КОМПРОМИТОВАЊЕ

Компоромитовање – одомаћена, припитомљена реч латинског порекла. Да ли нам је уопште требала? Да, треба нам, ако ништа друго да имамо нешто светско, а ипак наше.

Наравно, српски језик има неколико, вероватно и много више него само неколико, сасвим упечатљивих појмова на место речи компромитовање. Брука и срамота су најчешћи синоними компромитовању па нека тако и буде и у овом тексту. Наслов нећу мењати, као што већ рекох: светско, а као да је наше. За произвођаче бруке и срамоте, због којих иначе и пишем ово, није ме брига. Питате се ко су произвођачи бруке и срамоте. Ни лакшег питања ни лакшег одговора. Куд год се окренеш, свугде брука и срамота, да ли су те две речи једна другој синоним тешко је утврдити, али свака за себе има нешто својствено само њој. Наше упознавање са бруком и срамотом почиње поласком у први разред основне школе. Наиме, колико пута нам је, само, учитељица рекла: „бруко једна“, а понекад и: „бруко и срамото једна“. Можда би са садашње тачке гледишта употреба: „бруко и срамото једна“ изгледало као прекомерна употреба васпитних мера, што за данашње прилике изгледа прилично безазлено. Овај увод у компромитовање тј. бруку и срамоту је неопходан, ако ништа друго да се подсетимо да ми и нисмо баш неуки што се тиче наведених појмова.

Кренућу са бруком и срамотом из мог краја, па докле стигнем, има и једне и друге тушта и тма, а кад су у пару нема куд даље. Морам бити обазрив кад употребљавам реч „крај“ јер врло често може да има и друго, опасније значење. Чист хомоним (дакле неизбежно позивање на латински, кад смо наш старосрпски такорећи забранили). Дакле, крај, као реч-појам мењам за Рађевину, Јадар, Крупањ, Лозницу, Добој, Бања Луку, Приједор, Требиње, Куманово, Прилеп, Бар, Никшић, Херцег Нови, Книн … Србију. Понешто је само на паузи, биће опет. Ето, појам-реч крај сам трансформисао у географски, родољубиви појам без икаквих других инсинуација.

Ко се бар једном у животу није обрукао и осрамотио, не рачунајући оно код учитељице, или кад се промаши гол, са гол линије. Камо среће да смо се само тако брукали тј. компромитовали. Повод за даље су избори и то какви ? Локални, градски, републички, покрајински… између зла и зла, сви осташе у сенци бруке и срамоте коју нам приреди тзв. опозиција и то све у наше име, па и оних који ни на који начин не хтедоше ни да чују, а камоли да учествују на изборима. Избори су, нама Србима, судбина и то она црна. Опет мало дигресије. Творци демократије, Стари Грци, нарочито Херодот, отац историје, тек што измислише демократију, подвикну: па то и није тако добро, како изгледа. Почев од Херодота па све до данашњих дана све што је значило нешто у филозофији су сложни са Херодотом. Наиме, владати народом је немогуће уколико бирамо моралне представнике наше врсте. Неопходно је између високоморалних изабрати најбоље. У Србији, сложићете се, то је немогућа мисија. Што се тиче опозиционе понуде, у кадровском и лажовском смислу, наравно да је била јадна. Кадровски олињала опозиција, са Кумом Ђиласом, Мариником штрајкачицом, Лажовићем, перверзњаком Мекетићем, Ћутком, Ратком који свира кратко итд,  потпомогнута извесним тзв. еколошким удружењима, којима ништа није свето и једини циљ им је да се они питају кад ће и где бити рудника (литијумског нарочито) је постигла ипак колосалан резултат, захваљујући, што антисрпском што наивном гласачком телу. Што се тиче ових првих (антисрпских) на њих ће непријатељ увек моћи да рачуна, а што се тиче ових других (наивних ) њима ће свакако бити веома тешко објаснити да нису обавезни да гласају тј. бирају између зла и зла. Не смемо заборавити да ће  скупштином Србије харати две политичке опције са највише гласова тј. тзв. „Србија против насиља“ и СНС. И једна и друга опција деле истоветне вредности: обе су за ЕУ, за НАТО за француско-немачки споразум, за Охридски споразум итд. итд, не бих да им тражим длаку у издаји. Није ми стварно јасно ничије незадовољство изборним резултатима осим, што ми се чини да је спорно само ко ће боље да држи свећу. Наиме, њих скоро седамдесет, тзв. опозиционх посланика, ће са башкарити у скупштинском ресторану и скупштинским клупама, за које су до скора мислили да је башта од скупштинског ресторана, а вас-нас ће и даље бестидно лагати јер друго ништа и не знају. Бар за сада је у Србији право гласа, само право, а не и обавеза (то ће бити тако све док неизлажење на гласање не буде запрећено неком казном).

Да би нам било јасније како стоје ствари изнећу вам примере са нашег локала, Јадра и Рађевине. Наиме, у граду Лозници тј. Јадру изборе је убедљиво добио СНС, што се и очекивало. СНС је добио 21010 гласова од уписаних 75677 бирача илити 27,7 % од уписаних бирача, дакле тек мало више од једне четвртине (неко би реко нешто више од фртаља) грађана Лознице и Јадра. Да се не упуштамо у даље бројке, дозволили смо СНС-у да нас јаше, бар, још четири године, док ће им тзв. опозиција држати свећу (можда чак добију и министарство за држање свеће). То је резултат опозиционог и квазиеколошког деловања на прошлим изборима. Наравно да ћу вам појаснити ко је био алтернатива и шта је понуђено грађанима Јадра од стране тзв. опозиције. Ђиласова група, Србија против насиља је освојила 5572 гласова, илити 7,36 % од грађана Лознице и Јадра. На челу Ђиласове листе се појавила госпођа мр Дајана Ђедовић, којој се овом приликом извињавам, што је пристала да се кандидује за градоначелника Лознице и предводи листу Драгана Ђиласа. Ништа не би било необично, свако има право да бира и да буде биран, да се овде не ради о принципима који дефинишу морал (о оном високом моралу овом приликом нећу). Госпођа мр Дајана Ђедовић је 2010. године потписала први уговор са Рио Тинтом о донацији и то у својству директорке Центра за културу „Вук Караџић“ Лозница. Супруг госпође Дајане и његов брат су 2021. године Рио Тинту продали кућу и окућницу у Јадру. Ова два наведена догађаја су, свакако, квалификовала именовану да предводи опозициону листу, јер ако ико зна ко је Рио Тинто онда то госпођа Ђедовић Дајана зна. Али, као што то увек бива, несрећа никад не долази сама, кандидаткињу за градоначелницу града Лознице и срцем и душом подржа и, већ, „легендарно“ удружење „Не дамо Јадар“ на челу са Златком и још некима. Сигурни у победу (тако се код нас каже кад зајебеш сопствени народ) сликаше се испред Рио Тинта на Брезјаку, показујући га иза себе, да ли као трофеј или кредибилног партнера, не рекоше. Иначе, скоро сви, осим удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“, подржаше дојучерашње (да ли само дојучерашње?) сараднике Рио Тинта и о свему оставише видљиве трагове. Кад сам код ове теме да још једном приупитам ове из „Не дамо Јадар“ има ли краја вашој непринципијелности, да не потежем неке теже речи? Подржасте ПроГлас и Владицу Цветковића, јуришника Рио Тинта, Владимира Костића шиптарског деда мраза, Миодрага Мајића шиптарског ослободиоца, Бобу и Емилију… Придружисте сте Србомрсцима, прогласисте Србе из Западне Србије, коју неки још зову и Република Српска, за једине кривце, за пораз на изборима, (чуло би се да сте направили отклон од истих), отидосте да ноћујете са „студентима“ на беградском асфалту, у НАТО шаторима, а да ниједан разлог ни за шта од напред наведеног не наведосте. Како, Златко и ви с њим, мислите објаснити овом народу своју борбу „против“ Рио Тинта. Остало вам је да сва ваша непочинства прославите уз стихове, само вама и још некима драгог Ђорђа Балашевића: „Баш нас брига возимо се на таљига“.

А сад добро размислите ко је оверио изборе  у Србији (да то нису они који су их и тражили?). Наравно, губитници и то све по закону. Јадни били!

Још само једна констатација: како би изгледали локални избори у Лозници са излазношћу од 27,7 %. Збиља понекад је боље џабе седети него џабе радити.

Како Рађевину и Јадар не одвајам морам се осврнути и на рађевске изборне неприлике. Рађевина тј. општина Крупањ има уписаних 13000 бирача. Рађевино, колика си, а само толико бирача. Наравно и у Рађевини тј. Крупњу изборе доби СНС и то у две колоне, мада и у првој имају апсолутну већину. Дакле једну колону је предводио Младен Стевановић, а другу извесни Штефика Драгослав „Не дамо Рађевину“, ако је Штефика не сачува, збиља не знамо ко ће. Прва листа доби 4154 гласа, а друга-Штефикина 2577. Машала! А, ко би Штефика Драгослав? Дојучерашњи одборник СНС, у време јавне расправе и усвајања ППППН-а за пројекат „Јадар“ тј. рудник литијума и депонију индустријског отпада у Рађевини, Драгослав је био председник Скупштине општине Крупањ као кадар СНС-а. Штефика је и сад, као што је био и раније директор шумског газдинства „Борања“, јавног предузећа у које се не улази лако ни као обичан грађанин, а камоли као руководилац. Нема сумње, јахаће нас СНС у Рађевини и следећи мандат и то у пуном саставу. Још само да појасним и ко су поједини ликови-одборници са Штефикине листе, два три нећу више. Један је извесни Лола без кога се никакво рушење у Рађевини не може замислити, јер човек има своје багере и још којешта (нпр. председника општине). Највише воли да руши школе, наравно само оне дотрајале као што је била у Костајнику, и то на намештеном тендеру. Други одборник са резервне листе је познат као Цветак Зановетак и грађанима Рађевине и Крупња је познат као градитељ најлуксузнијег тоалета, нужника, клозета… у Рађевини и шире, који још није пуштен у рад, а коштао је…већ смо писали и о намештеним тендерима и о недовршеним клозетима. Већ се шушка да ће се и прва и друга листа ујединити како би се спречило поједично прелетање. Дакле тужно, да ли може тужније? Може. До последњег Рађевца.

Замало да заборавим: извињавам се Бошку, Милици, Ратку… што их не дотакох у овој причи, њима ћу посветити посебан текст.

Председник удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“

Момчило Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: