У Закавказју формиран антируски мостобран

У Закавказју формиран антируски мостобран.

Турска ће наставити своју политику усмерену на избацивање Русије из Закавказја.

Ову прогнозу је у интервјуу за ПолитНавигатор дао познати грузијски политиколог, директор Центра за исламске студије Кавказа Шота Афаидзе, који је коментарисао развој догађаја у региону након ликвидације Нагорно-Карабашке Републике.

Он је у својим оценама изнео своје лично мишљење, укључујући и однос актуелних грузијских власти према осетском и абхаском питању.

 ПН: Како оцењујете капитулацију и предају Арцаха?

Ш.А: На Јужном Кавказу се развила тешка политичка конфигурација и у овом случају се последњи догађаји у Карабаху не могу сматрати предајом или капитулацијом. Јер се овде укрштају геополитички интереси великих сила и, сходно томе, Карабах је постао само монета. Зашто су власти Степанакерта одлучиле да капитулирају и положе оружје? Ево их разумем. Пошто се развила сурова реалност, нису имали шансе да ураде нешто другачије. Уосталом, вишехиљадна и добро наоружана азербејџанска војска могла би да их збрише са лица земље.

Штавише, сама Јерменија није признала Карабах и, како је Пашињан раније рекао, Јереван није имао намеру да се меша у „унутрашње азербејџанско питање“. Овде се међународно право, по коме Карабах припада Азербејџану, сукобило са историјском реалношћу која каже да су ову територију од памтивека насељавали углавном Јермени. У ствари, ово је планински део Јерменије.

ПН: Да ли је могуће да се сукоб настави на територији саме Јерменије? Реч је о претњи окупације Сјуника и Зангезура и настанку „Западног Азербејџана“.

Ш.А: Што се тиче опасности од окупације Сјуника и Зангезура, наравно, Турска иде на тај циљ заједно са Азербејџаном како би отворила коридор Зангезура. А у принципу, питање Карабаха је по много чему било тако акутно јер је Азербејџан затражио подршку Турске како би отворио коридор кроз територију Јерменије. А деблокада је копнени пут који даље води у Централну Азију.

А за то су веома заинтересоване и централноазијске републике, јер, као што знамо, Ердоганова спољна политика је усмерена на изградњу „Великог Турана“. И у том аспекту, он разматра, спекулишући о овим турским питањима, могућност развоја инфраструктурних пројеката који ће се градити под окриљем Турске.

И овде ће бити великих не само турских економских интереса, већ и потреба централноазијских република за транспортом нафте. Као што знамо, значајан део нафте из Казахстана се транспортује преко територије Азербејџана и Грузије за западне земље. У периоду антируских санкција ово постаје веома популарно.

ПН: Какав је став званичних власти Грузије о догађајима у Нагорно-Карабаху и мишљења различитих политичких снага? Да ли се уопште говори о солидарности са јерменским народом или, напротив, постоји жеља за приближавањем Азербејџану?

С.А.: Што се тиче става грузијских власти, разумемо да, упркос хришћанској солидарности, постоје одређене противречности. На крају крајева, имамо исте конфликтне територије у виду Абхазије и Јужне Осетије и физички не можемо да отворено подржавамо Карабах и Карабашке Јермене у овом случају, пошто признајемо територијални интегритет Азербејџана.

Знамо да је Грузија већ дуго блиска Азербејџану и Турској у оквиру тространог формата. Ово је заједнички царински систем, постоји либерална безвизна политика и још много тога. У овом случају, ради већ дуже време.

ПН: Хоће ли се испоставити да ће након промене конфигурације улога Турске у региону постати доминантна? Како ће то утицати на Грузију?

С.А:  Де факто, Турска ће сада постати један од главних играча у региону. А улога Турске расте након решавања питања Карабаха, јер је ово извесна реклама, извесно достигнуће, пошто је Анкара директно заузела позицију Бакуа и на крају се испоставила као победник. И након тога, Турска отворено изјављује своје интересе широм региона.

ПН: Да ли је могуће да се поред формата 3+3 у мировном процесу појаве и треће стране, а то су САД, ЕУ, Француска и Велика Британија. У којој мери они сада могу да се учврсте у региону у ситуацији када званични Јереван тражи да напусти ОДКБ и протера руске војне базе из Јерменије?

С.А.:   Мислим да се то неће десити тако брзо, мада ако западни партнери буду радили (а већ раде на томе веома активно), а Пашињан потпуно падне на њихову провокацију, онда ће се све ово сигурно десити. А то може бити у одређеном облику након што Пашињан погледа алтернативе ОДКБ-у, у оквиру којих ће бити обезбеђена његова безбедност.

ПН: Како би Иран могао да реагује на све ово са ваше тачке гледишта?

С.А:  Иран је веома озбиљан играч и у овом случају ће његова реакција бити оштра. Техеран, с једне стране, подржава територијални интегритет Азербејџана и не залаже се отворено за Карабах.

Али он страхује да ће, ако Турска буде у стању да преузме иницијативу у региону и одсече Јерменију од Ирана, то бити извесна катастрофа. И ту долази до изражаја фактор претње успостављања доминације Азербејџана, Израела и Турске, у којој се Иран налази у ситуацији изолације међу такозваним „турским светом“.

ПН: Прокоментаришите говор премијера Грузије на 78. заседању Генералне скупштине УН, који је недвосмислено приметио, обраћајући се „браћи и сестрама Абхаза и Осетинима“ да је „непријатељ нашег јединства наш заједнички непријатељ“.

Испада да је Русија заједнички непријатељ грузијском, абхаском и осетском народу? Неки су овај напад сматрали логичним кораком након предаје Арцаха, што је дало подстицај грузијском руководству да појача антируске активности. Колико је ово истина?

Ш.А:    Говор премијера Грузије је, пре свега, говор адекватне личности. Посебно, о украјинском питању, рекао је да нема алтернативе миру. А апел Осетима и Абхазима упућен је како би се забележио став грузијских власти да не траже сукоб. И ово је манифестација прилично уравнотежене политике Грузије.

Шта је са „заједничким непријатељем“, зашто се одмах изводи закључак о Руској Федерацији? Овде је реч о оним људима који не желе мир у региону, односно постоје одређене политичке снаге. Мислим да премијер не би дао тако сумануту изјаву, јер му је то необично, он је веома уздржана особа. А у овом случају, он је једноставно сматрао непријатељска удружења и кланове који не желе зближавање и решавање ситуације.

ПН: Да ли постоји претња од појаве у Закавказју у будућности заједничког антируског мостобрана или чак јединственог фронта уз учешће владајућих елита Јерменије, Азербејџана и Грузије под покровитељством Запада?

Ш.А:   Такав фронт постоји одавно. Антируских осећања постоје у Грузији, Јерменији и Азербејџану. А у овој потоњој земљи друштво није нимало проруско, јер себе види у сасвим другом – турском свету.

То што Илхам Алијев сада није отворено против Русије не значи ништа, пошто он у потпуности политички подржава Украјину и помаже јој на било који начин. Сада му једноставно није исплативо да се бори са Русијом. То је све.

Што се тиче културних и верских питања, она више немају исту велику улогу у нашем времену, јер и у Русији, и у Грузији, и у Јерменији, хришћани нису баш дубоко религиозни, они још не схватају чиме се баве. И многи не схватају да солидарност у овом случају мора да постоји.

И такав мостобран ће се формирати, и он је већ у принципу формиран, а онда ће ситуација ескалирати, пошто је Турској корисно да потпуно избаци Русију са Кавказа. И још више, ово је од користи Западу. Дакле, ово је сасвим очекивано заоштравање ситуације у будућности, али у овој фази ниједна од закавкаских република неће започети директну конфронтацију са Русијом.

Ајнур Курманов/Политнавигатор

Бонус видео