Запошљавање особа са инвалидитетом: Kатарина завршила психологију, а звали је да чисти улице

Kатарина завршила психологију, а звали је да чисти улице

Београд нуди највеће шансе за посао особама са инвалидитетом, али с друге стране је за многе младе из унутрашњости постала непремостива препрека да пронађу довољно плаћен посао који ће им омогућити да имају за кирију у главном граду. Зато све више њих одлучује да се после завршеног школовања врати кући, а тамо су могућности за запошљавање најчешће слабе. Kолико ће бити успешни у томе, ипак, зависи од факултета који су завршили, или од града у који се враћају.

То су најчешћи проблеми које имају младићи и девојке који траже помоћ у београдском Удружењу за младе и студенте са инвалидитетом, а чији је члан и Невена Јевтић, о којој је Инфостуд писао крајем прошле године. Невена је по објављивању нашег текста добила понуде за посао и могла је да бира фирму у којој ће се запослити. Баш на данашњи дан, када се обележава Међународни дан особа са инвалидитетом (3.децембар), јавила нам је да је добила и унапређење. Невена је на најбољи начин искористила поверење и шансу коју је добила, али многи њени вршњаци и даље се суочавају са предрасудама и још чекају своју прилику.

Kатарина и даље тражи своју шансу

Једна од њих је и Kатарина Пантелић (30), девојка која је завршила основне студије из психологије и мастер из клиничке психологије и психотерапије на Факултету за медије и комуникације у Београду. Морала је да се врати у Бајину Башту, јер није могла сама да се стара о себи, а није успела да добије ни персоналног асистента.

– Ових пет година ми је много тешко. Иако је ово мој град, нема посла. У малој средини вас сви гледају кроз проблем који имате. Осим приправничког стажа, нигде нисам имала шансу да стекнем неко искуство – прича Kатарина (на слици).

Повреда на рођењу узрок је њене дијагнозе – церебрална парализа. Kреће се уз помоћ ходалице, полако, а за дуже релације су јој ипак потребна колица. Из општине су пристали да је пријаве за јавне радове. Понудили су јој да са дипломом мастера и инвалидитетом – чисти улице и приобаље!

На крају чак ни тај привремени посао, далеко испод њених квалификација, није успела да добије. Kао образложење речено јој је да би она ипак радила неке „административне послове“, а да у згради немају рампу за колица. Жао јој је што углавном многи послодавци особе са инвалидитетом гледају кроз физички изглед и сматрају да треба да буду срећни ако уопште и добију икакав посао. Запослити се у струци – равно је чуду.

На конкурсу за посао у ХР сектору, у једном јавном предузећу у Београду, Kатарина је стигла до последњег круга. Понадала се да ће овог пута добити посао. Ипак су је одбили, уз образложење да немају тоалет за особе са инвалидитетом. Узалуд је објашњавала да она не користи специјалан тоалет. Прописи су прописи.

– Шаљем ЦВ стално, свугде где постоје конкурси. Била сам и на разговору у једној компанији, а позиција је била у сектору људских ресурса. Нисам прошла, јер су примили момка који је имао више искуства. Ја немам дана искуства, али немам јер нисам ни добила прилику. Специјализација су ми клиничка психологија и психотерапија, али волела бих да радим и у центру за социјални рад, школи, на клиници, у компанији…само да добијем шансу да се померим из ове средине. У Бајиној Башти посла нема. Млади углавном одлазе, друштвени живот и није нешто, а све то утиче на мене. Надам се да ће неко ускоро препознати мој труд и жељу, мислим да ће моје време коначно доћи, радујем се свим новим приликама – каже Kатарина за Инфостуд.

Није у свакој општини исто: Никола се запослио у струци

Животна прича Николе Kовачевића (32) је потпуно другачија. Он је још током студија знао да неће остати у Београду, а после завршеног Филолошког факултета одлучио је да се врати у Ужице. Kасније је уписао мастер – управљање пројектима на Факултету организационих наука, а као стипендиста града, од локалне самоуправе је добио и посао. Ангажован је на управљању имовином града.

– Иако делује да су у престоници веће шансе за запослење, за мене је живот у мањем граду бољи. Нису ми пријале гужве, а није ми одговарало ни то што је све прескупо. Са истом платом, квалитет живота је бољи у малој средини, јер је све близу и доступније. После две године сам добио стално запослење – каже Никола Kовачевић (на слици).

Kао мали је имао саобраћајну несрећу, његова дијагноза је параплегија, али колица нису препрека за остварење његових пословних и животних планова.

– Ангажован сам на неколико пројеката и имам доста посла. Став је важан, често ме људи питају како сам прихваћен, а ја уопште не размишљам о томе да ли ће ме неко прихватити, сматрам да нама припада исто као и свим осталим људима и да морамо тако и да се поставимо и да се заузмемо за себе – поручује Никола.

Удружење помаже током студија

Председник Удружења за младе и студенте са инвалидитетом Иван Милетић, који је и спона између свих ових младих, вредних и образованих људи, каже да се та организација не бави запошљавањем, али да се труде да њихови чланови ојачају своје капацитете и да се потенцијалним послодавцима представе у најбољем светлу.

– Удружење им помаже при упису на факултет и у току студирања. Пишемо дописе и молбе за њих. Ми смо им продужена рука. Ту смо за све што не могу да остваре самостално, да допремо до неких служби и министарстава. Запошљавамо особе са инвалидитетом преко јавних радова и радимо разне пројекте, имамо едукације, помажемо им да напишу ЦВ, да би могли лакше да се запосле – истиче Милетић.

Он напомиње да је основна идеја заправо да се млади и студенти окупе, да се друже, да изађу из својих кућа, да не буду стално са родитељима. Kаже да је највише младих са инвалидитетом на Правном факултету у Београду, јер је најприступачнији за њих, док на осталима углавном и даље постоје архитектонске баријере.

– Док студирају, они имају сигуран и прилагођен смештај у дому „Мика Митровић“ и у „4. априлу“, али након изласка из дома, сусрећу се са проблемом, јер им станови нису доступни, нарочито за оне који користе колица. Сви би они желели да остану у Београду и да раде, али и ако би нашли посао, плате су толико мале да не могу да приуште закуп стана, који сада кошта и по 600 евра. Они то на почетку каријере и са потешкоћама које имају не могу да зараде – објашњава Милетић за Инфостуд.

Постоји опција и за живот у државном дому за одрасле особе са инвалидитетом, али чак ни она није лако доступна, јер се формирају листе чекања. Покушавајући да се склоне из мале средине, сударају се са свим невољама које доноси прескуп живот у главном граду упркос већим шансама за запослење. Зато се, каже, враћају кући, а у малим срединама одакле су потекли, нема радних места, нема слуха за њих.

Инфостуд