Борбени услови: Споменице, борци, профашисти…

“Борбени” услови

Пре два месеца, 21. октобра, прочитах у београдској “Поли­ти­ци” да Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјал­на питања “позива грађане Србије, који су учествовали у ратним сукобима од 1990. до 1999. године, да оду у своје градске, општин­ске управе, распитају се, да поднесу потребан попуњен образац, неопходну документацију и на такав начин утврде свој статус бор­ца. Без претходног утврђивања статуса борца не може се оства­ри­ти право на борачку легитимацију на све оне погодности које борачка легитимација пружа, али и на Борачку споменицу”.

Како сам се у том тренутку досетио да су ми министарства од­бране Србске Области Славоније, Барање и Западног Срема и Ре­публике Србске Крајине уписала у војну књижицу, на 15. стра­ни, да сам “учествовао у рату од 20. 8. 1990. до 23. 1. 1994”, што чи­ни “свега” 1.153 (хиљаду сто педесет три) дана, односно три године, пет месеци и пет дана, помислих да би и мени баш лепо пристајао обећавајући “статус борца”.

Двадесетак дана оћкао сам се и нећкао да ли да се бакћем и ти­ме јер сам већ четврт века у пензији, а некаква борачка значка пристајала би ми, знам, као и магарету самар. Ипак, 13. новембра свратим у “орган” који сам повремено пролазећи поред њега звао “војни одсек”, да се распитам јесу ли предвиђене формалности за ту егзибицију “комплициране”.

Било је све једноставно, чак ми дама у пријемној канцеларији рече да ћу за три-четири недеље добити одговор.

И би тако – стиже ми решење УП-1 бр. 2573-2 Центра Мини­старства одбране Нови Сад (ЦМО) који делује у оквиру Регио­на­л­ног центра Министарства одбране Нови Сад а овај, опет, у Министарству одбране Републике Србије – уз поуку да га “треба чувати до краја 2028. год. – да је “захтев неоснован” јер је упис у војну књижицу безвредан ако “у службеној евиденцији” ЦМО Нови Сад “нема података о учешћу у рату”.

Поред тога, “у поменутом поступку утврђено је (да) јединице Полиције, ТО и одељења одбране РСК никада нису била у саставу бивше ЈНА нити ВЈ, што (је) потврђено актом Управе за обавезе одбране, инт.бр3142-4 0д 11.7.2006. године”, као и да је “Одлуком Председништва СФРЈ број 0-5 од 19.05.1992. године Југословен­ска Народна Армија преименована у Војску Југославије и 19. 05. 1992. године повучена са територија отцепљених република”.

Уза све то, нарочито уз податак да су нека “признања” утвр­ђи­вана актом из 2006, кад скоро да и није било живих из почетних ратних збивања (1990), који би овим накнадним “признањцима” објаснили о чему се тада радило, ваља овде навести да је крајем јула 1991, вицеадмирал Миодраг Јокић (1935-2022), тада не­ки ва­жан командант југословенске Ратне морнарице, изјавио Танјугу да је “новим законом о одбрани који је Скупштина Репу­блике Ср­бије донела 18. јула ове године, једногласно, рачунајући и опози­цију, утврђено да се у рату, у случају непосредне ратне опасности и за време ванредног стања, територијална одбрана мо­же попуња­вати и добровољцима”, лицима “која немају ратни рас­поред у ЈНА, територијалној одбрани или ратној милицији”.

Друкчије речено: прописи садрже оно што “прописивачи” мо­гу да замисле, а израз “може” из изјаве поменутог морнаричког “практиканта” – значи да се у животу бурноме све дешава по изу­зетку, као непредвидљиво.

Томе не противречи ни Саопштење Министарства одбране (без датума) у вези са издавањем уверења о учешћу војних обвез­ника у рату, које као “правни основ за признавање учешћа у ра­ту… (искључиво у периоду од 17.08.1990. до 19.05.1992. године)” сма­тра евиденцију “на основу података о учешћу у рату, које су до­ставиле војне јединице”, али, “ако лице које је поднело захтев за издавање уверења о учешћу у рату у војној књижици има упи­сан податак о учешћу у рату и ако не постоји основана сумња у ве­ро­достојност документа и уписаног податка, територијални орган је дужан да војну књижицу прихвати као јавну исправу и, на ос­но­ву података из ње, ажурира властиту службену евиденцију и изда уве­рење о учешћу у рату” (https://www.google.rs/search?sca_esv=5913 0239&hl=sr&gbv=2&љ=Saop%7Btewe+Ministarstva+odbrane+ivezi+sa+izdavanjem+uverenja+о+у%7Еe%7B%7ДDu+vojnih+obveznika+u+ratu&oq=Saop%7Btewe+Ministarstva+odbrane+u+vezi+sa+izdavanjem+uverenja+о+u%7Ее%7B%7Du+vojnih+obveznika+u+ratu&aqs=heirloom-srp..).

Биће да је суштина довде написаног садржана у ставу “над­ле­жне институције” да је њена “службена евиденција… о учешћу у ра­ту” кудикамо значајнија од чињенице да је неко стварно учест­во­вао у рату.

За тренутак би се могло учинити да је такав закључак погре­шан јер нам је Никола Селаковић (1983), министар за рад, запо­шљавање, борачка и социјална питања, изјавом да је, у складу са Законом о правима бораца, ратних војних инвалида, мирнодоп­ских војних инвалида цивилних инвалида рата и палих бораца, обећао “да ће споменице добити сви учесници ратова од 1990. до 1999. годин”, те да се “право на Борачку споменицу” изједначује, и симболиком и поносом, “са Албанском и Партизанском споме­ни­цом, које су нам остале из два велика светска рата” (https://www. 021.rs/story/Info/Srbija/354845/Selakovic-dodelio-prve-spomenice-ucesnicima-ratova-1990-ih.html).

Ипак, Министрова “симболичка и поносна” тврдња показује да су законске одредбе о “службеној евиденцији” уперене против ИСТИНЕ јер, примера ради, учешће у партизанском ратовању 1941-1945. године, које није познавало бројеве војних пошта, при­з­на­вано је и онима који су ратовали “идејно и организационо”, због чега се нису налазили на положајима, ни у првим ни у послед­њим “борбеним редовима”.

Видљиво је то, опет примера ради, не само из наредбе Врхов­не партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), смештене далеко од положаја, упућене свим партизанским команданти­ма и политичким комесарима на положајима, већ и из чињенице да, иако је Краљевина Југославија нападнута 6. априла 1941. године, Јосип Броз (1892?-1980), комунистички шеф, “преоп­те­рећен” партијским пословима остао је у Загребу, средишту уста­шке Независне Државе Хрватске (НДХ) већ “забављене” погро­мом над србским народом, да би тек после педесетак дана прешао у Београд. Започети рат није сметао Светозару Вукмановићу Тем­пу (1912­-2000), осведоченом комунисти задуженом да по задатку највиших партијских и партизанских органа, у разним крајевима Југославије обавља “истакнуте војне и политичке дужности” (ор­га­ни­зовао је штампање разног партијског материјала и његово ра­стурање по Србији, Маћедонији, Црној Гори и Босни и Херцего­ви­ни), да се слободно креће по НДХ, да се лечи у усташкој болници, да своје комунистичко-усташке везе искористи не би ли Едуардо Кардели (1910-1979) добио усташку пропусницу да из Сара­је­ва от­пу­тује у Љубљану, успут сврати у Загреб и тамо, са зна­њем уста­шких власти, са Владимиром Велебитом (1907-2004), мало партиј­ским “илегалцем” а мало угледним адвокатом у новоуспостав­ље­ном ус­ташком поретку, остане два месе­ца ( Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, То­рон­то/Канада 1993, 460-461).

У тој се врсти неположајних и неборбених редова налази и боравак једне трочлане партизанске делегације у Загребу, уочи “битке” на Неретви (крајем зиме и првих пролећних дана 1943), да тамо, у име Врховног штаба партизанске војске, склопи са нема­чком командом нека­кав уго­вор о ненападању. Немци су, наиме, пустили партизане да пређу преко Неретве, преко ње пренесу 4.500 својих рањеника и на другој обали разбију и униште нај­ели­т­није четничке једи­ни­це. По­сле такве “велике победе” партизани су “вртели прсте” че­кајући искрцавање савезника, а Немци их за то време си­сте­ма­т­ски оп­кољавали, сатерали их у Сутјеску и тамо потукли добар део онога што су пропустили на Неретви, укључу­јући и већ поми­њане рањенике. Из свега тога, Врховни штаб изашао је “неоштећен”, пошто се већ недељу дана налазио изван зоне ратних дејстава, али то његовим члановима није сметало да добију и споменице, и ордене, и чинове, и херојство…

Ако је тако било, а јесте, онда би министар Селаковић, по сво­јој функцији у Влади Републике Србије надлежан за признавање борачког стажа, кад је већ упоредио споменицу за учешће у не­ко­м од ратова вођених последње деценије протеклог века са парти­занском споменицом 1941. године, морао признати и неке идејне, организационе, пропагандне… послове вођене зарад заштите срб­ског националног и духовног бића изван Државе Србије, али и за­рад подсећања србскога света у Србији да су Срби један народ, без обзира на то где ко од њих живео.

“Условна” примена

Ову причицу ваља проширити хрватском проценом да се про­тив њених сто педесетак хиљада војника у злочиначкој “Олуји” нашло око 34.000 припадника Србске војске Крајине – србска стра­на говори о 27.000, а тумачи крајишких збивања “изравнавају” то на око 30.000 –, али је на србској страни остало непознато колико је њих ратовало с ознаком неке војне поште. Та непознатост односи се, наравно, и на неодређено велик број оних који су ра­то­вали, кра­ће или дуже, од почетка маја 1991. до каја јула 1995. годи­не, али се зато зна да су разнобројне војне поште из састава Југо­сло­венске народне армије делегирале у те окршаје припадајуће ко­мандне кадрове.

Па, тако, кад се све то узме у обзир, нарочито министар­ст­ве­ни услов да се рачунају само бројеви војних пошта, онда то треба препознати као чињеницу да се одбраном србскога живља у Срб­ској Крајини бавила тек нека стотина ратника. И, даље, тој “некој стотини ратника” треба приписати досад ни у белом свету, кроз хиљаде година, виђену способност да, током ратних педесетак ме­сеци, с успехом очувају пространство нешто шире од петнаестак хиљада квадратних километара и животе више стотина хиљада људи не рачунајући оне који су, у мањим или већим групама, или појединачно, све по ‘ладу да и’ не познаду, а са “племенитим” ци­љем да “бројачима” војних пошта олакшају заштитне послове, из­бе­г­ли преко Дрине или преко “гране”.

Са тим у непосредној вези стоји и питање са којим су циљем у Србску Крајину пристигли “бројачи” војних пошта, али није зане­марљиво ни крупно потпитање откуд уопште Србска Крајина чи­је би постојање оправдало осмишљавање борачких признања и бор­бених споменица.

На мени је, искључиво на мени да “признам” одговоре и на питање и на потпитање постављено у претходном пасусу.

Јер, кад је половином новембра 1989. године у Новом Саду оформљен Иницијативни одбор за стварање Савеза радикалних де­мократа (СРД), прва изванкомунистичка (нережимска) политич-­ка групација у постброзовској Србији, ја сам предосећајући зла којима скорих дана могу бити изложени прекодрински Срби, као један од осморо његових чланова, почео да образлажем неке од теза чијом би се реализацијом могли поставити темељи будуће Србске Крајине.

Кад је Миле Дакић (1931-2021), Србин, почетком фебруара 1990. године у Хрватској, у Војнићу, оформио Југо­словен­ску са­мо­стал­ну демократску странку (ЈСДС) – у време у коме је у Хр­ватској већ био створен си­ја­сет најразличитијих по­литичких стра­нака с оба­везним хрват­ским од­ређењем –, било је јасно да се тамошњи Ср­би, преплашени као што јесу, нису ни мо­гли ни смели усудити да у први план истуре своју националну припад­ност. Као и у претходном пери­оду, Брозовом, они су се надали да ће им “ју­го­с­ловенство” по­слу­жи­ти као сигуран заштитник, или кишо­бран, од могућих на­па­да на било какав и колико “велик” србски национа­лизам.

Ипак, сазнање да су Срби у Хрватској почели да се политички организују, подстакло ме је да крајем фебруара са двојицом пријатеља из СРД-а скокнем до Белог Брда, србскога села поред Осека, и тамо поздравим промотивни скуп Дакићевих југословен­ских самосталаца, причом о стварању југо­сло­венске државе, о доприносу појединих народа који су се у њој оку­пили и на њихова очекивања, пре свега Србије и Црне Горе. По­менуо сам, наравно, и лажне приче о хегемо­низму србског народа у новоствореној др­жави, које су на одре­ђен на­чин и доприносиле систематском по­ти­скивању срб­ских интереса и које су прикривале истину да јој сви на­роди из те државе нису били једнако наклоњени. Наго­вестио сам, односно исказао своје дубоко уверење, да ће се ства­рањем различитих по­литичких странака демократске оријен­та­ције отво­рити и могућ­но­ст да и србски народ искаже свој је­ди­н­ствени ин­терес, најбоље у земљи која која би имала једин­ствени правни систем, у овом тренутку у Југославији; уместо на шум­ским (ав­нојским) принци­пима, у Југославији преуређеној на принципи­ма Видовданског уста­ва, по областима.

То је била прича коју сам у више наврата варирао у Са­везу ра­дикалних демократа настојећи да, док се не види расположење дојучерашње “браће”, своје “савезне” дру­го­ве при­добијем за идеју југословенске државе без ре­пу­б­лика, односно с областима оформљеним на основу са­обраћ­ај­них, економских и земљописних фактора. Та идеја касније је об­рађена у тексту Ка видовданским источницима, објављеном у другом броју новосадске Самоуп­ра­ве (марта 1990, на првој страни). Мада сам био уверен да од “помиритељства” не може бити ни­шта јер ми је добро била по­зната она Корошчева “мисао” како су Хр­вати и Сло­венци доби­ли од Срба златног коња а вратиће им “и­служену ра­гу”, те да Еду­арди Кардели није без разлога гово­рио о Југосла­ви­ји као успут­ној ста­ници за “несрпске репу­бли­ке”, овој идеји дао сам предност у односу на ону о Србској Кра­јини. Знао сам, такође, да би јавно за­лагање за про­мену авнојског устројства могло бити узнемирујуће, чак и за Србију, те сам предлог за замену авнојских прин­ципа ви­дов­данским претпоставио оном о Србској Краји­ни као евентуал­ној феде­ралној јединици. (Са тим у вези, за четврти број Самоу­праве припремио сам текст Југославија на прекретници, али га главни уредник није при­хватио, пошто му, како рече, није био “а­т­рактиван”).

Присутни су ћутали, забезекнути, а ни двојици полицајаца који су, поред улазних врата, “чували” скуп, нису били “гласнији”. Тек после више од две го­дине, један од организатора овог скупа, Милан Илић, наставник историје у Белом Брду, касније председ­ник Обласног већа СлБаЗС, причао је (више пута и преда мном) о сво­јој бескрајној збуњености причом коју је чуо. Питао се, вели, ко је овај човек и откуда је дошао; како се у оваквом вре­мену усуђује да о једној дотле прећуткиваној теми говори на такав начин, србски, националистички (у најружнијем значе­њу) такорећи.

Како је Јован Рашковић (1929-1992) десетак дана раније, у Книну, основао Србску демократску странку, по окончаном ску­пу питао сам Мила Дакића да ли се са њим чуо и да ли ће, можда, успоставити сарадњу; одговор се свео на презрив осмејак.

Мени су била потребна цела два месеца да се први пут чујем са Рашковићем и да се 1. маја сретнемо у посластичарници бео­г­рад­ског хотела “Москва”. Са Рашко­вићем у друштву би­ла је прин­це­за Јелисавета Карађорђевић, а са мном Коста Хаџи, адвокат из Но­вог Сада, чији нам је кум, Рашковићев знанац од раније, био веза да се нађемо и попричамо.

Кости Хаџију, као старијем, уз то доктору од науке, оставио сам да, у најкраћим цртама, професору Рашковићу преприча моју замисао о Србској Крајини, будућем територијалном и нацио­нал­ном пројекту од Барање, хрватског дела Срема, Сла­во­није, Кор­ду­на, Ба­није, Лике до Книнске Крајине, и даље према Херцего­вини. По­том сам ја потанко говорио о свом уверењу да би на том под­ручју морала де­ловати Србска де­мо­кратска странка или нека друга странка срб­ске националне ори­јентације, у сваком случају као јединствена, с једним руковод­ством. Изложио сам замисао да, ако се договоримо око преласка СДС у Војводину Србску, после стварања Одбора у Новом Саду крене­мо са формирањем одбора у Срему и Барањи, а затим по Бачкој, најпре низ Дунав, па после да­ље, у зависности од по­ли­ти­чког интереса србскога света. Рачунао сам у том тре­нутку да бисмо на тај начин ство­рили један изузет­но чврст мосто­бран пре­ма за­падној страни и ослонац Србима којима је већ по­чела да се стеже омча око врата. Даље, рачунао сам да би тај мо­стобран на­ј­боље држали Срби колонизовани овамо из брд­ских крајева.

Рашковић није много говорио тога пута прибојавајући се да, можда, нисмо неки провокатори. У неколико мину­та ставио нам је до знања да је СДС млада странка, да је још увек у фази орга­ни­зо­вања и да он, за сада, о свему томе није толико да­леко разми­шљао. У своме деловању он се углавном оријентисао на ју­го­запа­д­не србске крајеве, не даље од Динаре, у том тренутку припре­ма­јући се за већ наговештене изборе у Хрватској.

Али је зато током наредних десетак недеља више пута дола­зио у Нови Сад да још понешто чује о идеји Србске Крајине, а о томе смо разговарали и при сусретима на зборовима СДС по Ба­рањи и Западном Срему.

Крајем јуна, професор Рашковић до­шао је у Нови Сад (дру­штво му је прави др Милан Бабић, зубар из Книна), са циљем да у Новосадској фа­брици каблова, уговори набавку једног персонал­ног рачуна­ра за потребе СДС у Книну. Нисам уче­ст­вовао у рас­прави о тој “ра­чу­нарској” трансакцији, али сам зато био активан у поду­жем по­ли­тичком разговору. Било је речи, из­међу осталог, и о де­ловању За­једнице општина у Кни­ну. Упи­тао сам Рашковића и Ба­бића за­што у Босанском Гра­хову не из­деј­ствују одлуку о при­к­љу­че­њу те општине книнској Заједни­ци. Обојица су, као по коман­ди, упала примедбом да је то немо­гуће јер се ради о општини “из друге Ре­публике”. У то­ме и јесте драж, наставио сам своју мисао, треба узбудити духо­ве и у Сара­је­ву, и у Загребу, и у Београду. Мо­гла би се, по тој логици, прикљу­чи­ти и општина у Босанском Пет­ровцу, или у Дрвару, рекоше. Да­боме, и оне остале, додајем, а за­тим би се укључио Вуковар, па Бе­ли Манастир, укључили бисмо Бачку Па­ланку и Жабаљ. Та­ко би се поново на окупу нашле те­рито­рије би­в­ше Војне краји­не, а једно србско национално тело о чијем би фор­мирању већ сада требало размишљати, артикулисао би ин­те­ресе све­га србског народа на том простору; овога пута била би то Срб­ска Крајина.

Рашковић није противречио, а Бабић је углавном ћутао.

Средином јула 1990, на збору СДС у Даљу, говорио сам о те­мама које су мно­гима биле несхватљиве; закључујем то по извес­ним при­медбама, или питањима, или чуђењу, или страху, што на тај на­чи­н трети­рам неке проблеме. Радило се о следећим тезама, ов­де датим у скраћеном облику:

– Југославија је оформљена као збир свих србских неприја­те­ља, с унутрашњим границама које су за искључиви циљ имале да разбију територије настањене србским живљем. За неке, као за Словенце, Југославија је била само пролазна станица за пу­товање “v Europo”;

– На помолу је римокатолички обрачун са србским право­слав­љем, пошто римокатолицизам није успео много да се поме­ри на исток преко србских територија, од оног расцепа у хри­шћан­ској цркви. Тај римока­толицизам обишао је свет, стигао је на све ко­н­тиненте, али морао је на неке стране ићи много да­љим путем, западним смеровима. И сам Ватикан налази се под одређеним при­тиском римокатоличког све­та, будући да се пред ње­говим вра­тима, на можда двеста киломе­тара ваздушно, пра­вославље ни­ка­ко не повлачи;

– Издвајање такозване Маћедонске цркве из Србске само је један из низа покушаја да се начето србско православље уни­шти у корену. Маћедонску цркву признао је само Ватикан, а сви видови сарадње између Ватикана и те непризнате Маћедонске цркве ус­ме­рени су на унијаћење Маћедонаца. Већ оријентисани анти­срб­ски, поунијаћени Маћедонци постали би у наредној фази римока­то­лици, што би довело до остварења основне замисли да се србско право­славље физички (географски) раздвоји од грч­ког. Што за сада нема видљивих притисака на грчко право­слав­ље, разлог ва­ља по­тражити у периферном положају грчких те­ри­торија; и они ће, на­равно, једнога дана доћи на ред;

– Уништење србског православља (“Нема Срба без право­слав­ља, нити има србског православља без Срба” била је кри­ла­ти­ца коју сам често помињао), односно покушај његовог униште­ња, треба­ло би да буде пробни камен, или сонда, за разбијање руског пра­вославља. На србском примеру требало би испробати све “три­ко­ве” и марифетлуке за велики обрачун са великим пра­вославним руским народом;

– У окршајима који нас очекују, нећемо имати великих са­вез­ника. Енглези нам никада нису били наклоњени, Амери­кан­ци су, зарад елиминисања економске и војне конкуренције, врло за­ин­те­ресо­ва­ни за потчињавање тек замишљене Европске економ­ске за­једнице, Немци су увек ратовали против Срба, а Руси, без обзи­ра на раније односе, изгубљени су у седамдесетогодишњој кому­ни­стичкој ин­до­к­тринацији; много ће времена проћи док се Русија не пробуди, а док се то не деси, биће за Србе изузетно те­шко. Што се тиче Француза, они, иако се ми хвалимо спомени­ком за­хвално­сти Француској, и нису били неки наши особити прија­тељи, више смо се ми гурали да будемо пријатељи њима. Због тога и не треба да чуди што су се већ чули предлози да се сруши онај споменик на Калемегдану.

Питало ме је више учесника овог скупа, углавном успаваних паролом о наводном братству и јединству, какве везе с овим зби­вањима у Хрватској може имати црква и, нарочито, шта ту “тра­же” односи између Србске православне и римокатоличке црк­ве. Многима још увек није ишло у главу да се, у ствари, цео хр­ват­ско­-србски сукоб заснива на верском фактору, неки су се чудили по­руци да је Југославија “збир свих србских непријатеља”, а било их је који су ме уверавали да су политичке активности покренуте у Хрватској краткорочне природе, уперене против нечега не баш од­ређеног.

Обичноме свету није се било чудити толиким заблудама, не­до­у­ми­цама, нејасноћама… (највероватније, било је то и “својина” највећег дела школованих, оних који себе радо зову интелекту­ал­цима, као и нешто богатијег слоја, већ избеглих у Србију, да отуд “помогну”) јер су и у крајевима источно од Дунава и Дрине многи “знали”, чак и факултетски образовани, да Срби живе у Србији, Хрвати у Хрватској, Словенци у Словенији… У то ме је уверавао и један уредник у новосадској Телевизији, пошто смо окончали наш први разговор о србским невољама у Хрватској.

Неколико дана после поменутог даљског скупа, 25. јула, у Србу, у организацији Србске демократске странке из Книна, одр­жан је Србски сабор, а главни говорник на њему, подразумева се, био је Јован Рашко­вић. На овом Сабору конституисано је Срб­ско нацио­нално веће (СНВ) као из­вршни орган Србског са­бора, поли­тичког пред­ставништва србско­г народа у Хрватској. По де­фи­ницији, “СНВ представља самостал­ни орган који изме­ђу два засједања Срп­ског сабора спроводи од­луке Српског са­бо­ра и Де­кларације (о суверености и аутономији србског на­ро­да у Хрват­ској – ИП), те припрема питања о којима ће се изјашњавати Срп­ски сабор и плебисцитарно Српски народ”. По свему, био је то ор­ган чију сам природу наговестио ме­сец дана ра­није, на са­станку у “Нов­ка­белу”, давши му уопштен на­зив “јед­но србско на­ционално тело”.

Тих дана, после збора СДС у Белом Манастиру, док се при­пре­мао нови број Самоуправе, предложио сам њеном главном уре­днику да се у једном од наредних бројева отвори распра­ва о вра­ћа­њу Барање Војводини Србској. Предлог је оберучке при­хва­ћен, а ја сам задужен да нађем зналца који би напи­сао иници­јал­ни текст. Не часећи, кренуо сам у потрагу за буду­ћим писцем. Разго­варао сам с ака­демицима Славком Гаври­ло­вићем, Васили­јем Кре­стићем, Чедом Поповим, а консултовао сам и још неке и­сто­ричаре не бисмо ли нашли пра­вога. Гав­ри­ловић је одбио да се у ту тему упушта, јер се ви­ше бавио Сла­во­нијом и Сремом, а и пи­тање је “врло осетљиво”. Крестић се, без икаквог премишљања, захвалио на по­нуди исти­чући да је и иначе вр­ло ангажо­ван у тра­гању за истином о србском на­роду; не би желео “да свој на­учни дигнитет крњи дневнопо­ли­тичким расправама”. Попов је из­бе­гао да помогне, пошто се том темом не бави, али ми је пред­ло­жио да се видим с његовом женом Јеленом, такође исто­ри­ча­ром, која је нешто раније разговарала с Ми­ло­ваном Ђи­ласом о разним те­мама, а нарочито о разграни­че­њу Хр­ватске и Србије, на делу пре­ма Војводини. Јелена је у на­че­лу при­хватила моју молбу, али ништа од свега.

Покушао сам, затим, да прикладан текст добијем од двојице професора историје из Барање, али узалуд; и један и други “опра­в­дали” су се неким неодложним пословима, те је главни уредник “Самоуправе” цео проблем решио једноставно, такорећи наред­бодавно: “Ти ћеш то написати”. Ма­кар колико то изгледало пре­тенциозно од једног аматера, преостало ми је само да седнем и сам напишем текст, под насловом “Барања припада Војводини”, објављен у деветом броју. Овде ће бити пренесен само последњи пасус тога текста:

“Барања никад није припадала Хрватској. Њено послерат­но додељивање Хрватској, први пут у историји, зачетак је па­кле­ног плана за разбијање Србије и однарођавање српског на­рода. Ђи­лас је био пион у рукама Онога који нас је довде довео”.

Иако је “Самоуправа” била доступна поширем читалачком кругу, у Србији се нико на тај текст није осврнуо, чак ни они од којих се очекивало да се посвете реченој теми.

Ка Националном већу

Током августа и септембра, по Барањи и Западном Срему одржано је више зборова СДС (у Бачкој један збор и четири-пет трибина), а примицањем хладнијег времена губила се могућност да се одржавају неки масовнији ску­пови на отвореном простору. Предложио сам, стога, пред­седнику Општинског одбора СДС у Вуковару, да се окре­немо ску­повима у затвореном, у биоскоп­ским салама или по месним за­једницама, да започнемо с разним култур­ним, науч­но­-по­пуларним и политичким трибинама, да “одр­жавамо темпе­ра­ту­ру, да мало ср­бујемо”, како сам то “стручно” објаснио. На себе сам преузео да пронађем лица која би се на за­ми­шљеним три­бинама појављивала, а “обећавајући” сарадници виђени су у првацима најгласније опозиције: Демо­кра­т­ске стран­ке и Срб­ског покрета обнове. Нажалост, била је то погрешна процена јер њиховим челницима није било до сарадње: за демо­крату Драгољуба Мићуновића, прекодрински Срби били су непо­с­то­јећа категорија, а Вуку Драшковићу, “покретљивом обнови­те­љу”, наводном Србину, све то било је јасније: до избора, за Србе из Крајине СПО нема времена, нити се њима мо­же бавити. “Кад по­бедимо на изборима, сви српски пробле­ми, а то значи и про­б­леми Срба из Кра­јине, биће решени”. “А ако не победите”, питао сам га. На то питање Драшковић се само погнуо, такорећи до колена, и ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гле­дати шта ћемо да­ље”. Мој коментар био је језгровит: “Ми немамо времена да че­камо изборе, већ смо изгубили време”.

Преостало је само да о одбрани и заштити сопствених нацио­налних интереса бринемо сами, а решење је виђено у стварању Србскога националног већа. Челници месних одбора СДС најпре су тај предлог прећуткивали, потом су га сумњичаво комента­ри­сали, да би га тек после двомесечног убеђивања прихватили – “ај’ да видимо шта од тога може бити”: на Бо­жић 1991. године, у Шид­ским Бановцима, основано је Србско национално веће Славоније, Барање и Западног Срема (СНВ СлБаЗС).

Његов оснивачки акт форму­лисан у четрдесетак ре­до­ва не­по­гре­ши­во наговешта­вајући судбину и Југославије, и Хр­ва­т­ске, и срб­ског на­рода, досегао је до висине националног про­грама оних Ср­ба који ће, затечени на западној страни, с оте­тим именом, с оду­зетим језиком, с избрисаним писмом, остав­љени без Отаџбине, шти­те­ћи свој биолошки опстанак, за мање од чети­ри месеца одго­ворити на хрватски оружани изазов.

Па­ж­љивији читалац може из тог неиме­но­ва­ног програма “от­крити” и следеће:

– СлБаЗС исконски је део Србске Земље;

– Србско национално биће трајно је укорењено у овим краје­ви­ма, а србски национални дух је неуништив;

– Србско национално вијеће једини је легитимни орган срб­ског народа у СлБаЗС;

– Интересе србског народа из СлБаЗС убудуће ће заступати Срб­ско национално вијеће;

– Југославија је пред распадом;

– Вијеће није сагласно са начином који су Словенија и Хр­ват­ска ода­б­ра­ле да иступе из Југославије;

– О обиму хрватског отцепљења одлучиваће и србски народ у СлБаЗС;

– Са Хрватима више нема заједничког живота;

– Србско национално вијеће тражи и очекује да они који жи­ве поред Срба не учине србском народу из СлБаЗС ништа што и са­ми не би желели да Срби њима учине;

– Отворене или прикривене претње којима се наговештавају срб­ске жрт­ве, неће бити изненађење за Србе;

– Светосавском србском народу нису за препород потребне но­ве жртве;

– Ако се буде морало, Срби ће бити спремни да на сопстве­ним жртвама уздигну нови косовски храм свога националног препо­рода;

– Доћи ће крај вишевековном геноциду над Србима и ира­ци­о­налној мржњи хрватској према свему што је србско;

– Наложено је свим Србима из Хрватске, затеченим у било ком органу или на било којој функцији (осим у хрватском Сабо­ру) да, у ин­тересу сопственог народа, наставе са радом;

– Срби више не верују хрватском Сабору и, стварајући Срб­ско нацио­нал­но вијеће, почињу да се окрећу себи.

То окретање себи, Србе из Крајине увело је у цивилиза­цијска беспућа и наметнут им је рат. Овај рат, започет средином августа 1990. године (на оружани сукоб од 2. маја 1991. године у Борову Се­лу треба гле­дати као на политичко-полицијски поку­шај да се срб­ски нацио­нални покрет затре у свом зачетку), из­растао је у Рат за крајишку независност.

Вест о оснивању Већа објављена је у Политици и Експресу јер су тамо радили моји при­јатељи. Вест је об­ја­вио и Радио Нови Сад јер је некоме у његовој редак­цији било по­знато моје име. Остали ништа. Танјуг је одбио да прими инфор­мацију, као што је то до краја године радио са свим саопштењима Већа. Радио Бе­оград и ТВ Београд прихва­тили су прве вести о ра­ду Већа тек после догађаја у Борову Се­лу, кад је било сасвим ја­сно да се нешто ипак дешава и да се зби­вања у овом крају више не могу игнорисати. Новосадски Дневник је три саоп­штења (дру­го, тре­ће и четврто) об­јавио у рубрици Писма чита­лаца, потпи­сана мо­јим именом јер сам му ја текстове доносио ‘на ноге’. Политика и Екс­прес више нису примали саоп­штења. Ра­дио и Телевизија Нови Сад отворили су нам таласе и канале мак­си­мално и, захваљујући њи­ма, истина о Србима на за­падној страни кренула је у свет. Напи­са­но је укупно седамдесет једно саоп­ште­ње (од чега само пет или шест није об­јав­ље­но) на око деве­десет стра­на, а на основу тих саопштења и дру­гим поводима написано је сто двадесет пет писама (на приб­лижно сто педесет страна) савез­ним, србским и хрват­ским држав­ним органима, а два и међуна­родним институцијама. Све те тек­стове писао сам ја, послати су на око осамсто педесет до де­ветсто најразличнијих ад­реса, а слао сам их ја, у својој режији.

У радиј­ским емисијама провео сам сто двадесетак сати, са око шест сати укуп­не приче, а у те­ле­ви­зијским студијима нешто мање од осамнаест са­ти. За разне новине написао сам једана­ест текстова, на педесе­так стра­на; дао сам девет интер­в­јуа за Екс­прес, Дневник, сарајевс­ки АС, љубљанску Младину, По­ли­тику. Уредио сам девет броје­ва (де­вети број није објав­љен, јер није би­ло пара за штампање) Срп­ске Земље, гласила Срб­ског национал­ног већа, у обиму за који је потребно анга­жо­вање десетак нови­нара по сваком броју.

Подуго је све то била једина могућност – не само Србима, већ и “збратимљеним народима и народностима”, етничке групе да не помињемо –, да сазнају каквим су претњама неоусташке “младе демокрације” суочени Срби настањени на простору брозовске Хрватске.

(Касније, кад су и Срби из Херцеговине и Босне прегли да ст­а­ну у своју одбрану, што од исламиста, што од хрвата, и једних и других бивших Срба, од неких који су схватили шта се дешава, могло се чути да је деловањем описаним на претходним странама – буђењем националне свети –, спа­сено на западној страни бар милион србских глава).

Већ током прве половине августа, у преговорима са хрват­ском страном коју су представљали министар правосуђа и пот­пре­дседник хрватског Сабора, био сам понајважнији учесник у пре­говорима за размену заробљених лица (међу њима двојице ре­зервиста и тројице војника ЈНА), најпре у Председништву Југо­сла­вије где је хрватску страну заступао Славко Дегориција (1931­-2021), “човјек од великог Туђмановог повјерења и први који је водио преговоре с побуњеним Србима”.

Иницирао сам и формулисао скупштинску одлуку од 9. окт­о­бра 1991. године, којом се Србска Област Славонија, Барања и Западни Срем проглашава самосталном федералном јединицом нове југословенске државне заједнице и Одлуку којом се јединице Територијалне одбране Славоније, Барање и Западног Срема про­глашавају интегралним делом Оружаних снага Југославије. Или, како је то тамо објашњено, “није она стављена под команду ЈНА, она је постала ин­тегрални део оружане силе познате као ЈНА, чиме су избри­сана подметања да у Српској области СлБаЗС делу­ју паравојне фор­ма­ције. Истовремено, тиме је сваком доброна­мер­ном тумачу поли­тичких и војних прилика стављено на знање да се српски народ из СлБаЗС бори за очување Југославије”. Обе од­лу­ке прихваћене су без расправе, а Скупштина је овластила Вла­ду да код Савезног секретаријата за народну одбрану и Пред­сед­ни­штва Југославије предузме све потребне мере за њихову реализа­цију. (Биће да је то и остварено јер је после само пет дана, на зајед­ничкој седници влада Србије и СлБаЗС, Радован Стојичић Баџа – 1951-1997 – непосредно по телефонском разговору са седнице од­сут­ним министром одбране у Влади Републике Србије, рекао да “стављање снага под кон­тро­лу ЈНА негира наш опстанак… Ја не желим да радим под ко­мандом ЈНА. Тај систем више не функци­онише. Нисам та­ко на­учио да ратујем. Могу да садејствујем са њима”).

Био сам у редовним контактима, лично или телефоном, са Пот­председником Владе Србије и Министром за Србе ван Срби­је, потпредседницима Скупштине Србије, повремено са члано­ви­ма “крњег” Председништва Југославије, Председником Репуб­ли­ке Србије, Председником Скупштине Србије и Министром унутра­шњих послова, а какве су природе били ти контакти, казује и “сит­ница” да ме је три-четири пута, “службено”, будио Потпред­сед­ник Владе Србије, а једном и Председник (или в. д.) Председништва Југо­славије.

Да се на томе зауставим, уз податак да сам учествујући на два­десетак митинга или трибина у Западном Сре­му, Барањи, Бачкој, Банату, Шумадији и Косову и Метохији и многе неописане по­сло­ве обављајући по Славонији, Барањи и Западном Сре­му (и Србији, и Војводи­ни Србској у њој), прешао сам око сто деведест пет хиља­да кило­ме­тара,чиме, ето, ваља “оправдати” оно решење да је мој “захтев неоснован” јер ме нема “у службеној евиденцији” ЦМО Нови Сад.

Али се, зато, у “службеним евиденцијама” (не)вођеним кра­јем 1991. године, налазе, можда и без војнопоштанских бројева, бројни капетани, мајори, генерали, адмирали и разни други десе­тари, сви у очекивању да се мртви Броз дигне и преузме команду, као на пример:

– Да ли крајем августа или који дан касније, један мајор у Бе­лом Брду рече да “биће права Армија кад Аџић убије Кади­је­вића”;

– На самој половини октобра, пуковник Петар Грахо­вац по­ву­као се из јединице код Илока јер му је, тако кажу, доса­дила за­јебан­ција око команди: прекид ватре или пуцање;

– На седници Владе СлБаЗС, 1. новембра, један министар жали се да се сукобио са неким старе­шинама ЈНА јер су украли два телеви­зора и, из Товарника, камион уста­шки;

– Првих дана новембра, један члан Владе СлБаЗС пожалио се пуковнику Марку Ковачу због тога што је “његова” војска, без­разложно, зоља­ма сруши­ла погон “Борова” у Ловсу, он је отво­рено запретио: “Не свирај курцу, знаш ли ти да ја имам вод за стрељање”. Такав Ковачев став охрабрио је усташкиње из Ловса, оне које су ос­тале у селу и тамо раде, да подругљиво питају: “Како вам је сада када је наша војска (ЈНА) дошла у село”;

– После састанка у војној команди нешто раније ослобођеног Илока, 19. новембра, један члан Владе СлБаЗС саопштава да је пуковник Белић, командант места, завео “своју” цивилну власт, поставља “своје” директоре, уводи “своје” школске про­граме…;

– Почетком децембра, генерал Вељко Кадијевић начуо да би неке јединице ЈНА могле кренути на Осек, па поручио генералу Андри­ји Биор­че­ви­ћу да одмах повуче трупе отуд. “Ви освајате”;

– Љубан Деветак, командант одбране (или, можда, шеф ме­сне заједнице) у Ловасу, жали се, 13. децембра, да му је војска бло­ки­рала задружни рачун на коме има две милијарде и двеста ми­лиона динара, а пуковник Белић, командант места у Илоку, захте­ва да се тај рачун пребаци у Илок, код Војвођанске банке;

– Ловаска задруга треба да “покрије” Опатовац, Мохово, Ша­рен­град, али то пуковник Белић не дозвољава. Сто тридесет хек­та­ра репе није извађено. Белић вели Деветаку: “Извади ре­пу и но­вац дај у војни фонд”, а Деветак каже да “војска седи, ништа не ради, кукуруз је необран, људи неће да беру кукуруз и ваде ре­пу да би новац отишао у војне фондове. Какви би то били Бе­лићеви вој­ни фондови, ваљда је војска на буџету. Досетио се како да створи лични фонд”;

– Пуковник Белић не дозвољава да се у “његов” сектор насе­ља­ва било ко, макар се радило и о избеглицама из најзападнијих крајева. Белић шаље војнике по селу да развргну оно што је Деве­так договорио са мештанима и да му одбијају послушност;

– На неком повећем скупу у шидском прес-центру, 13. де­цембра, један члан Владе СлБаЗС каже да су у Илоку “наши људи вадили пишто­ље на официре ЈНА да се спречи пљачка. Пуковник Граховац пр­ви је своју таблицу ста­вио на нову опел омегу а своја стара кола гурнуо је у Дунав… Пре неки дан једва смо у Борову спречили да нам војска не од­вуче дизалицу од педесет тона”;

– “Похвалио” ми се један члан Владе, Вуковарац, како је при “службеној” посети неком високом официру у његовом београд­ском стану – прећутао је његово име –, одмах запазио да је такву “гарнитуру” и он имао у напуштеној кући, а кад је сео у фотељу, под прстима је препознао мало дубљи зарез због кога је свога син­чића морао изударати по стражњици.

Да се не би помислило како се у 1992. годину ушло “чистих” руку, навешћу овде да се 11. фебруара један разговор са Па­вићем Обр­а­довићем, потпредседником Скупштине Србије, одно­сио на “рат­ни плен оног лудог Шљиванчанина” у Вуковару. Мош мисли­ти, рат­ни плен на сопственој територији! Пљачка, запра­во. Као, Шљи­ван­чанин је, по информацији добијеној од Рајка Биби­ћа, пред­се­д­ника Извршног савета Вуковара, из СДК Вуковар узео око три­ста педесет милиона дина­ра и то уп­ла­тио на рачун Савезног секре­та­ријата за народну од­брану (ССНО). У току наредних да­на, у кон­тактима са Радоманом Бо­жовићем, Благојем Аџићем и Вуком Обрадовићем… видеће се могу ли се те паре вратити ономе коме припадају. Без њих, Вуковар је онемогућен да било шта ефи­ка­сно учини.

И навешћу да се 9. марта, на седници Владе СлБаЗС, чуло ка­ко војска у Илоку поставља на важна ме­ста људе који једва чекају да дођу “плави шлемови” и, после њих, хр­ватска војска; тако је од вре­мена кад је “капетан Тодоро­вић из Врбаса, док ни­је рањен (у потрази за шићаром, користовић натрчао на неку мину и остао без стопала – ИП), водио кадров­ску политику у Илоку”. Са тим ка­пе­та­ном у вези помињу се мно­ге нечисте рад­ње: продаја куку­ру­за при­ват­ним ли­цима, посло­вање преко неког засеб­ног рачуна, “от­куп” кукуруза по суседним сели­ма – о чему су у Илоку започете оп­сежне ис­т­ра­жне рад­ње.

Да се даље не бих бавио својим деловањем у Републици Срб­ској Крајини коју сам ја уобличио 26. фебруара 1992. године (оно од Никоља дне 1991. била је злоупотреба Милана Бабића из Кни­на и Часлава Оцића, данас академика САНУ из Београда, рођеног у Даљу) јер су ме дома­ћи “национални борци”, у међу­вре­мену “о­на­ционаљени” и стаса­ли под утицајима “неких” са стране, “про­из­вели” у туђинца, додаћу са­мо да су ме неки од њих, кад је пао југо­западни део Србске Кра­јине, позвали да спасавам њен источни део. Нисам могао.

Стање садашње и изгледи

Према подацима крајишког “Отаџбинског фронта” из Новог Сада, саопштеним на годишњој скупштини 29. септембра 2023. године, у обновљеној “неовисној” Хрватској, само у Карловцу, Ду­бровнику, Осеку и Спљету остало је без станарског права пре­ко 35.000 срб­ских породица. У хрватским војним и полицијским акцијама “Бљесак” и “Олу­ја” убијено је и нестало 2.596 Срба, од ко­јих 579 жена и 21 дете, из Републике Србске Крајине протерано је 265.000 Срба, а из сео­с­ких и градских насеља неоустшке Хр­ватске још 124.000. Спаса­ва­јући децу, Крајишници су старе и не­моћне оставили на ми­лост и немилост неоусташкој “уљудби”. Ун­иштено је и спаљено преко 24.000 сеоских домаћинстава, а још то­лико је оштећено, уништено је 13.000 привредних обје­ка­та и 182 пољопривредне задруге, 400.000 пољопривредних маши­на, 64.000 моторних возила, 980.000 грла крупне стоке, 18 милиона чокота винове лозе, 8 милиона стабала разних воћки, 120.000 кошница, 24.000 бунара. У пет епархија Србске православне цркве које де­лују у међу­народно признатој Хрватској уништено је 130 храмо­ва, а тешко оштећено још 160 православних храмова. Уништена је богата архивска и музеолошка грађа о србском бивствовању на просторима брозовске Хрватске, опустошене су србске школе и биб­ли­от­еке са припадајућим књижним фондовима и ћириличким и ла­ти­ничким, нестали су бројни топоними који сведоче о њихо­вој срб­ској природи, а уз податак да је током Рата за кра­јишку независност (1991-1995) и на самом његовом крају, како је то пре више од четврт века саопштио Слободан Јарчевић (1942-2020), крајишки ратни министар спољних послова, отуд избегло око 800.000 Срба (барем три четвртине њих нашло је уточиште у Србској или Србији), онда као разложне треба прихватити речи професора Светозара Ливаде (1928-2022), да за Србску Крајину “све то представља демографски слом”.

Александар Вучић, председник Републике Србије, не мисли да је то био “демографски слом” јер, како је то рекао на некој не­давној крајишкој свечаности, “ми никада у Београду нисмо могли да разумемо колико људи у Крајини воле своју Србију и шта Ср­бија њима значи. Ви сте они који заједно са свима другима, али рекао бих, са још више енергије, ентузијазма, амбиције, жеље да покажете колико вредите гурате нашу земљу напред. И зато вам хвала на томе. И никада нећете заборавити своја огњишта и нико не жели да заборавите своја огњишта, неки други су вас отерали одатле. Србија има довољно велико срце, а ви, Крајишници, има­те највеће срце и за вас и вашу Крајину и за нашу Србију и данас, када наша земља иде убрзано напред, али и када имамо не лаку ситуацију на Косову и Метохији, када смо притиснути од свуда, ја знам да и наш народ, српски народ на Косову и Метохији, огромну подршку има од свог крајишког народа и знам да сте увек уз њих и знам да бринете за њих, једнако или више од онога колико сте некад бринули за себе” (хттпс://њњњ.yоутубе.цом/њатцх?в=_НЕЛх циСЛМ0).

Да ли “Србија има довољно велико срце” – превелико је пи­та­ње, зна ли се да су се “руководства Ср­бије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа (2020) у Бео­граду о обе­ле­жавању заједничког празника – 15. септем­бра, дана када је про­бијен Солунски фронт”, празника названог Дан срб­ског једин­ства, слободе и националне заставе”. Како је све то празновање остало празњикаво без Србске Крајине, лако се може деси­ти да 15. септембар, нарочито онај део који помиње свесрбско је­дин­ство, почне да се изговара с извињењем. Баш као што су се унита­ризму, тежњи ка јединству, у брозовском времену придава­ла нај­ружнија обележја, или као што се реч национализам, родо­љубље, љубав према сопственом народу, прогласила за најцрњи облик шовинизма.

Упркос томе што је Милорад Додик, данас председник Репу­блике Србске, изјавио је у Бањалуци “да је обележа­вање Да­на срп­ског јединства, слободе и националне заставе јединстве­но с теж-­њом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог регион… Данас имамо две државе – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава гра­дећи си­гур­ност и будућност читавог региона, што нам нико не мо­же оду­зети”.

Србија и Србска, дакле, и ништа више, и нико више!

Исти повод није могао проћи и без изјаве председника Репу­бли­ке Србије Александра Вучића да “нема виших и важнијих вред­ности од јединства нашег народа и слободе за коју су се на­ши пре­ци борили, за коју ћемо се борити и у будућности. Сла­вимо, а то ће убудуће бити и државни празник, јединство и слободу”, те да “да­нас славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септем­б­ра, војницима Србије… при­кљу­чи­ли добровољци из других срп­ских крајева. Било их је десет од­сто из Херцеговине, Босне, Лике, Кра­јине, Баније, Кордуна, свих де­ло­ва где су Срби живели. Србин није могао да прихвати оба­везу да ратује против Србина и при­кључио се уз нашу једину црвено­-пла­во-белу заставу, која нас и данас уједињује… Ако смо јединст­ве­ни, сложни, уједињени, ми Ср­би, а ово није само државни праз­ник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и га­рантујемо будућност наше деце”.

Лепо речено, иако употребљени израз “свесрпски” звучи овде као епски прећеризам, али зато нетачно у делу који се тиче срб­ских добровољаца, будући да моја вишегодишња истраживања показују да је из исељени­штва, нај­више из Америке, дошло је на србска ратишта (доб­рим делом на Солунски фронт, али не 15. септембра 1918, већ током прет­ходне четири године) најмање 42.300 србских добро­вољаца (не рачу­најући ту нешто мање од 3.500 чланова страних меди­цин­ских мисија), од којих сам, именом и презименом, препознао више од 10.600, ме­ђу њима око 3.380 из Срб­ске Крајине и Хрватске. (Рачунајући и оне “остале”, пребеге и из за­робљеништва, са­мо из Кореничког и Удбинског среза нашло се у Великом ра­ту око 3.000 солунских добровољаца).

Има ли се у виду да се у пробоју Солунског фронта, у Србској војсци укупног састава око 140.000 војника (према писању Војне енциклопедије), а можда и свих 150.000 – према неким дру­гим изворима, нашло нај­ма­ње 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 из­ван Краљевине Ср­би­је, углав­ном из крајева који су пре рата би­ли под аустријском и угарском окупацијом: око 30.200 из преко­морских земаља, најмање 25.700 приспелих из Русије, бар 1.300 до­бровољаца-Херцеговаца из црногорске војске, преко 300 добро­вољаца из црногорске војске, око 800 Бокеља, око 2.500 доброво­љаца из масе од око 10.000 аустро­угар­ских зароб­ље­ника у Србији прве ратне године (који су се до­бро­во­љ­но укључили у срб­ску вој­ску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилне службе), око 6.000 преживелих ратника-србских држављана из најмање шест пре­ко­број­них пукова, око 1.800 Арбанаса из Есад-пашиног одреда и преживелих око 14.000 од укупно око 50.000 доброво­љаца-пребега из суседних србских крајева на самом почетку ра­та –, прича председника Вучића о десет по­сто добровољаца из “Хер­цеговине, Босне, Лике, Крајине, Бани­је, Кордуна (да му се не за­мера што није поменуо Банат, Бачку, Ба­рању и Славонију – ИП), свих делова где су Срби жи­вели”, пот­пу­но искривљује слику стварнога стања, а помињање “Крајине”, да ли Беле, Неготинске, Кучке, Бихаћке, Скадарске, Шестанске, Цазинске или још неке од познатих у некадашњој Југославији, само потврђује истину да Држави Србији још увек није познато да је постојала Република Србска Крајина.

Због таквог односа према Србима из Србске Крајине, и онима ко­ји тамо још преживљавају, и онима који су током Рата за кра­јишку независност (1991-1995) и на самом његовом крају отуд избегли и уточиште нашли у Србској или Србији (од 800.000, ту их је барем 600.000, а са њиховим рођацима настањеним од ра­није – и цео милион), није за чуђење што се у њиховој свести развија чак и мрж­ња према неким поступцима Државе Србије. Примера ради, због тога што је својевремено одбијен предлог да крајишким бор­цима буде за пензију признато и време проведено у Рату за крајишку независност, неретко се од њих може чути и “мудрост” да су Ср­бија и Хрват­ска заједнички пре четврт века извеле ону геноцидну “олу­ју” с почетка августа 1995/ године. (Могло би бити да им то пот­врђују и Председникове речи да су их “неки други… отерали одатле”, а који “неки други” – прећутано је, како се “њима”, не дао бог, не би нешто замерило).

Коначно, да би договор о празнику названом Дан србског је­динства, слободе и националне заставе заиста стекао свесрбска обе­лежја, Држава Србија мораће да “провери” сва своја доса­дашња знања и “знања” не само о Србској Крајини, већ и о србском до­бровољачком покрету током србских ослободилачких ратова 1912­-1918. године, с посебним увидом у решење Министар­ства унутра­ш­њи­х по­слова Фе­де­ра­тивне Народне Републике Југо­сла­вије (ФНРЈ), под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фе­бруара 1947. године, којим се Савезу ратних до­бро­во­љаца из ослободилачких ра­това 1912-1918. забрањује рад, а имовина удружења конфискује у ко­рист државе, као и у акт којим Генерални секретаријат Владе ФНРЈ, под бројем ПО. Бр. 1802/47 од 24. марта 1947. го­дине, обавештава поменуто Министарство да је Влада ФНРЈ, као надлежни орган, ос­на­жила његово реше­ње с образложењем да се то чини “ради њего­вог про­фашистичког обележја и про­ту­народног става”.

Мада помињање тих двају решења овде може деловати као млаћење празне сламе јер сам о њиној садржини, почев од 1914. године, бројним личностима из државне управе написао безброј­на писма, србској ствари не би штетило да их Влада Републике Ср­бије, као правни следник оне брозовске, “мало” поништи. (Има ли се на уму јутрошња вест да “Војска Србије наставља да се ус­пи­ње на листи најмоћнијих армија света”, стално на уму треба имати и истину да успех једне армије у стварним војним активностима зависи, добрим делом, и од оних који се тој војсци прикључују добровољно. Леп пример за то јесте и порука србске владе фор­мулиса­на у манифесту од 25. јула 1914. године, на неколико дана пре из­би­ја­ња Великог рата, да само мобилисанима припада оба­веза да ра­тују: “Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а гра­ђа­ни­ма који нису позвани под заставу, саветујемо да остану код сво­јих домова и мирно раде своје послове”. По истој логици, они који нису послушали Владин са­вет да “гледају своја посла” већ су ода­бра­ли да се у србској војсци баве “туђим посло­ви­ма”, од­но­сно да ратују, били су добровољци, тада названи “пре­ко­бројни”.

У условима кад Држава Србија упорно негује профашисте, макар се тако именовали и србски добровољци из србских осло­бо­дилачких ратова 1912-1918. године – а било их је, заједно са ме­дицинским особљем са стране, најмање 323.000 (триста двадесет три хиљаде) –, онда се такво “неговање” мирне душе може назва­ти срамотним.

Но, добро, да закључим: иако је ова прича започета некаквим условима за признавање ратнога стажа, мене то уопште не инте­ре­сује – као што ме није занимао, осим у виду досетке, узалудан труд једнога првоборца из 1941. године да ме, после рата, роди­тељи “упишу” у Савез бораца – због “заслуга” стечених бројним “конспиративним курирским” послићима и, посебно, чињеницом да ни његовој мајци нисам “одао” скровиште (“открих” га док сам чувао краву) у коме је краће време (половином јуна 1943) бора­вио по извлачењу из немачког обруча на Сутјесци.

Брине ме што се Крајишницима добеглим у Србију, изричу хвалоспеви за очуване сентименталне везе са завичајем, али се они­ма који су “тамо” ратовали то не признаје, па испада да су тамо ратовали само они који су им командовали под војнопоштанском шифром, делом и “са стране”. Друга је ствар што се кривица за србски пораз у Крајини приписује Крајишницима – онима који немају право на ратни стаж –, а добитници нечега су “они други”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: