Илија Петровић: Још увек стидљиво о 27. марту

О 27. марту није говорено у реченој емисији, можда због тога што се др Тркуљи чини да истину о томе догађају не треба тражи­ти изван онога што је у дневној штампи, у београдској Политици, на пример, на целој првој и у једном ступцу на дру­гој стра­ни писа­но на његову пету годиш­њи­цу.

Пре десетак дана, у емисији “Агора” на Другом програму бе­о­градског Радија угошћен је др Јовица Тркуља (1952), професор Правног факултета у Београду, а његова “домаћица” помињући Михаила Константиновића (1897-1982), некадашњег професора ис­тога тог Правног факултета, најпре казује да је о књизи “Поли­тика споразума”, на трибини “Правни семинар”, приређеној “у факултетској радиности”, говорено 27. марта, па свога госта пита “зашто баш 27. марта”.

Одговор дат при крају другог минута ове скоро једносатне приче беше “убедљив”: то је “спона са догађањима у којима је Ми­хаило Константиновић био један од учесника и, што је још важни­је, о којима је оставио драгоцен траг у његовим дневним беле­шка­ма које осветљавају и (реч или две неразумљиве – мож­да: “баца­ју” – ИП) светлост на догађаје који су претходили 27. марту”.

После изреченог, слушалац би очекивао да ће нешто чути и сазнати о 27. марту 1941. године, али јок – ћаскало се о похвалама и покудама изрицаним у разним временима о Михаилу Констан­тиновићу. Ако се ишта може довести у везу са начетом темом, то је прича о његовом учешћу, 1939. године, “у преговорима са Хрва­тима око преуређења Краљевине Југославије”, који су, каже, окончани стварањем Бановине Хрватске и Бановине Словеније. “Требало је сада да се формира и трећа федерална јединица која се звала Српске земље”, на подручју “очуваном” после формира­ња Бановине Словеније и Бановине Хрватске, али је то рат спре­чио. Приговара се Михаилу Константиновићу да је “превише по­пу­штао Хрватима”, те да је у тим преговорима “фактички издао Србе”. Затим се на то надовезује његово понашање уочи 27. мар­та 1941. године, где он, иако је био министар у влади Драгише Цветковића (1893-1969) улази (реч или две неразумљиве)… да Ср­бија не треба да улази” у Тројни пакт” и подноси оставку.

У назначеном Тркуљином излагању бар су две грешке и једна недореченост. Прва грешка, 1939. године још није било Бановине Словеније, њено формирање било је тек у наговештају, и друга, ни­је се рачунало са формирањем федералне јединице “која се зва­ла Српске земље” – требало је то да буде Бановина Србска Зем­ља, у једнини. Недореченост се односи на већ формирану Банови­ну Хрватску јер је ваљало рећи да је она и тада рачунала са тери­то­ријалним проширењем – на србску штету.

О 27. марту није говорено у реченој емисији, можда због тога што се др Тркуљи чини да истину о томе догађају не треба тражи­ти изван онога што је у дневној штампи, у београдској Политици, на пример, на целој првој и у једном ступцу на дру­гој стра­ни писа­но на његову пету годиш­њи­цу. Будући да је србски по­литички фак­тор у Брозовој Ју­го­славији већ тада био са­свим по­ти­снут (или су политички људи по­те­кли из србског народа већ до та­да успели да се самоодрекну свих својих на­ционалних обележја), кљу­чни текст написао је др Хинко Кризман (1881-1958), истакнути хрватски по­ли­ти­чар и пре и после Другог светског рата, а суштину свега он је са­жео у двема реченицама нејед­на­ке дужине:

“Дан 27 марта није био дело неколицине авијатичких офици­ра који су извршили ону малу операцију на гњилом режиму кнеза­-издајника. Двадесет седми март био је елементарна провала и ос­лобођење здравих народних снага, дуго гушених и понижаваних, а пробуђених и покренутих колико осећањем народног самоодр­жања и народне части, толико исто и борбеном спремношћу и оп­ште народним поверењем у једно прекаљено политичко језгро ко­је је дало свој одлучујући печат тим догађајима, а које се и ка­сније афирмисало као једини дорасли организатор и руководилац наро­д­но­ослободилачког покрета” (Политика Београд, број 12257, 27. март 1946).

Макар колико се овде инсистирало на језгру, дораслости, пе­чату и разним другим афирмацијама идеолошке природе, само го­дину дана касније, на исти дан, исти лист посвећује истој ствари све­га један стубац, али тек на трећој страни. Тешко је објаснити због чега је то било тако, утолико пре што ни тамо није пропуштено да се каже како је то “је­дан од најсветлијих датума у историји наших на­рода”, али без народности.

Пи­сано је о томе и наредних година, не увек на првој страни, али и­пак до­вољно свечарски и сасвим циљ­но. Није друкчије мо­гло ни 1951. године, кад је на целој првој стра­ни и тек нешто више од половине друге, под наднасловом Пре де­сет година и насло­вом у два пуна реда (“Двадесет седмог марта Партија је извршила смотру и припремила снаге народа који је дигла на устанак за сло­боду и независност”), курзивним слогом исписала и следеће:

“Сутрашњи дан, Двадесет седми март, којим обележавамо по­четак прослављања десетогодишњице Народног устанка, добио је своје место у историји. То је дан када је народни гнев и распо­ло­жење народа да брани слободу и независност земље достигао вр­хунац. Тога дана извршен је преврат и доведена нова влада. Али та влада није испунила очекивање народа. Састављена од до­та­да­шњих преживелих грађанских странака, немоћна да иде за на­род­ним стремљењима, она се тих дана старала да пригуши на­родно ра­сположење. Двадесет седми март био је последњи трзај дотра­јалог режима, чији су делови, затим, пришли окупатору или су из иностранства радили против Народноослободилачког пок­ре­та.

Двадесет седмог марта народ је очекивао нову снагу која ће га повести, која ће бити израз и његове снаге и његове борбене одлучности и његове вере у будућност. Та снага, избила из самог на­рода, била је Комунистичка партија Југославије. Она је већ ду­го раније припремала и организовала народ како против реакци­о­нарних режима тако и за одбрану од завојевачких напада. Она је то могла чинити јер је, под руководством друга Тита, учвршћена и ојачана, за њу је настао период полетног узмаха и чврстих веза с народом. И када је Партија Двадесет седмог марта указала на по­требу чврстог савеза радника и сељака, на пуну демократизацију земље, на права македонског и црногорског и других народа на сло­бодан живот, на спремање за одбрану независности и слободе – народ је пошао под њеним стегом. Тада је читав свет видео ко­лико су дубоки корени Партије у народним масама.

Двадесет седмог марта Партија је извршила смотру народних снага у целој земљи. Тај је датум претходио Народном устанку на који је Партија дигла народ, у Србији, и у свим крајевима Југо­сла­вије, да се претвори у општи ослободилачки и револуционар­ни покрет који је знао за шта се бори – јер га је водила Пар­ти­ја”.

Пада у очи да је датум о коме се говори већ достигао право да буде исписан великим почетним словом, али не може проћи неза­па­жен ни напор да се теоријски (идеолошки) оправда расрбља­ва­ње Срба из Маћедоније и Црне Горе, односно тврдња да су “маке­дон­ски, црногорски и други народи” до тада живели потлачени, у ропству неког неименованог народа, највероватније србског, по­што нема основа за претпоставку да су Срби сврстани у “друге на­ро­де”. Остали део текста односи се на “манифестације борбене од­лу­чности и вере у своје снаге”, на демонстрације које су “26 мар­та почеле по одлуци Покрајинског комитета Србије”, на чуђење што се жандармерија није у тим догађајима понашала као плашило за децу и у “пристојним грађанским кућама”, на рад “партиског штаба за руковођење акцијом”, на “проглас Покрајинског коми­те­та”, на оцену да “влада није испунила очекивање народа”, на о­пис “два школска дана 1941 године”, и слично (Исто, број 13822, 26. март 1951).

Писано је и учено тако, али се, због тога што је војни удар у Бео­граду, по природи ствари, припреман у великој тајности и изведен по ноћи (“све по ладу, да их не познаду”), логичним мора сма­трати што је стварна слика о том догађају била не­доступна и онима који су се тада, а и го­динама касније, бавили политичким и војним пословима, а на­ро­чито онима који инфор­ма­ције о општим темама црпу из дневне штампе или књига писа­них по поруџбини. Да би се ипак створила ка­ква-таква представа о том не тако дав­ном чину, те да би се исто­ријској науци оставили употребљиви из­во­ри за његово изучавање у будућем времену, на са­мој поло­ви­ни 20. века започето је трага­ње за учесницима и сведоцима изведеног удара. Тога замашног и за­метног посла поду­хватио се Војно­изда­вачки завод “Војно дело” из Београда.

На листи оних који су позвани да напишу шта знају о припре­ма­ма државног (војног) удара током марта 1941. године и њего­вом извођењу (27. марта по поноћи), нашао се и Васи­ли­је–Васа Ма­тић (1903-1988), ђенералштабни потпуковник Југословенске вој­ске, из Београда.

Тако се и могло десити да из Војноиздавачког заво­да, под бро­јем 1000 од 6. априла 1953. го­дине, уз тада уобичајени поздрав С. ф. – С. н!, односно смрт фа­ши­зму, слобода народу, другу рез. ген. шт. ппуков­нику Василију Матићу буде послато пи­смо следеће са­држине:

“У вези прикупљања историске грађе за Априлски рат 1941 године, настало је спорно питање, зашто одмах по избијању пуча није издато наређење за општу мобилизацију Југословенске вој­ске. У вези тога молимо Вас за податке, сматрајући да Вам је то по­знато, да ли је, од кога и када чињен предлог из Главног ђене­ралштаба после пуча, да се нареди општа мобилизација, као и о другом, што је с тиме у вези”.

Иако ђенералштабни потпуковник Василије Матић није био по­знат у јавном животу, на­рочито не међу онима који су се дотле бавили историјом војног удара од 27. марта 1941. године, њему су писма написана с ваља­ним разлогом; њега је, највероватније, први по­менуо ђенерал Душан Симо­вић (1882-1962), председник пучисти­чке владе, у једној својој изјави из 1951. године, те, отуд, за­ни­мање Војног дела за оно што би се с те стране могло сазнати.

И, заиста, због тога што Матићево сведочење о догађајима везани­м за војни удар, нарочито у припремној фази (док се разго­ва­рало једино о циљевима) и у часима кад су пучисти узели власт не знајући шта с њом да раде, пред­ставља изузет­но ва­жан из­вор, ако ни због чега друго, а оно због тога што је Василије Матић, тада у својству шефа кабинета Министра војске и морнарице, стварно покре­нуо идеју о бу­дућем вој­ном пучу (мада је тај чин био замишљен са­с­вим друкчије но што је изведен) и да је за његовог челника “измислио” ђенерала Душа­на Симовића.

Матићев одговор “Војноме делу” гласио је:

“Према наређењу бр. 1000 од 6. о. м. достављам следеће по­датке по питању објаве мобилизације 1941 године:

На дан 27 марта 1941 године затекао сам се на положају шефа кабинета министра војске и морнарице.

Познато ми је да су тога дана, а и наредних дана, питање об­ја­в­љивања опште мобилизације покретали генерали Милутин Ни­ко­лић, први помоћник и тада заступник начелника Главног ђене­рал­штаба, Боривоје Јосимовић, начелник штаба ИИ дирекције Глав­ног ђенералштаба (обавештајне) и Василије Петковић, на­чел­ник Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. Шта су они по то­ме питању говорили са генералом Симовићем, није ми познато, јер тим разговорима нисам присуствовао, но знам да су о томе го­во­рили, и из разговора које сам са њима водио, знам да су били ми­шљења да треба објавити општу мобилизацију. Колико је мени по­знато, Главни ђенералштаб није подносио никакав пис­ме­ни пре­д­лог по томе, а да је то урадио, верујем да би ми било познато.

У разговорима које сам имао са генералом Симовићем пре пуча, почетком и током марта, предлагао сам и настојао да се на сам дан пуча објави општа мобилизација, но генерал Симовић је то одбијао са мотивацијом да ће се тиме дати повода Немцима да нас нападну, а ми морамо да избегнемо све што би Немцима дало повода да нас нападну. По његовом мишљењу, опште активирање је исто што и општа мобилизација, само је прикривена. На моју о­па­ску да ће Немци сазнати за опште активирање и да ће то схва­тити као тајну мобилизацију, те тиме нећемо ништа постићи, а го­то­вост војске ћемо довести у питање, он је давао супротне разло­ге и остао је при своме. Уопште, он је пуч сматрао и насто­јао је да га иностранство схвати као нашу интерну ствар.

На дан 27 марта ја сам без његовог знања телефоном саоп­штио свим армијама да одмах нареде да се предузму све припреме за општу мобилизацију, како би се одмах по пријему наређења мо­гло приступити њеном извршењу. О томе сам известио гене­ра­ла Симовића, но он је био противан да се нареди општа мобили­за­ција и рекао је да ће се то видети доцније и да он то не може наре­ђивати сам, без владе.

28-ог марта увече био сам код њега у Претседништву владе и о томе сам говорио са њиме, но он је био томе отсудно про­тиван и изно­сио ми је разлоге из којих сматра да нас Немци неће напасти.

1 априла увече пред полазак на дужност по ратном распо­ре­ду, јавио сам му се и поново говорио о томе да наређено опште активирање није добро, но он је и тада био у уверењу да нас Нем­ци неће напасти и рекао ми је да стојимо пред пактом са Русијом и да рата неће бити.

О неминовности немачког напада говорио сам и министру вој­ске и морнарице, генералу Богољубу Илићу, молећи и њега да се заузме код генерала Симовића да се објави општа мобили­за­ци­ја, но и он је био уверен да нас Немци неће напасти.

Несумњиво је да општа мобилизација није објављена због то­га што је генерал Симовић томе био отсудно противан, зато да ти­ме не би дао повода Немцима да нас нападну, а он је до 1 априла си­гурно био уверен да нас Немци неће напасти и да ће моћи да их увери да је пуч само наша интерна ствар. Да је мислио друкчије, ни­шта му није стајало на путу да објави општу мобилизацију још 27 марта, још пре конституисања владе, јер је он у својим рукама држао сву политичку и војну власт. Разуме се да је он после кон­ституисања владе могао имати тешкоћа у влади са политичарима, али знајући какво је било његово лично гледиште по томе пита­њу, уверен сам да он није озбиљно настојао да владу убеди у по­требу за општом мобилизацијом, ако је уопште, то питање и по­кретао”.

За евентуалну расправу о појединостима из овог писма, од осо­би­те је важности сазнање да је потпуковник Матић све то на­пи­сао још за Симовићева живота, у време док се некадашњи чел­ник пу­чистичке владе (из 27. марта) на­лазио у Београду и једном својом писаном изјавом Војноисто­ријском заводу сведочио о истим догађањима.

По свој прилици, у Војноисторијском заводу сматрали су Ма­тићево сведочење занимљивим, те је отуд крајем октобра исте го­ди­не њему послато ново писмо. Овога пута сматрајући да се ради о захтеву, ђенералштабни потпуковник Василије Матић, и за ову прилику проглашен другом и резервним, одговорио је На­чел­нику Војноисто­риј­ског института једним опширним и врло ин­форма­тив­ним неда­тованим пис­мом на 38 (тридесет осам) куцаних стра­на, чију је једну копију, почетком марта 2004. године, Василијев син Властимир (1940) “позајмио” на употребу овом потписнику.

Толики простор морао је бити испуњен вредним сведочан­ствима, због чега је фебруара 2004. године тра­га­јући за грађом о 27. марту, овај потписник у београдском Војном архиву потра­жио и његов оригинал.

Није га тамо било.

Пи­та­ње је да ли се овај спис налазио на месту и 1970. године, кад се на ње­га позвао Вој­мир Кљаковић у свом фељтону Мемо­а­ри гене­ра­ла Си­мо­вића и документи 1939-1942, у 62. наставку (И­с­то, 21. октобар 1970), мада му је једну копију тог списа могао по­казати и сам ау­тор при ли­чном сусрету. Матићев спис по­мињан је и у међувре­мену: у једном непотписаном фељто­ну београдског Нашег ве­с­ника (1956) и извесног В. Б. Поповића, али ни један ни други аутор не казује да ли је користио папире из Војног ар­хива или из Матићеве фасцикле.

Тешко је објаснити због чега се у нашем времену није могао пронаћи овај Матићев спис, али не треба искључити претпостав­ку да је он једноставно склоњен у страну и “тамо забо­рав­љен” за јавну употребу, можда и уништен, пошто је у свему реметио већ ус­постављену представу о војном удару ђе­не­рала Душана Симо­ви­ћа, о улози појединих вој­них или полити­ч­ких личности у њему, као и о настојањима да се стране обавештајне службе прогласе “нај­заслужнијим” за све оно што се у Краљевини Југославији дешава­ло не само током марта 1941. године, већ и ко­ји месец или коју годину раније.

Не упуштајући се у оцене онога што се сматра последицама 27. марта, Матићево сведочење опстоји као искрен суд о једном самосталном и независном покушају да се војним ударом спречи ју­гословенско приступање Пакту трију сила, да се у рат са Нем­цима уђе спремно, после јавно наређене опште мобилиза­ци­је, а не не­каквог су­рогата у облику “општег активирања”. Васи­ли­је Ма­тић сведочио је о томе у време кад су сви кључни учесници у удару били живи, сведочио је на начин који није остављао било какве не­доумице у погледу онога што би се могло назвати познавањем личности и до­гађаја – сведочио је не штедећи ни себе.

Матићево сведочење, уз напомену да у њему Михаило Конс­тан­тиновић није помињан, доказује да је тај удар настао у “дома­ћој радиности” и да га нису подстрекавале личности или инсти­туције са стране. Такав закључак потврђује се и изјавама неких лично­сти које у двадесетседмомартовским догађајима нису имале “историјску” улогу:

* Капетан Лазар Јанић, командир митра­љеске че­те на Деди­њу, писао је у једном свом извештају да “када је Пакт потписан, народ је пљувао за мојим водним официрима, који су си­лазили у варош, и називао их издајницима”;

* Капетана Божидара Бабунског из Краљеве гарде испљува­ле су неке жене и девојке док се возио трамвајем, а неке официре питали су где су им преслице;

* Каплар 5. чете пешадијског пука Краљеве гарде Рабрен Вуксан, по­што је из новина сазнао да је Југославија приступила Тројном пакту и из тога закључио да је изгубила независност, пи­тао је свог командира да ли то значи да “ми војници морамо само јести и спа­вати”;

* Артиљеријски потпуковник Радивоје Ј. Лучић у Гласу кана­д­ских Срба (23. и 30. март 1950) помиње бригадног ђенерала Чед­о­ми­ра Шћекића за кога је у немачком заробљеништву “сазнао да је имао намеру да организује акцију у истом циљу као што је је извршена 27. марта, али да је био предухитрен догађа­ји­ма”, те да је 27. март “био заиста израз народне воље и да се у том смислу радило на више страна потпуно независно. Он је, сем тога, био и не­минован, јер је стање духова било такво да није било силе која би могла организовати примену Пакта” (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк/САД 1979, 161-166)

И писање појединих кључних учесника у војном удару из­ве­де­ном 27. марта 1941. године, упућује на исти закључак, макар ко­лико се разни тумачи тог чина трудили да га доведу у непо­сре­дну ве­зу са страним обавештајним службама, мало руском, мало аме­ри­чком, а понајвише енглеском. Да ли је тај пуч, због тога што није био ваљано ос­мишљен и, стога, остао недовршен, злоупо­тре­бљен у корист оних који су деловали про­тив србских интереса, пре свих Комунистичке партије Југославије, дру­га је ствар.

Неки одговор на та питања, али и на бројна непостављена, знатижељници (али и доколичари) могу потражити на линку хтт п://њњњ.медиафире.цом/?y3грпск9т7каедy.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: