Монтгомери: Зашто Запад није употребио јаче мере да спречи Куртија, него их још и помаже

Бивши амбасадор САД у Србији Вилијам Монтгомери изјавио је данас да му није јасно зашто Запад није употребио јаче мере да спречи Куртија, попут обустављања сваке помоћи.

Он је у ауторском тексту за Танјуг о актуелној ситуацији на Косову и Метохији истакао да је „проблем за Србију што на Западу и у САД има много ватрених присталица пуне независности Косова и који се труде да Србију насликају као агресора, претњу Балкану“.

Истакао је и да Србија може да настави да расте, да повећава приход по глави становника, запосленост и стране инвестиције упркос Куртијевим актима, али и да је “косовска Албанија” дугорочно осуђена на пропаст, земља трећег света, осим ако и док не дође до стварног помирења са Србијом.

Монтгомеријев текст преносимо у целости:

Посматрао сам ситуацију у Србији и аутономној покрајини Косово од 1975. године. Гледао сам како се ситуација веома драматично мења.

Мој лични ангажман почео је када сам дошао у Београд 2000. године да поново успоставим дипломатске односе и да радим са новоформираном владом. Оно што ми је врло брзо постало јасно јесте да је пад Милошевића далеко мање последица било које његове политичке одлуке, већ много више продуженог пада економске ситуације и наде да ће нова влада брзо добити већу економску помоћ са Запада. Овај критични неспоразум се у великој мери јавља чак и 20 или више година касније.

Када је склопљен споразум о окончању кампање бомбардовања и довођењу западних мировних снага, дато је неколико обећања и донете су одлуке.
Међу њима је била и Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која је признала суверенитет Југославије и такође предвиђала евентуални повратак српских снага безбедности које би штитиле српске културне и верске објекте на Косову.

Такође смо имали чврсту политику којом се влади Косова брани да формира било какву војску, плашећи се да ће је у потпуности попунити бивши припадници ОВК.

Такође смо охрабривали владу Косова да помогне да се олакша враћање домова избеглим Србима.

У прве две године мог мандата на месту амбасадора ствари су биле прилично мирне. Тада су почели да се позивају на независност, на решавање неизвесног статуса Косова. Замислио сам и да су људи на вишим функцијама у Влади САД прихватили слоган “Стандарди пре статуса”.

Другим речима, морали смо да успоставимо конкретне кораке мере напретка ка помирењу. Очекивало се да ће то укључивати ствари као што су проценат српских избеглица враћених у своје куће на Косову, специфичне мере слободе кретања, проценат Срба запослених у свим институцијама косовске владе и тако даље.

Убедио сам (тадашњег председника Координационог центра за Косово и Метохију) Небојшу Човића да учествује у овом процесу и он је то учинио.
Припремио је списак предложених мера. После извесног убеђивања, западни шеф комисије за “Стандарди пре статуса” дошао је у Београд и састао се са мном и Човићем.

Био је изузетно груб и арогантан. Он је своје излагање започео изјавом да Србија није имала никакву улогу у том процесу и да не жели ни да види Човићеву листу. Ово питање, рекао је он, у надлежности је групе земаља које надгледају процес и институцијама Владе Косова.
Тада се испоставило да је процес био тотална лаж. Услови који су постављени могли су лако да се испуне. Одлука коју су донеле не УН, већ саме земље које су бомбардовале Југославију је да је Косово независно. Они су покренули масовну кампању за признање Косова. Занимљиво је с тим у вези да неке чланице НАТО-а и ЕУ до данас то нису учиниле.

У сваком случају, након стицања независности, нова косовска влада успоставила је политику да се стара правила више не примењују, јер је била независна држава слободна да сама доноси све изборе. Велики су оснивали војску. Запад не само да је то дозволио, већ је, као што знате, сада чак и у процесу продаје оружја.

Следећа фаза, која је имала стварни потенцијал за напредак, били су преговори косовских власти и Србије предвођени Бриселом. Постигнути су споразуми о неколико питања, јер је изгледало да је то начин да се дође до помирења које ће донети стабилност у региону. Међутим, није требало да буде.

Под директном контролом Куртија, страна косовских Албанаца је одбила да спроведе у потпуности договорену “Заједницу српских општина”. Најглупље у том одбијању је то што би оснивање ЗСО довело до регулисања односа између тих општина и Србије и обезбедило транспарентност у свим таквим пословима, а не нетранспарентан начин на који се сада ради.

Дакле, било је у интересу косовских Албанаца да се то догоди. Курти је тада започео серију провокација намерно осмишљених да натера Србију да претерано реагује. Они су укључивали наметање царина на српску робу, нерегуларне локалне изборе на којима су српски лидери насилно уклоњени и замењени косовским Албанцима, што је изазвало проблеме са регистарским таблицама, а сада једнострано прогласило да се српски динар више не може користити на Косову. Оно чему се очајнички нада је да ће српска влада или поједини косовски Срби претерано реаговати.
Оно што ми је нејасно јесте зашто Запад није употребио јаче мере да спречи Куртија од ових дела.

Постоје разне мере које бисмо могли да предузмемо када бисмо ми и Запад имали воље. Мука ми је до смрти од бескрајних позива на дијалог који трају више од 20 година.

То није и неће успети све док Курти не поверује да његов став и став “косовске Албаније” уопште нису озбиљно угрожени акцијама које предузима.

Могли бисмо да зауставимо сваку помоћ и помоћ војсци Косова, рећи Куртију да више не подржавамо напоре Косова за признавање док он не промени свој начин. Можемо да прекинемо сваку помоћ Косову. Куртију би требало врло мало времена да промени свој став када схвати озбиљност наших поступака и вољу да их наставимо.

Проблем за Србију је што на Западу, а свакако и у САД, има много ватрених присталица пуне независности Косова.

Најбољи начин да превагну и прилагоде Куртију јесте да Србију насликају као агресора, претњу Балкану. И управо то покушавају да ураде. Дају све од себе да поново створе ситуацију за коју могу да тврде да личи на Србију 1999-2000.

Али ово није 2000-та на много, много начина.

Дакле, то неће профункционисати све док ваша влада има живаца, опире се позивима да предузме силне мере и стрпљиво инсистира на примени претходних споразума пре него што примени нове.

Србија може да настави да расте, да повећава приход по глави становника, повећава запосленост и стране инвестиције упркос овим Куртијевим актима.

Али “косовска Албанија” је дугорочно осуђена на пропаст, земља трећег света, осим ако и док не дође до стварног помирења са Србијом. То је истина.

Спутњик