ВОДА СКУПЉА ОД НАФТЕ: Свет се суочава са несташицом воде
Недостатак воде заиста постаје један од највећих изазова 21. века, пошто је флаширана вода већ скупља од нафте у неким земљама. На Новом Зеланду је, на пример, цена литра воде Antipodes премашила цену литра бензина за 21 пут (!). Поскупљује и обична вода из чесме. У европским земљама, на пример, у Данској, цена воде може достићи скоро 12 долара по кубном метру. Око 4 милијарде људи, односно скоро половина светске популације, већ пати, у различитој мери, од несташице воде.
Према подацима Унеска за 2017. годину, више од 800 деце млађе од пет година умире дневно од недостатка воде за пиће, а до 2040. године око 600 милиона деце ће живети у подручјима са изузетно ограниченим водним ресурсима, што може нанети озбиљну штету њиховом здрављу или довести до смрти.
Са проблемом ограниченог приступа слаткој води, суочавају се не само на Блиском истоку и Северној Африци, већ и становници Централне Азије, Индије, Кореје, Аустралије, Румуније, Молдавије, Мађарске и северни региони Америке. Међутим, чак и у земљама које не осећају недостатак свеже воде, проблем њеног загађења је акутан због неефикасног коришћења расположивих водних ресурса и деградације система водоснабдевања.
И ситуација наставља да се убрзано погоршава. Током протеклих сто година, коришћење водних ресурса на нашој планети се повећало шест пута и наставља да се повећава, е за око 1% годишње. То се дешава под утицајем фактора као што су демографски раст, економски развој итд.
Истовремено, водни ресурси су распоређени у свету изузетно неравномерно. Према подацима Организације за храну и пољопривреду Уједињених нација (ФАО), власници највећих ресурса слатке воде су Бразил (8233 км³) и Русија (4507 км³). Што се тиче земаља са најсиромашнијим водом, према Светском институту за ресурсе, има их нешто више од десетина. Реч је о четири републике бившег СССР-а – Туркменистану, Молдавији, Узбекистану и Азербејџану. Румунија, Молдавија, Мађарска и Туркменистан имајуу око 75% свеже воде. Скоро 50% потребне слатке воде добијају из иностранства Азербејџан, Летонија, Словенија, Узбекистан и Украјина.
Истовремено, богате земље троше воду много више од мање развијених. Дакле, према СЗО, за задовољавање основних личних потреба, човеку је потребно од 50 до 100 литара воде дневно. У руралним подручјима Африке, ова цифра је много нижа од норме и износи 10-20 литара дневно. А у САД, напротив, достиже 450 литара. У Канади – 340 литара, у Јапану – 320 литара. У западној Европи, због високе цене услуга водоснабдевања, креће се од 130 до 180 литара.
Није тајна да људи у Немачкој, на пример, данас веома штедљиво користе воду. Више воле да ређе перу судове, ређе купају итд. У Европи, генерално, у већини земаља не перу руке под чесмом, већ користе коришћену воду из судопера, коју пре тога зачепе и перу руке у овој прљавој води. Стога је потрошња воде у Русији много већа него у западној Европи.
У просеку имамо 250 литара воде на једног становника града, мада још нико није израчунао како се користи у нашем селу.
Последњих година потражња за флашираном водом широм света расте. У Европи ова цифра износи 140 литара по особи годишње. У Сједињеним Државама је чак и већа – око 205 литара, а од 2010. до 2020. потрошња флаширане воде у овој земљи порасла је за више од 30%. У Русији пију око 5,8 милијарди литара воде годишње, односно приближно 40 литара по глави становника. Као резултат тога, цене флаширане воде свуда расту у небо. Томе је допринела и еколошка такса уведена у низу земаља на пластичне контејнере у које се флашира ова вода.
Недостатак свеже воде често се претвара у сукобе између држава. Само између 1950. и 2000. године било је више од 500 територијалних спорова око воде. Водни ресурси били су један од главних узрока арапско-израелског рата 1967. године.
Након што су Израелци отворили свеизраелски водовод, Сиријци су, у страху да неће добити воду из ионако оскудних извора воде у региону, почели да граде канал за за прикупљање воде из река Хатзбани и Баниас. Реализација овог пројекта угрозила је и само постојање Израела.
Сиријци су 1975. године изградили брану на реци Еуфрат, што се замало претворило у оружани сукоб између Сирије и Ирака. Сирија је 1998. године била на ивици рата са Турском због чињенице да је турско руководство планирало да изгради систем брана на Еуфрату. Приступ води био је један од главних узрока сукоба у северозападном делу Судана, Дарфуру, који је избио 2003. године и однео животе око 200.000 људи. Либијски лидер Моамер Гадафи је крајем прошлог века покренуо велики пројекат под називом „Велика река коју је створио човек“ да претвори велики део Сахаре у цветни врт, користећи џиновске водене ресурсе подземног нубијског хоризонта. Али избило је „арапско пролеће“, које се претворило у смрт Гадафија и распад Либије.
Неки аналитичари чак сматрају да сврха западне интервенције у Либији 2011. године није била само свргавање „диктатора“ Гадафија, па чак ни успостављање контроле над нафтним ресурсима земље, већ приступ најбогатијим водним ресурсима Нубије.
Јасно је да ће растући дефицит воде неминовно интензивирати борбу за ове ресурсе. Како верују многи стручњаци, 21. век може постати век водних ратова. Стога се већ интензивно трага за решењем проблема несташице воде.
Током протеклих 50-70 година, број резервоара се повећао десет пута. Укупно их је у свету изграђено више од 60.000. Заједно заузимају површину од 400.000 km2, што је упоредиво са подручјем Црног мора. Ипак,и они не гарантују сигурност воде. Акумулације могу бити подложне загађењу, укључујући намерно загађење, као и утицају природних катастрофа и катастрофа које је проузроковао човек. Уводе се нове технологије за десалинизацију слане воде и третман отпадних вода. Светски лидер у овом погледу је Израел, где су изграђена велика постројења за десалинизацију морске воде. Екстракција воде из водоносних слојева расте. Али највећи од њих се налазе дубоко под земљом и биће потребно бушење скупих бунара.
Представљају се фантастичне идеје, на пример, да се утиче на кишне облаке или да се маглом извуче из њих кондензат воде. Разговара се о идеји вађења слатке воде из санти леда и глечера, али еколози страхују да би то могло довести до опасних последица по климу планете. Стога је јасно да су за решавање глобалног проблема несташице воде потребни заједнички напори целог човечанства.
Да ли треба да будемо забринути због несташице воде у Русији? На крају крајева, наша земља је једна од најводоноснијих земаља на свету, која поседује једну од највећих светских резерви слатке воде.
Површинске воде (укључујући мочваре) заузимају 12,4% огромне територије Русије. Према Total Research-у, Русија би у будућности могла постати извозник не само нафте и гаса, већ и слатке воде. На пример, у Кину или у земље централне Азије и Европе, где постоји недостатак свеже воде због повећања њене потрошње.
Међутим, 84% површинских вода наше земље концентрисано је источно од Урала, а многа густо насељена подручја европског дела Русије већ доживљавају недостатак водних ресурса. Постоје потешкоће са слатком водом, на пример, на Криму.
Поред тога, ниво загађења водовода која обезбеђују водоснабдевање градова брзо расте. Око 70% воде за водоводе узима се из река и акумулација. На пример, Москву снабдева неколико вештачких резервоара и природних река истовремено. Али хабање цевовода кроз које се вода доставља, према Роспотребнадзору, износи 70%. Критичном ситуацијом се сматра када је више од 50% водовода у лошем стању, а то се већ примећује у Чеченији, Карачајско-Черкеској, Хакаској, Томској, Вологдској, Костромској, Курганској и Мурманској области. Око 45% водоводних мрежа генерално захтева хитну замену. Као резултат тога, више људи умире од прљаве воде него од саобраћајних несрећа. У Русији данас, дакле, не недостаје проблема са водом.
С руског превео Зоран Милошевић / Наука и култура
ИЗВОР: https://www.stoletie.ru/tekuschiiy_moment/voda_dorozhe_nefti_952.htm
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.