Једина српска душа у Горњем Селу

Горње Село, Сиринићка жупа – „Падне ли ноћ преко ножева/jедан фењер иде/да ме нађе изгубљеног.” Ношени стиховима којима је предосетио смрт, а посветио их мајци, идемо ка Горњем Селу у призренској општини, у Средачкој жупи, родном месту Лазара Вучковића, песника и новинара, кога су 1966. године однеле воде Охридског језера. Трагично је страдао током Струшких вечери с непуних 29 година. Лазарева смрт обавијена је велом тајне, која ни после 57 година није разјашњена. Био је непливач, а у чамцу у којем је био и Оскар Давичо и још петоро песника, нестао је у води загрљен с Блажом Шћепановићем, црногорским младим поетом.

Подно саме Шар-планине стижемо у маглом покривено Горње Село, док за нама остају Призрен, манастир Свети архангели, села Речане, Средска, Мушниково. На раскрсници путева ка Призрену и Штрпцу, које дели планински превој Превалац, уз саму Призренску Бистрицу угнездило се Горње Село, са горњом и доњом махалом, у којем је међу стотинак Бошњака остала да живи само једна Српкиња. Ово село помиње се још у 13. веку, у Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана, а у њему је 1937. године рођен Лазар Вучковић.

На надморској висини од 1.200 метара, док се тек раздањује и док се пркосно буде чувени верни пси шарпланинци, пред кућом смо Севдалинке Вељковић (84), сестре Лазареве. Дочекује нас у црнини, у две године преминули су јој син и брат Слободан. Син јој је напрасно преминуо, радио је као економиста у Крагујевцу.

„Како да не умре, кад се сељакао? Избегли смо 1999, кад ниједан Србин у селу није остао, морали смо пред ватром да бежимо. Отишао је у Крагујевац, али патио је све ове године за родним крајем. Туга га је однела”, говори Севдалинка, која је свој нови дом давних година прошлог века нашла на само неколико метара од родитељске куће у којој је и Лазар стасавао, где су јој оца, солунског ратника, мучили, прогласили четником и који је у 45. години „од зулума” преминуо.

Пред кућом букови балвани, спремљени за зиму. Буде Севдалинка у селу преко године, док зима и сметови не крену. Сметови на Шари буду и по неколико метара, а из Горњег Села се излази само по лекове и код лекара. Овде снег копни тек о Ђурђевдану.

После смрти сина јединца, Севдалинка, којој је црна шамија забрадила од туге усахло лице, више времена борави код ћерке Љиљане Стојановић, унуке Милице, професорке српског језика у Штрпцу, и зета, у њиховом дому.

До Штрпца има 16 километара, колико има и до Призрена.

Немамо времена за седење, већ калдрмисаним, уским сокацима грабимо ка гробљу, где се сахрањују и Срби из Горње и Доње махале. У Горњој махали ниједног Србина више нема.

Разређен, свеж планински ваздух у октобарско јутро стеже груди, обамрла снага. Хучи Бистрица, а за нама остају временом дотрајале, али и тек саграђене куће Бошњака, којих у селу има више од стотину. До рата је у Горњем Селу било око 300 српских душа, које су албански екстремисти протерали. Срби, вредни домаћини, углавном сточари и печалбари, у једном дану су остали без свега. Без кућа, имовине, земље, стоке. Све је нестало у јуну 1999. године, пред очима војника Кфора, све је сагорело пред очима међународне заједнице.

Јечала је и тада Шар-планина, јечало је Горње Село.

Први Срби су се вратили 2002. године. Вратили су се Севдалинкин брат Слободан и снаја Иванка, која је од тада с мужем поново почела да се кући и која је преко целе године ту.

Калдрмисаним сокацима, док сунце избија, стижемо до гробља, преко мостића на Бистрици, прескачући у шибље зарасле плотове. Газимо по попадалим распуклим орасима, по необраним јабукама. Прште под ногама угњилеле крушке.

У даљини се чује рика волова.

Пред гробом смо Лазара Вучковића. Сваке године, крајем септембра или почетком октобра, песнички караван у његову част долази у Горње Село. Говоре песници своје стихове, одају пошту Лазару. На гробљу, ту у селу, док јато врана надлеће кренуше стихови Новице Китића и Владана Ракића.

„Живеће Лазар, док је песама његових. Док је Горњег Села, док је Призрена и Средачке Жупе, биће и Лазара, чује се на гробу Лазара Вучковића, песника и новинара „Јединства”, који је остао упамћен по репортажама о родном крају, о печалбарским данима житеља Средачке жупе.

На гробу венац, на постаменту једна црвена ружа.

Враћамо се, а пред нама је Црква Светог Ђорђа, затворена.

„До пре месец дана сам звонила сваке недеље и празницима. Сад ме здравље издаје. Пре мене је звонио муж Слободан”, говори нам у дворишту окупаном сунцем, у бојама јесењег цвећа које се пружило од високе капије до улаза у кућу, Иванка Вучковић, која се с мужем Слободаном прва вратила у село, пре 21 годину.

„Све су нас отерали. Скоро свака кућа је била запаљена. Дошли смо на згариште, али захваљујући држави добили смо нову кућу. Почели смо изнова. Радили у башти, садили пасуљ, кукуруз, држали нешто стоке, а онда временом баталили. Некада се овде Шара белела од оваца. Свака кућа је имала стадо. Понаособ смо знали како се свака овца, свако јагње зове. Школовали децу, радили од зоре до мрака, срећни били. Сада сам сама. Једина Српкиња у селу преко целе године. Док ми је муж био жив, све је другачије било. Али, пре пола године однесе га болест”, говори Иванка, ту поред родне куће свог мужа, брата Лазаревог, поред куће која је запаљена 1999. На њој још сабласно вире нагореле греде.

Овде су ветрови оркански, а зиме јаке и оштре.

У селу је и осмогодишња школа. У први разред је уписан само један дечак. Прича Иванка да се и млади Бошњаци селе. Одлазе у земље Запада. Многи, старији, за децом, чујемо, од јануара следеће године одлазе.

„Немам никаквих проблема с комшијама. Овде вековима заједно живимо. Долазе ми, идем код њих. Купе ми шта треба, а и ја сам ту за сваког”, говори и нуди нас послужењем спремљеним за госте, за песнике, за „песнички караван”, спремљеним како и обичаји налажу.

„Узмите, ваља се, за душу нашег Лазара”, приносе сваком понаособ тањире с храном сестричина Љиљана и њена ћерка Милица.

Угрејало михољско сунце, чују се тек малобројни гласови комшија Бошњака. Некада село са више од 50 српских кућа, у којима је било по петоро, шесторо и више деце, остало је на једној српској души. Лети долазе Срби са свих страна. Тад Горње Село поново живне. Али, накратко.

Иванка има троје деце. Нису са њом. Синови се оженили, ћерка се удала. Остало Горње Село сада са једном српском душом. Са две, кад и Севдалинка ту буде. Њих две у јесењим касним сатима, ту подно Превалца, надомак Архангела, уз плаховиту Бистрицу, враћају сећања на некадашње дане.

Поново смо ка Призрену. Остављамо Горње Село, Севдалинку и Иванку, док за нама хучи Призренска Бистрица.

Дочекују нас у Призренској богословији, где Рада Комазец, главна и одговорна уредница јединог српског листа на Косову и Метохији и директорка НИП „Јединство”, свечано отвара овогодишњи песнички караван „Лазар Вучковић”, који се традиционално одржава 55. годину заредом.

Владика Теодосије је благословио одржавање, уз добродошлицу заменика ректора, протојереја Исидора.

„Вучковић је био песник и новинар ’Јединства’, где се на пожутелим страницама чувају његове дивне репортаже, људске топлине о његовом завичају, о малим, обичним људима, о печалбарима о којима је писао. Ово је света земља. Наша новинска кућа је 79 година на стражи очувања српског језика, српског писма. Наша ћирилица је везивно ткиво које ће бити луча новим покољењима”, рекла је Рада Комазец отварајући песничке сусрете.

Биљана Радомировић / Политика

БОНУС  ВИДЕО: