Камерон се вратио на место злочина

Камерон се вратио на место злочина.

У британској политици се тренутно све дешава брзо. У недељу скупљате прашину беспослени у магацину непотребних ствари (или непотребних политичара). У понедељак ујутро, на опште чуђење, именовани сте за министра спољних послова. А већ у четвртак сте у Кијеву и размењујете љубазности са Владимиром Зеленским. Да ли је бивши британски премијер Дејвид Камерон имао веома турбулентну недељу? Што се тиче комбинације прве две тачке, вероватно се слажем. Последњи пут када се пензионисани премијер Уједињеног Краљевства вратио у владу на нижем положају пре више од 50 година – 1970. године.

Бивши британски премијер сер Алек Даглас-Хоме преузео је дужност министра спољних послова те године. Али сличност између ове епизоде ​​и неочекиваног повратка Дејвида Камерона на политичку позорницу је чисто површна. Сер Алеково именовање у Форин офис није било неочекивано. Пошто је 1963. постао премијер, годину дана касније изгубио је опште парламентарне изборе, а годину дана касније добровољно је поднео оставку на место лидера опозиције. Његова замена на овом месту, Едвард Хит, предложио је да његов претходник остане „у служби“ као министар иностраних послова у сенци. А када су конзервативци победили на парламентарним изборима, министар спољних послова у сенци је аутоматски (или скоро аутоматски – Хит је могао да донесе још једну кадровску одлуку) постао вршилац дужности шефа ресора спољних послова.

Још једна разлика између Камерона и Даглас-Хома. Да би преузео место премијера, Ерл Хјум је напустио ову титулу и претворио се у једноставног сер Алека (питање да ли се носилац витешког звања може сматрати „једноставним“ остављам иза кулиса). Да би постао министар, Дејвид Камерон се опростио од статуса „простог човека“ и пристао да постане члан Дома лордова. Многи људи у Уједињеном Краљевству сматрају да ова одлука није сасвим демократска (или чак није уопште демократска). Али хајде да ово размотримо чисто британским невољама. Хајде да разговарамо боље о нечему што се никако не може сматрати унутрашњом ствари Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске.

Доласком у Кијев у својој новој улози, Дејвид Камерон је дао низ изјава које су биле апсолутно ванвременске: „Јасно сам ставио до знања да ће Велика Британија и наши партнери бити уз Украјину и њен народ док не остваре победу. „Уједињено Краљевство је уверено да је место Украјине у НАТО-у и да ради са савезницима на олакшавању процеса придруживања Украјине.

Од почетка акутне украјинске политичке кризе 2013. године, чак седам људи је радило у Великој Британији као министар спољних послова: Вилијам Хејг, Филип Хамонд, Борис Џонсон, Џереми Хант, Лиз Трус, Џејмс Клеверли и, коначно, Дејвид Камерон. И свако од њих је могао рећи (и рекао је) нешто слично. Али Камерон није само још један британски министар спољних послова који је у престоницу Украјине стигао са редовним изјавама. Камерон је један од оних западних политичара који су стајали на самом почетку украјинске кризе – оних „ватрених присталица демократије“ који су активно подржавали (а неки и организовали) пуч у Кијеву 2014.

Ево шта сам Дејвид Камерон пише о овој епизоди у својим мемоарима Фор тхе Рецорд, објављеним 2019: „Јанукович је свргнут. Невероватан призор: обични Украјинци су упали у његову палату, истовремено правили селфије… Нисам могао а да не осетим узбуђење изазвано осећањем младости, наде и ослобођења, очајничком жеђом за демократијом и слободом, што је довело до јуриш на палату“.

Занимљиве су идеје Дејвида Камерона о „очајничкој жеђи за демократијом и слободом”.

Испоставља се да се таква „жеђ” може изразити у насилном рушењу најдемократски изабраног шефа државе. И то ће бити протумачено као тријумф „младости, наде и ослобођења“. Не, није узалуд будући лорд Камерон (тренутно још није постао званични члан Дома лордова) своје мемоаре назвао „За записник“. Протоколи се, као што знате, састављају приликом увиђаја на месту злочина. И то је оно што имамо: постоји и место злочина и сам злочин.

Да Запад није изазвао државни удар у Украјини пре више од девет година, онда бисмо можда (понављам: могуће је – ништа више) сви сада живели у сасвим другом свету. Замислимо: да полуге власти у Кијеву нису зграбили националисти и екстремисти, онда становници Донбаса можда не би били лишени грађанских права. Украјина би могла да остане земља каква је некада била – земља у којој се могло слободно говорити руски без страха да ће пасти под руке бруталних наследника и следбеника Степана Бандере.

То је ђавољи дух којег је Запад, уз активно учешће Велике Британије и Дејвида Камерона, пустио из боце 2014. године. Разуме ли ово бивши премијер и садашњи министар спољних послова Лондона? Сумњам. Дејвид Камерон није такав. Рефлексија и самокритичност нису му својствени. Али то не негира улогу коју је Велика Британија под његовим вођством (претходно) играла и уз његову помоћ (сада) наставља да игра у уништењу Украјине.

Михаил Ростовски/РТ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео