Погрешном лику – обележје на погрешном месту

Писано 20. октобра 2015. године, а на Васељенској телевизији објавље­но наредног дана, под насловом: О Кочи Поповићу: Погрешан лик – на по­грешном месту.

Очекивало се да се неко огласи, али не – сви су били сложни с овде написаним, мада је Коча са својим барељефом прибијен на не­ки од зидова Ратничког дома у Београду.

Мало о месту

Из текста “БГ: Коча Поповић добија спомен-обележ­је”, од Танјуга преузетог 20 октобра 2015. године (http://www .b92.net/info/vesti/index.php?uuuu=2015&mm=10dd=20&nav_category=12&nav_id=1053339), сазнајемо да ће у Београ­ду, “у холу Дома Војске Србије данас свечано бити откри­вен бронзани барељеф са ликом Константина Коче Попови­ћа (1908-1992), генерал-пуковника ЈНА”.

Разложном човеку остаје само да се запита да ли је томе “ли­ку” заиста тамо место и ко је ту погрешан – да ли место или лик.

Дом Војске Србије (у брозовско време: Дом Ју­гословенске народне армије), између 1929. и 1931. го­ди­не грађен је као Ратнички дом (http://www.odbrana.mod.gov.rs/sadrzaj.phpd_sadrzaja=534), на простору који је Упра­ва Града Београда по­клонила бившим ратницима (и срб­ским добровољцима међу њи­ма). Дом је подигнут доброво­љ­ним прилозима бивших ратника (и србских добровољаца међу њима), углавном оних који су водили ослободилачке ра­тове 1912-1918, а извесну суму, издвојену из апа­наже фи­нансиране делом и пореским давањима истих тих рат­ника, приложио је и краљ Александар (1888-1934).

Доратних година, у Дому је деловало више удружења за­доје­них родољубљем, међу њима, као једно од најактив­ни­јих, и Удру­жење ратних добровољаца 1912-1918. године.

Више о лику

У разговору који је за београдски лист “Вре­ме” (број 1117, 31. мај 2012 – http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id= 1055287) водила са Душаном Чкребићем (1927), не­кадашњим висо­ко­позициониcаним партијским апарат­чи­ком брозовске ере, Зора Дрчелић пренела је и “медита­тив­ни” дневнички запис Коче По­по­вића о Србима и њиховом отпору усташком покрету двадесетак година раније:

“Башибозлук, багра и брабоњци устали су да обнове Ду­ша­но­во царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар ма­ло опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више за­глу­пљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у циви­лизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су бил­и пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли”.

Лик који је успео да избљује све те гадости о народу из кога је потекао (ако занемаримо његову цинцарску стари­ну), са којим је растао и чије је интересе (макар и посредно, кроз такозвано југо­словенство) у свету заступао мало као бро­з­ов­ски министар спољних по­слова, мало као потпред­сед­ник Југославије, добија, ето, бронзано обе­лежје у Ратнич­ком дому у Бео­граду.

Док из хигијенских разлога прескачемо речи башибоз­лук, багра и брабоњци, речи које су му деценијама и годи­нама чучале у устима и чекале да коначно буду избљуване, не може незапажено проћи његово “откриће” да су Срби “у цивилизацијском и култур­ном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година”, те да се враћају “на шајкачу и опанак из којих су једва изашли”.

Ово друго, што тај лик помиње србску шајкачу и опа­нак, није ништа друго до његово подилажење сопственим идеолошким хр­ва­т­ским истомишљеницима који, када хоће да увреде Србе, упор­но помињу опанке. А када томе дода и шајкачу, не зна, јадник, да су озбиљни Срби, некада, пре сто и више година, бескапићима звали оне којима међу људима није било места.

Оно прво, у својој дубокој мржњи према свему што је србско и покушавајући да србско родољубље у данашњем времену обез­вреди његовим враћањем на ниво од “пре сто година”, изриче са јединим циљем да оправда све оно што су и он сам, и његови дру­гови, и другови његових другова по­чи­нили оним Србима који су од 1912. до 1918. године водили србске ослободилачке ратове. И он и његови партијски ис­то­(не)мишљеници врло су се трудили да остваре завешта­ње оца им њиховога Карла Маркса (1818-1883) да би Срби­ју, када би се икако могло, требало извести на дебело мо­ре и тамо потопити. Стога, и њему, и његовим друговима, исто као и друговима његових другова, није одговарало србско ослобо­ђе­ње ни од турске ни од аустроугарске окупације, и то је био основни разлог за доношење онога решења Владе ФНРЈ (Пов. IV бр. 1105/46 од 18. фебруара 1946), с потписом бившег Србина Алек­сандра Ранковића (1909-1983), којим је Удружење србских ратних добровољаца 1912-1918. прогла­ше­но профашистичком организа­ци­јом.

Ако се комунисти за време Другог светског рата баш и нису пре­тргли ратујући против фашиста (и њихових наци­стичких и уста­шких подврста) и ако су у Југославији, по во­љи изразито ан­ти­срб­ски оријентисане “високе” енглеске поли­ти­ке, лако дошли до власти и у Србији почели да се по­на­шају као окупатори (онако ка­ко им је наложио Јосип Броз – 1892-1980), могли су повести отво­рени рат с онима које су управо прогласили про­фашистима. (Ако је нешто раније, барем званично, био побеђен фашизам, са све ње­говим под­врстама званим нацизам и усташтво, новопрогла­ше­ним про­фашистима није била остављена ни најмања могућност да пруже било какав отпор, чак ни вербални).

Против кога се ратује

Када кажемо да комунисти за време Другог светског рата нису премного ратовали про­тив фашиста (и њихових већ поменутих нацистичких и ус­ташких подвр­ста), пре свега имамо на уму строго повер­љиву наредбу вр­хо­в­не партизанске (комунистичке) команде број 39. од 27. децембра 1941. године, којом се, под прет­њом смртне казне, од команданата, политичких комесара, офи­ци­ра, подофицира, каплара и војника свих родова тражи безусло­в­но покоравање комунистичкој идеологији и, наро­чито, две тачке наведене наредбе:

“3. Против окупатора (Немаца, пре свега – ИП) кому­нистичке јединице не могу се бо­рити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спре­ман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси бу­ду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша бор­ба против окупатора унапред је осуђена на пропаст.

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски на­род који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује бор­ба против окупатора и ус­та­ша, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим уза­лудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и оте­рају из наше земље светски догађаји и Совјетски Са­вез, наша мајка… За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати по­крет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов от­пор не може се сломити”.

Били су комунисти у праву, јер и званични немачки по­даци казују да је немачка вој­на сила у окршајима по Југо­сла­вији од 1941. до 1945. године имала тек тридесетак хиљада погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, мора се поставити пита­ње с ким су то партизани ратовали без­мало четири године.

Један од одговора на ово питање пру жио нам је До­бривоје Видић (1918- 1992), крајем рата секре­тар КПЈ за Ужички округ а после рата, једно време, и Покрајински партијски секретар за Вој­водину, који је усташке злочине по Босни и Херце­говини оправ­дао тврдњом да је “шест сто­тина и педесет хиљада стрељаних Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку поли­ти­ку београдских властодржаца”, да ли између двају светских ра­то­ва или, мож-­да, и у неком другом времену. Уосталом, и то је био саставни део партизанских “седам офан­зива” по Босни током ко­јих су једино били сатирани Срби.

Но, и то се уклапало у суштину онога комунистичко-­ус­та­шког споразума из 1935. године, а потписали су га, у срем­ском­итровачком затвору, Моша Пијаде (1890-1957), пре рата сликар а после рата на високим положајима у партиј­ском и државном апа­рату, и усташа Миле Будак (1889­-1945), адвокат, којим су се обе стране, и комуни­стичка и уста­шка, обавезале да ће заједнички, свим располо­живим сре­дстви­ма, радити на рушењу и коначном уништењу Кра­љевине Југославије.

Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који дола­зи од заједничког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније (надмоћно­сти) и подржава­оца сваког режима, који спутава, смета и тупи народ”. Како то у сп­о­разуму стоји, “вођство Југосло­венске Комунистичке стран­ке… признаје, да комунизи­ра­ње Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кич­ма српства и православља, јер је познато да су то два фак­то­ра која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”, те да се “уништењем свега што је српско и пра­во­славно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”.

На другој страни, своју борбу против “примитивног српства”, Ко­ча Поповић “успешно” је уговорио “савез­ничку помоћ” којом су, од октобра 1943. до септембра 1944. године (најжешће на Васкрс 1944), америчка и енглеска авијација бомбардујући бројна србска насеља побиле многе десетине хиљада деце, жена и стараца, као припрему за сати­рање оних који доживе тренутак у коме ће они, ко­мунисти, уз свакакву подршку са несрбских и ан­ти­србских стра­на, преу­зе­ти власт над Србима. Тако је, примера ра­ди, Ниш раза­ран 15 пута, Бео­град 11, Леско­вац – не зна се колико пута, Кра­љево 6, Подгорица, Земун и Алибу­нар по 4, Нови Сад 3, Смедерево, Ник­шић, Ћупри­ја и Поповац по два пута а бомбар­до­ва­њем су биле “почашћене” и десетине дру­гих насеља по Србији, Црној Гори и Херцеговини.

Посебна прича био је Лесковац, одабран да буде бомбар­до­ван 6. септембра 1944. године, на рођендан краља Петра II (1923-­1970), а Кочи Поповићу, другу својих другова, била је то прилика да цео посао уговори са Фицројем Меклејном (1911-1996), “пред­cтавником оне Енглеске која је своје побе­де увек била спремна да издашно плати туђим животима”. Њих двојица посматрали су тај “подухват” са неког брда из околине, а Меклејн је о томе записао:

“Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежа­ли су пред на­ма покривени димом… Чак су и партизани били потресени”.

Кочи Поповићу то није било прво “усаглашавање” ста­во­ва с онима које, у складу са поменутом строго поверљи­вом наредбом, није требало “узнемиравати”. Наиме, он је, али под именом Вла­ди­мир Поповић, с пролећа 1943. године боравио у “пријатељској и радној посети” Загребу, где је са немачком командом договорено на који ће се начин оства­рити део исте те наредбе о уништењу јединог партизанског противника у окупираној Југославији – србских четника. И утаначено је да Немци допусте партизанима да пређу преко Неретве, пренесу око 4.500 рањеника и тамо разбију 20.000 четни­ка. (Што су партизани, непосредно иза тога, на Сутје­с­ци грдно страдали – ствар је немачке војне стратегије).

И недостојно и силнички

За сваки случај, признајемо овде да лик из приче, Коча Поповић, барем у раној фази сво­га комуни­сти­чког деловања, са својих тридесетак година, и није био осо­би­то приљежан у испуњењу обавеза које је и у његово име преузео друг му Моша. Барем према ономе што је у својим Мемоарима записао Милован Ђилас (1911-1995), Коча је у затвору (1933), под батинама, издао свога партиј­ског друга Леку (Марка, Алексан­дра), због чега је искљу­чен из Партије. Наравно, Коча Поповић, друг својих дру­гова, све то пориче, али ће 1949. године, када је за “важну” партијску документацију попуњавао један партијски упит­ник са седамдесетак питања, на питање како се држао “пред клас­ним непријатељем” написати: “слабо, недостојно”. (Не­битно је, при томе, што се Душан Чкребић, поменут на по­четку ове причи­це, труди да га оправда казујући да је то напи­сао под партијском претњом да ће из Партије бити искључен свако ко буде дао нетач­не податке: “Морао је, дакле, да се повинује одлукама и оценама КПЈ”).

А годину или две раније, у сваком случају недуго после рата, Кочин лик сударио се са “неоружаном” стварношћу. Према писа­њу Добривоја Томића, тада ђака Пете београд­ске гимназије (Цр­ве­но сунце у зениту књига И, Београд 2004, 111-113), неколико ње­гових другова из одељења, ђ­ака-пешака из Остружнице, имало је на месној плажи “бли­ски сусрет” са новом влашћу. “Један од Ос­тружни чана испричао ми је да је Коча са својим ‘друговима и другари­цама’ из ЦК … дошао на место где се ови ђаци купају. Када су ови Остружничани почели да играју одбојку, Коча је по­че­о да виче на њих, да псује, и том приликом је гурнуо једног од њих. Они узврате псовкама, а један од њих звизне Кочу шамаром. Дошло је до опште туче, у коју се умешало Ко­чино ‘обезбеђење’. Коча је добио добре батине, али су ове Остружничане одмах по­хапсили. У затвору су их најпре же­стоко пребили, па им је на за­хтев Кочин суђено по ‘хитном поступку’. Лично је Коча Поповић за двојицу тражио смрт­ну казну! Ђаци су се бранили и тврдили да нису знали ко је ко, јер су били у купаћим гаћама. Оваквим прав­дањем, мол­бама родитеља и месних функционера Остружнице, Коча је удовољио одустајањем од смртне казне, те су кажњени за­твором и губитком права на школовање”.

Момак је, дакле, био врло оштар, а за његов “хумани­зам и ре­несансу” везује се и наредба да се у данима блиским ослобођењу “одмах стреља свако лице у униформи” па су тако по Београду страдали многи трамвајџије, поштари, ватрогасци…

На то се време односе и они редови Матије Бећковића о посе­ти неког “важног” победничког друга једном београд­ском затво­ру. Па тај друг, рођен у неком југозападном динар­ком крају, пита једнога затвореника:

– Како ти је име? – Симо. – А презиме? – Пандуровић. – Јеси ли ти онај пјесник? – Јесам. – А откад си овђена? – Од ослобођења.

Завештање

У специјалном додатку римске Републике, 11. ја­ну­ара 1991. године, Коча Поповић, друг својих другова, дао је но­ви­нару Дину Фрескобалдију свој “завештајни” интервју (http://srbin.info/2015/07/23/vladimir-dimitrijevic-sta-je-istina-drugosrbijanstva/): “Пажљиво ме слушајте. Рођен сам у Србији, али себе не сма­трам више Србином. Зашто бих морао да се изјасним као Ср­бин, кад у Београду командују управо наследници четника про­тив ко­ји­х смо се читавог ра­та борили”.

Ко је ко

Ова Кочина изјава сигуран је доказ да кому­нистички партизани из рата 1941-1945. године заиста нису ратовали против окупатора и усташа, они су ратовали про­тив Срба (оличених у чет­ницима), “против којих смо се чи­тавог рата борили”, баш онако како је предвиђала строго поверљива наредба врховне парти­зан­ске команде, број 39. од 27. децембра 1941. године.

А целом том причом намеће се питање да ли једном од парти­занских команданата обухваћених том наредбом, ма­кар и под прет­њом смртне казне, припада право на брон­зани барељеф са ликом у Дому изграђеном добровољним прилозима оних који су на својим плећима и својом жртвом изнели србске ослободилачке ратове 1912-1918. године.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: