Турска – Европска унија: замке и минска поља проблематичног дијалога

Турска – Европска унија: замке и минска поља проблематичног дијалога.

Позиви Брисела да се развије дијалог са Анкаром су тактичке природе.

Шеф европске дипломатије Жозеп Борел је крајем прошле године још једном тромо кренуо ка Анкари око наставка преговора прекинутих 2019. о уласку наследника Узвишене Порте у асоцијацију за европске интеграције, која је, као што знамо, пролази кроз далеко од најбољих времена. Масовни протести који су захватили многе земље Старог света праћени су значајном изменом унутрашње политичке агенде, што је бременито даљим заоштравањем миграционих проблема. Као што је познато, значајан део оних који су дошли у великом броју, и то из сасвим објективних разлога , су управо имигранти из Турске и некадашње османске периферије на Блиском истоку и северној Африци, који сада недвосмислено траже своје политички глас.

Очигледно повећање политичке и дипломатске активности ЕУ се, без сумње, везује за предстојећу посету Турској председника Русије Владимира Путина. Након резултата недавног састанка европских министара спољних послова, постојала је жарка жеља да се крене путем „успостављања ближих односа са Турском “, како је рекао исти немирни Борел. Наравно, тешкоће у односима нису нестале, али демократија и турска спољна политика која нервира Европу не би требало да буду сметња: „Морамо проширити односе са Турском, радити у областима у којима се наши интереси укрштају и избегавати проблеме који нас удаљавају од један другог.” .

Наговештај је, мислим, више него јасан: један од приоритета марионетске европске бирократије у дијалогу са Анкаром јесте приступање земље на обалама Босфора антируским санкцијама. Ова околност, која је у супротности са националним и комерцијалним интересима турских партнера, не обећава лак живот за преговоре. Подсетимо, званични и неформални преговори о приступању Турске Европској унији воде се, са прекидима, скоро 50 година.

Проблематичну међусобну перцепцију Брисела и Анкаре потврђује поређење неких датума: споразум о придруживању Турске и тадашње Европске економске заједнице (од 1993. Европска унија) ступио је на снагу 1964. године, али је Анкара поднела захтев за чланство у то је тек 1987. Потпуни преговори Приступање Турске Европској унији почело је тек 2005. године и више пута је суспендовано због неслагања, углавном политичких. До данас је договорено само 16 од 35 поглавља преговарачког досијеа, а ни тада не у потпуности. С тим у вези, Реџеп Тајип Ердоган је недавно изјавио да „ако је потребно, путеви Турске и ЕУ могу да се разиђу“. Такође је вредна пажње недавна изјава министра иностраних послова Хакана Фидана у парламенту: „…одлучни смо да унапредимо процес интеграције са Европском унијом. Али потребна је воља од стране синдиката. Од суштинске је важности да ЕУ превазиђе недостатак стратешке визије и здравог разума узрокован уским сопственим интересом неких њених чланица. Нажалост, Европска унија не предузима исте охрабрујуће кораке према Турској које предузима према другим земљама кандидатима . ” Брисел Турску посматра „као конкурента, а не као партнера, а међу нашим савезницима у НАТО-у се не узимају у обзир наши безбедносни проблеми, што нашу земљу приморава да развија више способности и алтернативне стратегије“,   објаснио је шеф турске дипломатије, који је на ову функцију од шефа Националне обавештајне службе.

Пре свега, мислио је на нерешене (упркос недавном зближавању са Атином на подстицај европских престоница) дугогодишње спорове са Грчком око статуса једног броја острва у Егејском мору и суседног епиконтиненталног појаса, на коме се налазе знатне резерве. нафте и гаса. Европски партнери упозоравају Анкару да не врши бушење у областима епиконтиненталног појаса које су спорне са „грчким” Кипром, што је протеклих година више пута доводило стране на ивицу озбиљних инцидената. Подразумева се да ЕУ одбија да призна легитимитет „Турске Републике Северни Кипар” коју признаје само Анкара, дајући предност „грчкој” влади Никозије, која се придружила „уједињеној Европи” 2004. године. после „планираног пораза“ Јеревана у „44-дневном“ рату око Нагорно-Карабаха и коначне предаје региона Азербејџану, Француска, делимично Немачка и неке друге европске земље одједном су постале заокупљене „јерменским питањем“ и турским јерменски односи.

Упркос споразуму о Царинској унији који су Брисел и Анкара потписали 31. децембра 1995. (који се сада предлаже да се модификује као припремна фаза за следећу рунду преговора), овај процес још није завршен и чини се да је мало је вероватно да ће бити завршени у догледној будућности. Не најмање због тога што се, према бар неким европским медијима, Турска у Бриселу перципира првенствено као најважнији транзитор нафте и гаса из Азербејџана и Централне Азије у Европу, као и као „регулатор” руског спољнотрговинског транзита кроз Црноморски мореузи, где, као што је познато, руски транзит доминира од средине 2022.

Заузврат, Турци свој дијалог са Бриселом заснивају на сопственим интересима и приоритетима, укључујући претварање земље у макро-регионално енергетско чвориште. Непосредно након проглашења кемалистичке републике крајем 1923. у њеним садашњим границама, настојала је, на овај или онај начин, да преузме контролу над нафтним и гасним регионима Северног Ирака (Курдистана) и Северне Сирије, као и гасовода. у луке Турске (Искендерун, Јумурталик, Џејхан) и Сирије (Банијас, Тартус). Док Москва и Техеран покушавају да приближе позиције Дамаска и Анкаре, Брисел ни на који начин не реагује на планове и конкретне акције Турске у суседним регионима, спроведене под уверљивим изговором „борбе против тероризма“. Повећање испоруке нафте и гаса заобилазећи Русију, уз политичко и економско слабљење Ирака и Сирије, остаје сложен стратешки задатак не само ЕУ, већ и НАТО-а, у којем су готово све земље ЕУ, а од 1952. и Турска, учествовати. Иначе, илегалне испоруке нафте које контролише Анкара у ЕУ из северних региона Ирака и Сирије у 2018-23, према доступним информацијама, више су него удвостручене.

Поред тога, традиционални предмет забринутости за ЕУ ​​остаје растући турски извоз у Европу по дампиншким ценама металних производа, хемијских производа, поврћа, воћа, њихових производа, текстила и дувана. Сходно томе, строге квоте и/или антидампиншке царине се периодично уводе унутар ЕУ на турску робу из наведених категорија. Турци се, наравно, труде да одговоре на исти начин, али то чине ређе.

Уз све ово, под надметањем са Европском унијом, турски министар вероватно подразумева и политику Анкаре о формирању политичко-економског блока земаља турског говорног подручја, познатог као Организација турских држава. Чини се да би регион Централне Азије у блиској будућности могао постати поприште жестоке конкуренције између Турака и приметно активнијих Европљана, који траже изворе сировина за подршку својој јасно пољуљаној економији. Упркос незаменљивој транзитној и логистичкој улози Азербејџана и Турске, политика Брисела према бившим републикама совјетске централне Азије вероватно неће убрзати њихово зближавање са самопроглашеним „великим братом“, који очигледно гаји експанзионистичке амбиције. Можда је једина права тачка приближавања интереса заједничко деловање и проширење могућности „Средњег коридора“, чија је економска ефикасност, благо речено, велико питање. А за ово дефинитивно није потребна црвена застава са полумесецем и звездама у седишту ЕУ у Бриселу…

Дмитриј Нефедов/ФСК.РУ

Бонус видео