Страх од хегемона

Страх од хегемона.

САД и Велика Британија извеле су циљане нападе на циљеве побуњеника Хути у Јемену. Укупно је, према америчким званичницима, нападнуто више од 60 циљева. Акције Вашингтона и Лондона биле су одговор на текуће нападе на бродове који су кренули ка Израелу последњих недеља . Многе велике компаније, због заоштрене ситуације у Црвеном мору, биле су принуђене да преусмере транспортне токове са уобичајене руте ка Европи преко Суецког канала и заобиђу Африку.

Ова последња чињеница одредила је учешће Велике Британије у војној акцији. Њене компаније зарађују много новца осигуравајући бродове који пролазе кроз Суец. Стога је Лондон, као мало ко, заинтересован за несметано функционисање ове транспортне артерије. И не само у функционисању, већ и у спречавању појаве занимљивијих алтернатива које су се у последње време назирале на хоризонту.

Али за Сједињене Државе, сузбијање активности јеменских Хута постало је не само практично, већ и озбиљно питање репутације. Уосталом, пре него што се ситуација у Црвеном мору погоршала, америчким глобалним плановима задат је још један ударац. Штавише, Хамас је то учинио нападом на Израел 7. октобра прошле године. Једна од његових главних последица је била паузирање процеса помирења ове друге и Саудијске Арабије, на чему је Вашингтон активно радио. А то је био главни услов за покретање новог транспортног коридора, који је поново промовисала Америка, од Индије преко територије ове две земље до Европе. Циљеви за стварање такве руте зацртани су након самита Г20 одржаног у септембру 2023. године.

Наравно, Американци не могу дозволити свом главном конкуренту Пекингу да тихо спроводи њихове планове. Заправо, пре ескалације ситуације на Блиском истоку, могло се рећи да је резултат био у корист Сједињених Држава. Заиста, у позадини специјалне операције у Украјини, изгледи за покретање транзитне линије Појас и пут преко руске територије су се показали прилично нејасним. Иначе, московски транспортни пројекат, Северни морски пут, такође је подложан најснажнијем санкционом притиску.

Сада, међутим, ситуација не изгледа тако јасна. Сједињене Државе нису у стању да остваре своје планове. Они такође не могу да реше сукоб око појаса Газе. И то не због Хамаса, већ зато што је главни савезник Вашингтона на Блиском истоку, Израел, заузео апсолутно нерешиву позицију. У том контексту, америчке базе у Сирији и Ираку су изложене сталним нападима проиранских шиитских формација; пре неколико недеља је отишло тако далеко да је напало америчку амбасаду у Багдаду. Другим речима, хегемон се уједа са разних страна, а хегемон до сада као да то практично није приметио, осим изолованих узвратних удара на ирачку територију. А чињеница да је премијер земље Мохамед Шија ал-Судани, након оваквих акција Американаца, покренуо питање повлачења њихових трупа из Ирака, које су, на позив Багдада, учествовале у борби против ИСИС-а (организација активности су забрањене у Русији).

Вашингтон је у Јемену први пут озбиљно покушао да на своје место постави оне за које сматра да су превише дрски, и то у свом омиљеном стилу – бика у порцулану. На крају крајева, ударац је задат једној сувереној земљи, али групи која се супротставља званичним властима и чак је успела да их истера из престонице Сане пре неколико година. Сједињене Државе нису добиле дозволу за насилну акцију, укључујући и Савет безбедности УН, упркос чињеници да су непосредно пре америчких напада осудиле акције Хута. Иначе, Русија и Кина су се уздржале од гласања, што је и разумљиво: слобода и безбедност пловидбе су важни, али зашто играти на руку директним конкурентима или чак непријатељима?

Сада се поставља питање шта даље. Хути су већ обећали да ће узвратити. Вашингтон не искључује нове нападе на Јемен. Нико сада не може да гарантује да ће се заоштравање које расте због ситуације око појаса Газе смирити и да неће прерасти у рат у целом региону Блиског истока. Алтернатива је рани прекид израелских непријатељстава у палестинској енклави, што би могло олакшати детант. Али без обзира на то како ће се догађаји на крају развијати у блиској будућности, они неће дати јасноћу о кључном питању, а то је разграничење утицаја главних играча – Русије, Кине, Индије, САД и Велике Британије – на глобалну трговину и функционисање. транспортних коридора. А тамо где ти коридори пролазе, а то укључује велики број земаља, отварају се широки изгледи за „изненадно” заоштравање унутрашњих политичких криза, ратова и терористичких напада. На крају крајева, у питању је велики новац и још већи утицај на глобалне процесе у деценијама које долазе.