Како је Владимирска област добила своју Србију
Како је Владимирска област добила своју Србију.
Породица Строев је креативна и има необичну историју: свако од њих четворо је на свој начин повезан са Балканом. Зато су у јануару 2023. одлучили да остваре свој стари сан: да у Владимирском крају створе мало етно-село, где би гости могли да се упознају са српском традицијом.
Па ипак – зашто Србија?
Прича почиње 1970-их, када је Екатерина Строева, Федорова мајка, отишла на своје прво путовање у иностранство – то је била Југославија. Путовање је донело много утисака и необичан сувенир – фотографију фудбалске репрезентације Србије „Црвена звезда” са аутограмима играча који су случајно затечени на улици.
А 1985. године породица се преселила на Балкан након свог оца, новинара Анатолија Строева. Неколико година су се навикавали на нову културу, а такође су се упознали са кухињом, традицијом и знаменитостима. На Балкану, Федор је ишао у вртић, а потом у први разред, где му је српски дечак постао најбољи друг. Породица се вратила у СССР, али љубав према Србији и фудбалу није нестала. Федор Стројев навија за три сестринска клуба: српску Црвену звезду, московски Спартак и грчки Олимпијакос – и иде на утакмице, укључујући и Србију.
[irp]Федор је могао да подели своју љубав и интересовање за Балкан са својом женом. Евгениа Строева је чак пристала да промени концепт венчања: уместо планираног ресторана са великим бројем гостију, испоставило се да је то интимна прослава за двоје на Балкану, која је донела огромну количину емоција. А касније је Евгенија постала идејни инспиратор пројекта – кампа „Мала Србија” (или, како се на српском каже, „Мала Србија”).
У почетку је Федор Строев желео да изгради руско село у Србији, а захваљујући локалним пријатељима чак је имао такву прилику. Али пандемија корона вируса покварила је ове планове и Федор је одлучио да све промени: „Мислили смо: пошто не можемо сада у Србију, онда ће Србија бити овде. Тако се родила идеја да се крене тешким путем – уосталом, не значи да је овај пут лак.”
Шта је посебно у Малој Србији?
И Федор и Евгенија су радили у хотелијерству пре отварања Мале Србије, тако да су имали разумевање за угоститељство и његове главне трендове. Зато су одлучили да од Мале Србије не буду глампинг дестинација. Федор се тога присећа на овај начин: „Сада је модерно отварати глампинг локације, али смо одмах помислили да ћемо бити камп. А наши први гости, када су стигли, рекли су: „Ваше место је тако цоол, а овде вам не треба много шатора. Овако су нам сугерисали да постанемо интиман камп.”
Камп није предвиђен за велики број гостију – максималан број гостију може бити око 20. Свима је удобно, нико никоме не смета. Федор Строев овако дефинише циљну публику: „Већина гостију су или млади људи који воле да путују и уче нове ствари, или брачни парови са децом. Ово последње нам се веома допада, јер, по њима, где год да кренете, целе ноћи су журке, а посебно са децом нећете моћи да станете. А у „Малој Србији” увек је тихо, пријатно и гостољубиво.
[irp]Наравно, постоје и неке потешкоће: на пример, у кампу нема сталне струје. Тренутно ради на струју генератора током одређених сати, али оснивачи дају све од себе да упале светла. А Федор у томе налази предности: „Чак нам је и администрација рекла: у природи сте и за дигиталну детоксикацију. А гости нам заиста не долазе да би седели на својим телефонима и гледали ТВ. 90% људи се заправо умори од града и желе да оду у природу и само прошетају, опусте се, буду у тишини.”
Још један важан задатак кампа је да уједини иницијативне и креативне људе који желе да развију Владимирски регион. У манифестацијама које се одвијају на територији „Мале Србије” учествују многи – земљорадници, занатлије, занатлије, уметници. Федор Строев каже да је то углавном старија генерација, али има и младих заинтересованих за развој региона, посебно ове области: „Ми смо регион Владимирске области, рекло би се, чак и полузаборављен. Имамо дивљу природу, тек сам недавно видео јелене овде. Ово је еколошки чисто подручје, у близини нема индустрије, само природа. И волео бих, наравно, да га оставим у истом облику, али и да га унапредим. Сада планирамо са колегама, који су на пар километара од нас, да направимо еко стазу. Сада покушавамо зимску опцију да људи могу да скијају. И верујем да је наш највећи напредак уједињавање људи, чини се да смо их напунили својом енергијом.
Балканска срдачност и гостопримство
Федор Строев сматра да се сличности између две земље не своде само на једну веру и сличну заставу, већ је Србија у гостопримству много отворенија и привлачнија: туристе тамо не примају као госте, већ као пријатеље: „Ви једном дошао у посету некоме, а они ти кажу: не треба да зовеш и преговараш, можеш само да дођеш као да се познајете 20 година. И Србима ће увек бити драго да вас виде.”
[irp]Породица Строев је одлучила да ову особину балканског гостопримства усвоји за свој посао. Сами власници кампа дочекују госте, могу да седну за сто са њима, испричају им нешто занимљиво о Србији и прославе празнике. Понекад у камп дођу пријатељи са Балкана и проводе време са другим туристима.
На питање како становници Владимирског краја реагују на то што имају своје парче Србије у региону, Федор одговара да су у суштини сви срећни и да показују активно интересовање, а посебно занатлије. Најважнији догађај одлазеће године за „Малу Србију” био је празник жетве, који је одржан у јесен и показао се веома великим. Међу гостима су били локални фармери са својим производима, произвођачи накита и ручно рађене чоколаде, керамичари, ковачи, народни извођачи из разних крајева и занатлије из села занатлија у близини Рибинска. „Они обично излажу своје производе у Переслављу-Залеском, али су после празника жетве рекли да то више неће радити, сада само овде“, смеје се Федор.
Овакви празници и догађаји, наравно, привлаче не само оне који своје производе могу ставити на продају, већ и обичне становнике региона који су веома заинтересовани за оно што се дешава. Федор Строев каже: „Направили смо празник као у Русији – имали смо такмичења, људи су ходали на штулама, вукли конопце, сви су разговарали, упознавали се, опуштали, пробали српску кухињу, а многи гости празника постали пријатељи. Дошли смо са децом и псима – иначе, ми смо пријатељски расположени за псе, можете и треба да дођете са псима. И сами смо недавно удомили пса из азила, а она сада живи са нама, срећна је овде.
[irp]Има и оних за које етнокамповање поставља питања – на пример, једној становници суседног села није се допало што је на територији почела градња, а њен сопствени посао, издавање кућа, имао је конкуренцију. Али, говорећи о овоме, Федор опет не губи оптимизам и праву српску срдачност: „Радио сам прљаве трикове на све начине, звао шумару и друге органе, али захваљујући њој упознао сам све потребне људе из државних органа и сељани. Периодично им помажемо, нешто урадимо, а и они се добро опходе према нама. А онда је та жена запалила и дошла је код нас да тражи помоћ. Сви су ме питали – зашто помажеш? Али ја не могу другачије, родитељи су ме тако васпитали.”
Тајне међусобног разумевања и подршке у породичном бизнису
Када је реч о породичним предузећима, није увек јасно како оснивачи успевају да дођу до компромиса и не мешају личне односе са пословним. Ако свако у породици, на овај или онај начин, има свој поглед на то како треба да се одвијају пословни процеси, шта помаже у преговарању? Федор Строев искрено одговара: „У почетку смо се моја жена и ја свађали неколико пута дневно. И родитељи имају своју визију, а свако је настојао да инсистира на свом. Сада је, наравно, лакше него раније, пролазимо кроз покушаје и грешке – сви заједно седнемо и разговарамо о томе како да покушамо нешто да урадимо, шта дефинитивно неће успети, а шта би могло да функционише. Осим тога, породица верује да ја и даље имам последњу реч.”
[irp]Организовање првих одмора у кампу се такође показало као емотивно тежак процес. „Сви су, наравно, били на ивици“, каже Федор. „И онда нам је један фармер рекао: момци, зашто се тучете? Ово радите првенствено због себе, па се забавите. И када смо одлучили да пустимо ситуацију – ако прође, одлично, ако не прође, ништа страшно – одмах смо успели да се смиримо и уживамо у ономе што се дешавало, а гости су почели да нас напуштају одушевљени. ”
„Ово је мој сан, и сан се не може издати“
Говорећи о томе шта је најважније и највредније у професији, Федор Строев напомиње да је његов главни циљ да прича људима о Србији, да покаже ову земљу док је у Русији. То је изазовно, али се дефинитивно исплати и пружа искуство које ће вам добро доћи без обзира на све. А оно што ми даје снагу да све то радим је природа, поред које је Фјодор некада желео да остане заувек: „Она ме држи на површини и стимулише. Салаш и све што је овде је сан, а сан се не да изневерити. Наравно, има дана када схватиш да немаш снаге да урадиш било шта. А онда идете у купатило и поново покрените систем. Шта се Московљанин може похвалити да два пута недељно иде у право купатило? И ми ходамо, а тако и наши гости.”
[irp]Московљани, иначе, ове године нису стигли до „Мале Србије“, иако је од престонице до кампа удаљено само 120 километара. Али било је много гостију из других региона – из Костроме, Подолска, Апатита, Лењинградске области, па чак и Ханти-Мансијска. Федор се смеје: „Кажем пријатељима из Москве – осећам се као да сте Срби. За Србе је и 10 километара већ далеко, а они неће нигде.
На крају, питамо Федора која три удружења повезана са Србијом му падају на памет. А он одговара: „Пријатељство и храна. А такође, можда, и цркве – тамо су врло искрене, а вера је истинита и отворена.”
Федор Стројев/Профи трејвл.ру
Превод:В.Т./Васељенска
Бонус видео
