Британска империја – империја пљачкаша и наркодилера!

Од краја 18. века Британска империја, жељна кинеског чаја, свиле, порцелана и других луксузних производа, покушавала је да развије трговину с Кинезима, али су цареви и трговци Манџурске династије Ћинг (владала Кином од 1616–1911) то одбијали, сматрајући да је њихова земља самодовољна и да јој ништа није потребно од робе коју могу да понуде Европљани. То је практично значило да Кинези нису заинтересовани за размену робе за робу и да сви кинески производи морају бити плаћени искључиво у сребру. Тако се сваком новом трансакцијом продубљивао британски дефицит у трговини с Кином и повећавала несташица драгоценог сребрног новца као јединог платежног средства.

Да би покрила те трошкове, британска Источноиндијска компанија (British East India Company), почетком 19. века дошла је на идеју да огромном кинеском тржишту понуди опијум којег је у Бенгалу у Индији било у изобиљу.

Но опијум није био непознат у Кини – њега су у то пространо царство донели арапски трговци, а после њих Португалци и Холанђани.

Захваљујући Португалцима, који су из своје колоније Бразила у Кину довозили и дуван, опијум се у најмногољуднијој земљи света конзумирао пушењем, што је више погодовало уживању и развијању зависности од индијанске навике жвакања.

Опијум је почетком 19. века био јако тражена роба у Кини. Међутим, бродови Британске источно–индијске компаније нису смели службено да превозе опијум у Кину, па су га зато продавали у Калкути, под условом да се шаље у Кину. Кинези су забранили сваки увоз опијума из Бенгала у Кину, али су га кријумчарили трговци и разне агенције. Ова шверцерска трговина је износила добрих 900 тона годишње! Кинези су због раста потрошње опијума пооштрили казне, тако да се законом од 1838. за кријумчарење опијума добијала и смртна казна.

Одбијајући предлоге за легализацију и опорезивање опијума, цар Даогуанг, именовао је године 1839. намесника Лин Зешуа да оде у Кантон како би потпуно зауставио трговину опијумом. Лин је најпре написао отворено писмо утицајној британској краљици Викторији позивајући се на њену моралну одговорност да заустави трговину опијумом, али она то писмо очигледно до ње никада није стигло. Лин је у Кантон стигао крајем јануара 1839. и организовао обалску одбрану. У марту су британски дилери опијума били приморани да предају опијум у вредности од 2,37 милиона фунти. Лин је 3. јуна наредио да се опијум уништи јавно на плажи Хумен како би показао одлучност владе да забрани пушење. Све остале залихе су заплењене и наређена је блокада страних бродова на Бисерној реци.

Када је 1839. године кинески двор запленио и уништио око 1.200 тона опијума у поседу британских, америчких и других страних трговаца, и запретио смртном казном свима који наставе с његовим кријумчарењем, британска круна је одговорила слањем ратних бродова и бомбардовањем кинеских обалских насеља, па је тако одпочео Први опијумски рат (1840–42)

Док су Кинези имали само нешто старих мускета и у великој мери се ослањали на стреле, копља и мачеве, Британци су поседовали пушке већег домета, прецизности и брже паљбе. Њихова артиљерија је такође била знатно модернија – састојала се од оруђа даљег домета, која су при том била лакша за маневрисање.

Британски парни бродови нису зависили од смера ветра и морских струја, као што је био случај са кинеским џункама. Штавише, на ратишту се појавио и први метални војни брод Уједињеног Краљевства, гвоздени „Немезис“, па су Британци, захваљујући технолошкој супериорности млели све пред собом, неретко убијајући стотине и хиљаде Кинеза, а да не изгубе ниједног свог човека. Након Дингхаја, Макаоа, Хумена и многољудног Кантона, пали су и обалски градови Амој, Вусанг и Шангај, да би флота Гордог Албиона онда кренула узводно реком Јангце до Џенђанга и Нанкинга, које је такође узела након жестоког бомбардовања.

Британци су током 1841. заузели тврђаве, које су браниле ушће Бисерне реке, између Хонгконга и Кантона. До јануара 1842. Британци су контролисали узвишења око Кантона и победили су Кинезе код Нигбоа и код Чингхаја. До средине 1842. Британци су победили Кинезе на ушћу друге велике реке Јангце и заузели су Шангај. Кинеска влада се и политички и војно показала неспособном да се носи са западним силама. Рат се завршио у августу 1842. када је Кина у Нанкингу потписала капитулацију и први Споразум.  У њему је кинеска влада признала следеће:

1. Британци су добили екстериторијални статус;
2. Хонгконгје припао Великој Британији;
3. Трговачке лукеКантон, Сјамен, Фуџоу, Шангај и Нингбо су отворене за све трговце;
4. Кинеска влада је морала да платиуништени опијум и све ратне трошкове;

Године 1844. САД су у граду Вангшју склопиле уговор са Кином у коме је јасније одређена екстериторијалност међународних насеља. Исте године склопљен је и кинеско–француски уговор према коме је предвиђено да римокатоличка црква може да врши мисионарску делатност широм Кине.

Године 1856. је дошло до новог инцидента око енглеског брода „Ароу“ због наводног шверца. Брод је заплењен, а посада ухапшена. Британски одговор је био слање ратне флоте у Кантон, па је тако започео

Други опијумски рат (1856–58)

Британцима су се придружили Французи, па је њихова удружена војска после пада Кантона у мају 1857. заузела две за нарко–бизнис  важне луке – Таку и Тјенцин.

После пада Тјенцина Кинеска царска влада је поново била присиљена да капитулира, па су европске силе и САД диктирале нови мировни споразум са следећим условима:

1. Да се за неометану међународну трговину отвори десет лука укључујући и Тајван, и четири луке на реци Јанг Це: Нанкинг, Нанкоу, Јинђанг и Кинђанг;
2. Да представници великих сила имају своје амбасаде у Пекингу;
3. Да ратна флота има право уласка у све кинеске луке у којима је странцима

дозвољено да улазе;

4. Да одобре странцима трговину у унутрашњости Кине где ће стално боравити и развити мисионарску делатност; (и најважније)
5. ДА СЕ ТРГОВИНА ОПИЈУМОМ ЛЕГАЛИЗУЈЕ!

Овај уговор је требало да буде потписан у Пекингу, али је понижени цар Шиан Фенг одбио да га потпише. Због тога су англо–француске снаге наставиле војне операције и кренуле из Тјенцина за Пекинг. На ту вест цар је из престонице побегао у Калган у Монголији. Претходно је свога полубрата, принца Гонга, овластио да преговара са европским силама. Затим су англо–француске снаге ушле у Пекинг. Љути због неуспеха преговора Британци су, по наређењу лорда Елгина, уништили  велику летњу резиденцију кинеских царева са око 200 прелепих малих двораца, и спалили је до темеља.

Царев полубрат Гонг није имао куд, па је 25. октобра 1858. ратификовао уговор потписан у Тјенцину.

Лакоћа са којом је моћна Британска источноиндијска компанија (која је још од 1600. године робовласнички господарила Индијом) сада победила и Кину, поражавајуће је утицала на углед најмногољудније државе света и њене династије.  Ова победа у два „брзопотезна“ опијумска рата омогућила је  Британској империји, али и њеним „пословним партнерима“ из Америке и других европских држава, да легално развију неморални нарко–бизнис са Кином, који је такорећи преко ноћи постао извор огромног богатства ове међународне паразитско–пљачкашко–шверцерске банде. Кина напросто није могла да избегне бедну судбину којом је морално, економски, политички и на сваки други начин понижена и погажена. А робовласничка империја Гордог Албиона је успела да крвопролићем и ратовима обезбеди монопол слободне продаје наркотика најширој маси кинеских очајника, и тако за кратко време стекне огромно богатство. Ако је веровати статистици, до краја 19. столећа сваки трећи Кинез је био опијумски уживалац и овисник.

League for Spiritual Discovery

Године 1943. швајцарски научник Алберт Хофман је у својој лабораторији случајно открио синтетичку дрогу Диетиламид лизергинске киселине   (нем. Lysergsäure–diethylamid (скр. LSD, формула C₂₀H₂₅N₃O). Показало се да ова супстанца има психоделична својства јер мења свест своме уживаоцу, па је добила назив League for Spiritual Discovery („Лига за духовна открића“).

Портрет швајцарског хемичара Алберта Хофмана

Пошто се производи лабораторијски,  LSD не мора да се шверцује. Зато је то била савршена прилика да Британска империја ову дрогу, произведену у САД, заједно са британским рок саставима као уживаоцима LSD, понуди најширем америчком тржишту, а првенствено омладини. Тај генијални пројекат је назван  СЕКС, ДРОГЕ И РОКЕНРОЛ. Тако је настављено богаћење пребогате британске империје „шишањем“ америчких „оваца“.

Али о томе другом приликом.

ЛИТЕРАТУРА

• Симоновскаја, Е. Б. Еренбург, М. Ф. Јурјев: „Историја Кине“, Сарајево, 1959;
• Пјер Ренувен, „Питање Далеког Истока 1840–1940“, Београд, 1965;
• John Harrison, „China since 1800“, New York, 1967;
• „The Opium War“, Foreign Languages Press, Beijing, 1976;
• JackBeeching, „The Chinese Opium Wars“, Hutchinson, 1975, Harcourt, 1976.
• „History of China Handbook Series“, Foreign Languages Press, Beijing, 1982;
• Сретен Драшкић, „Кратка историја Кине“, Београд, 1998.