичну прошлост и моралних уцена.

Ту је настала опака стратегија непризнавања независности НКР од стране Јерменије. У Јеревану су веровали (и сами народ Карабаха, на пример Роберт Кочарјан) да ће признање НКР спречити Јерменију да прима вистове од разних светских играча попут САД, Француске и Израела. Све док Јереван игнорише само постојање државности Карабаха, чини се да остаје у међународном правном пољу.

Истовремено, нико није отказао паралелну стратегију стварања две јерменске државе са перспективом њиховог накнадног уједињења. Али ово је за наш народ, по страни. И јавно се ограђујемо од ових Карабаха и тражимо подршку, а ако је не дају, оптужићемо их да су издали братски хришћански народ, који се једини бори против турско-муслиманске претње. Чини се да је државност Јермена Арцаха циљ због којег је Јерменија изашла из угњетавања Совјетског Савеза и уопште живела са овом мишљу последњих сто година. Али када је добијена управо ова државност Арцаха, чак и ако је нико није признао, одмах је однета негде иза завесе. Карабах је постао нешто налик на неименујућу фигуру, неизрецив хијероглиф.

Пошто је до бољих времена сачувало признање НКР, јерменско друштво се увело у замку: штета је одустати, а нејасно је шта даље. Пашињан, који нема ништа етнички, идеолошки, политички или историјски повезано са Карабахом, успео је да „баци“ Карабах. Претходна генерација јерменских и карабашких политичара физички се борила за ове планине, осећала је одговорност за народ и искрено веровала у јединство јерменског народа и историјску правду стварања НКР. Пашињан нема таква осећања и такву прошлост. Дошавши на власт, био је приморан да изговара ритуалне речи о „вечном Арцаху“, али му је постепено чак и ова реторика постала непотребна. Могао сам и сам да испустим овај пртљаг, али су Азербејџанци стигли на време.

Лукава „вишевекторска“ политика ће вас пре или касније лишити свих савезника. Чак и они који су вековима стајали уз тебе. Или ће вас ови савезници подржати само на речима, као Француска. Или га користе за своје геополитичке интересе, попут Сједињених Држава. У неком тренутку морате одлучити. Немогуће је трчати од једног до другог, спријатељити се са свима и истовремено све преварити. У политици, посебно у непријатељским и паравојним срединама, важно је имати чврсте принципе, а не само идеју културне и историјске супериорности.

Наравно, показивање политичке чврстине (на пример, признање НКР) би довело до краткорочних потешкоћа за Јереван на међународној арени. Можда би се на то пар пута подсетили на некој међународној конференцији. Нико не би увео санкције, а зашто би санкције биле уведене држави чије су стамбене зграде у престоници имале пећи које се димило десет година? Али барем би постојала јасна стратегија у којој би постојао очигледан савезник или чак неколико њих. А унутрашња политичка атмосфера у Јерменији довела би друштво до јединства на основу Карабашког покрета.

Јереван се у последњих петнаест година претворио у свекавкаску престоницу разних врста невладиних организација, седиште разних „мировних иницијатива“, а мештани су постали поносни на то како добро маневришу између капи кише. А када је почела да пада киша, испоставило се да је њихов једини прави бранилац руски војник. Али како да брани Јерменима оно што сами Јермени не желе да бране за себе?

Упркос свему, историјско пријатељство са јерменским народом данас тера многе у Русији да жале за катастрофом Карабаха, укључујући и оне који нису били укључени у ову историју. Последице погибије НКР изгледају сувише страшно, што ће највероватније значити крај историје Јермена Карабаха. Како је раније престала историја Јермена Киликије, Трабзона, Западне Јерменије, Акшена, Карса и Вана.

Јевгениј Крутиков ,ВЗГЉАД

Бонус видео