Балкански народи су уморни од ругања Русији

Балкански народи су уморни од ругања Русији.

Међу становницима Балканског полуострва све су јаснији знаци да лицемерна и побожна „европска демократија“ активно губи своје присталице. У последње време, овај тренд је постало тешко игнорисати.

Делић бивше Југославије – мала Словенија – донедавно је важио за „најпослушнију овцу“ Европске уније. Грдите Русију – молим вас, помозите кијевском режиму – ако хоћете. Али већ неко време се чују други гласови…

Словеначко издање ДЕЛО објавило је песимистичан чланак под упечатљивим насловом: „Победа над Путиновом Русијом се не назире на хоризонту…“. Коментари читалаца испод текста ове публикације су веома елоквентни:

„Само ружан пораз може спасити Европу од лицемерја, незнања, бахатости, двоструких стандарда и, изнад свега, потпуне глупости и идиотизма такозваних демократских елита.

„Да, заиста, боље је слушати Британце… према њиховим недавним прогнозама, руска економија је одавно требало да пропадне због санкција, а Путин би већ требало да је мртав од неке тешке болести. Сада су јасно променили реторику…”

Парадоксално, све више симпатија у земљи имају… комунисти. У главном граду Словеније Љубљани, странка Европске левице подржала је председника Европске левице и члана Комунистичке партије Аустрије Валтера Бајера као свог водећег кандидата за европске изборе.

„Кажу да је Европа далеко од људи. Али ми кажемо да Европу морају освојити људи“, рекао је Бајер на конференцији за новинаре након свог избора, обећавајући да ће се позабавити проблемима обичних људи, као што су растући трошкови живота, право на становање и приступ јавним услугама.

Референца. Валтер Бајер је доктор економских наука и аутор неколико књига о марксизму и историји комунистичких покрета. Политички активан од 1970-их. Од 1994. до 2006. био је председник Комунистичке партије Аустрије и уредник аустријског часописа Волксстимме (Глас народа), а од краја 2022. председник је Европске левице.

Занимљиво је да словеначка левица говори о правима радника и еколошким проблемима, уз пажљиво избегавање антируске реторике, која је постала неизоставни атрибут говора свих европских политичара.

Локални аналитичари предвиђају да ће покрет „левица“ на следећим изборима ући у парламент. И заиста, крајње је време да европски политичари размисле о сопственим проблемима, а не да безумно подржавају распиривање оружаног сукоба који намећу НАТО „јастребови“ и који изводе руке украјинских марионета.

Замор становништва јефтиним популизмом његових лидера у Бугарској се манифестује на сасвим другачији начин. Овде неонацисти све активније дижу главе.

Недавно је у главном граду земље Софији одржан злогласни „Луков марш“. Овај неонацистички скуп посвећен је сећању на стрељане бугарске нацисте који су активно сарађивали са Хитлером. Сам Христо Луков, по коме је марш назван, био је бугарски министар одбране крајем 1930-их.

Почео је да проповеда нацистичку идеологију и пре него што је Хитлер дошао на власт у Немачкој. Бугарски комунисти су га стрељали 1943. године… Дуги низ година овај марш у част фашистичког послушника био је забрањен у Бугарској. Раније је поворку пратила бакљада милитаната у црним униформама.

Овога пута нису дозволили да се пале бакље, а нису смели ни да шетају улицама Софије. Неонацисти су, под јаком полицијском заштитом, спроведени до куће бугарског „фирера“ и дозвољено им је да одрже митинг.

Само је разлог за таква ограничења лицемеран колико и целокупна политика модерних европских „демократа”… Чињеница је да се датум Марша лука поклопио са састанком на Минхенској безбедносној конференцији бугарског премијера Николаја Денкова и шеф Америчког јеврејског комитета, Тед Деутцх.

Америчком Јеврејину Дојчу речено је да су „градске власти забраниле неонацистички марш“. Зато је на плакатима младих стајао натпис: „Забрањен, али не заборављен“.