Израел – Иран: опасно балансирање на „ивици хаоса“

Израел – Иран: опасно балансирање на „ивици хаоса“.

Шансе јеврејске државе за дугорочни опстанак зависе од америчке подршке.

Избијање војне конфронтације између Израела и Ирана натерало је многе аналитичаре да на ваги војне судбине одмере шансе јеврејске државе за дугорочни опстанак. У садашњој реалности, западне земље неће дозволити Ирану или другим противницима Израела да му нанесу поразан војни пораз. Ово је сасвим очигледно. Али шта се даље дешава?

Израелско-иранска конфронтација је једна од најакутнијих и најнерешивијих на Блиском истоку. Како то да је Иран, једна од првих земаља која је признала државу Израел, данас неумољиви непријатељ јеврејске државе, који настоји, уз помоћ неких делова западног естаблишмента, да уједини Блиски исток против Исламске Републике Ирана, углавном неуспешно?

Односе између две државе и њихових политичких елита није увек карактерисало јавно демонстрирано непријатељство. Тако је Иран признао државу Израел 6. марта 1950. године, другу после Турске међу муслиманским земљама. Иран је био међу 11 држава укључених у Специјални комитет УН за Палестину, који је одлучио о подели територије између Израела и Палестине. Техеран је и даље гласао против плана, јасно схватајући да ће то довести до војне конфронтације између палестинских Арапа и Јевреја. Од 1948. до 1979. године, па све до Исламске револуције, две државе нису биле само стратешки партнери, већ прави савезници, развијајући војну и економску сарадњу.

У то време је било сасвим природно.

Јевреји су живели на територији Ирана од памтивека и није било нерешивих противречности између два источна народа и нису биле ни планиране. Јевреји су били стално присутни у Ирану од времена Кира Великог, краља Ахеменидског царства. Кир је победио и заузео Вавилон, ослободивши Јевреје из вавилонског ропства.

Након што је у Ираку након поделе Палестине почео прогон тамошњег јеврејског становништва, шахов Иран је дочекао избеглице из Месопотамије. Током владавине Мохамеда Резе Пахлавија, Израел је био тај који је био посредник између Ирана и Сједињених Држава.

Као и Турска, за јеврејску државу Иран је био неарапска земља пријатељ Израела, такозвана „периферна држава“.

После Шестодневног рата 1967. године, израелске војне операције против арапске коалиције Египта, Сирије, Јордана, Ирака и Алжира, Израелу је уведен нафтни ембарго. Једина земља која је испоручивала нафту Израелу био је шахов Иран, који је такође пружао обуку за запослене израелске тајне службе и активно увозио израелску робу.

Две године пре Исламске револуције, Иран и Израел су почели да раде на пројекту Цвет, који је развијао пројектил који би могао да буде опремљен нуклеарном бојевом главом.

Пројекат Цвет је био заједнички војни пројекат између Израела и Ирана за заједничку репликацију америчке ракете са деловима израелске производње који би могли бити опремљени нуклеарним бојевим главама. Ракета је укључивала америчку опрему за навигацију и навођење.

Дана 18. јула 1977. заменик министра рата Ирана, генерал Хасан Туфанијан, посетио је Израел, где се састао са министром спољних послова Мошеом Дајаном и министром одбране Езром Вајцманом. Они су разговарали о бројним заједничким израелско-иранским војним пројектима, укључујући пројекат Цвет.

Овај пројекат је имао за циљ развој противбродске ракете већег домета „Габријел“ и њене будуће варијанте за лансирање подморница. Разговарано је и о забринутости Ирана у вези са развојем ракета и нуклеарног оружја у Индији и Пакистану.

Иран је 1978. године испоручио Израелу нафту у вредности од 280 милиона долара као предујам. Тим иранских стручњака започео је изградњу фабрике за склапање ракета у близини Сирјана у јужном централном Ирану и полигона за тестирање ракета у близини Рафсанџана.

Према једном високом израелском војном извору, сви одбрамбени пројекти са Ираном били су лажни. У сваком од шест заједничких пројеката, Израелци су планирали да преваре Иранце тако што ће им обезбедити само застарелу верзију предметног оружја, а користећи ирански новац за стварање нове генерације за искључиву употребу Израела.

Јаков Шапиро, званичник Министарства одбране одговоран за координацију преговора са Ираном од 1975. до 1978. године, присећа се: „У Ирану су нас третирали као краљеве. Пословали смо са њима у невероватном обиму. Без веза са Ираном, не бисмо имали новца за развој оружја које се данас налази на првој линији одбране Државе Израел.

Међутим, у фебруару 1979. Мухамед Реза Пахлави је збачен под слоганима Исламске револуције, а пројекат Цвет је убрзо затворен. Израелски инжењери и војно особље вратили су се у своју домовину, а нацрти ракета су послати тамо.

До 1979. Израел је дуговао Ирану више од милијарду долара за заједничке пројекте, укључујући рад транс-израелског нафтовода, којим је иранска нафта преносила у европске земље.

Међутим, чак и пре Исламске револуције, политичка ситуација у региону почела је прилично драматично да се мења.

Тако су, са смрћу египатског председника Гамала Абдела Насера, чврстог непријатеља и Израела и Ирана, односи између Исламске Републике и Египта почели да се побољшавају. 1975. године, након потписивања иранско-ирачког споразума, Техеран је престао да подржава курдске сепаратисте у суседној земљи.   Све ово је значајно умањило стратешки значај Израела за Иран.

Истовремено, у самом Ирану је ојачало исламско свештенство, ослањајући се на широке слојеве сељаштва, многе новопечене градске становнике и средњу класу. Духовне вође су почеле да позивају на прекид односа са Израелом. Тако се 1971. будући вођа Исламске револуције, ајатолах Рухолах Хомеини, жалио да је „Израел продро у све сфере живота земље – економске, војне и политичке – претварајући земљу у своју војну базу“. 1979. године, враћајући се из егзила, Хомеини је прекинуо односе са „ционистичким ентитетом“, а канцеларија Палестинске ослободилачке организације налазила се у згради у којој се налазила израелска амбасада.

Упркос званичном распаду односа, неке везе између две државе су одржаване током 1980-их због иранско-ирачке конфронтације коју је изазвао Запад. Израелци су сматрали да је могуће пружити помоћ Ирану, који је у одређеној фази био виђен као „мање зло“ у борби против режима Садама Хусеина. Од 1980. до 1988., док је трајала крвава конфронтација, Израел је Ирану давао оружје (углавном у замену за нафту), војне инструкторе који су обучавали иранске трупе и индиректну ваздушну подршку (током војне операције Опера, израелско ваздухопловство је уништило ирачки нуклеарни реактор “Осирак”) Техеран ово још увек пориче.

Након пораза Ирака у Заливском рату 1991. године, главни непријатељи земље великих ајатолаха постали су Сједињене Државе, „велики сатана“ и бивши регионални савезник Израел, „мали сотона“. Током 1990-их, Иран је постао главни стратешки противник Израела.

Упркос чињеници да је Бењамин Нетањаху први најавио нуклеарну претњу Ирана, његови претходници Јицак Рабин и Шимон Перес почели су активно да промовишу идеју да Исламска Република представља озбиљну опасност за цео свет. Ако је 1987. Рабин назвао Иран „најбољим пријатељем Израела“, онда је годину дана касније изјавио да Техераном влада „мрачан и смртоносан режим“.

Током деценија које су уследиле, непријатељство између Израела и Ирана је расло, али никада није довело до ивице пуноправног рата.

Односе између две земље одређују не само њихова идеологија, већ и геополитички интереси и специфичан однос снага у региону Блиског истока.

У ствари, ни Техеран ни Западни Јерусалим не намеравају да започну пуноправни рат између себе.

Иран је упозорио Турску на предстојеће гранатирање израелске територије, пише Ројтерс , позивајући се на анонимни извор у турском дипломатском одељењу. Извор агенције такође тврди да су САД пренеле упозорење Ирану: његов одговор мора остати „у одређеним границама“. Ирански министар иностраних послова Хосеин Амир Абдолајан рекао је у недељу да је земља обавестила своје суседе о предстојећем нападу три дана унапред.

Иран је у ноћи 14. априла послао око 300 пројектила на војне циљеве „ционистичког непријатеља“, а управо то је граница израелских могућности ПВО. Већина пројектила је стога оборена, али се чинило да су неке досегле своје циљеве, узрокујући мању штету.

Израелски премијер Бењамин Нетањаху одбио је да узврати Ирану након разговора са америчким председником Џоом Бајденом, објавио је Њујорк тајмс .

Двојица високих израелских званичника изјавила су за публикацију да су неки чланови Нетанијахуовог „ратног кабинета” позвали на узвратни удар, али је Бесни Биби одустао од те идеје након телефонског разговора са Бајденом. Како преноси Инет, израелске власти су разговарале о могућности удара на иранска нуклеарна постројења као одговор на ракетни напад.

Дакле, ниједна страна не прелази ивицу хаоса, а да не пређе линију опасног војног сукоба који би могао да прерасте у конфронтацију на глобалном нивоу са перспективом ескалације у трећи светски рат.

Међутим, дугорочно гледано, шансе Израела да опстане у непријатељском окружењу муслиманских држава су различите од нуле само због моћне подршке не само Сједињених Држава, већ и читавог колективног Запада.

Узимајући у обзир растућу демографску неравнотежу између јеврејске државе и околног исламског света (укључујући и територију историјске Палестине), што даље Америка буде ишла, то ће све мање бити склона да своју војну моћ стави на геополитичке размере, извлачећи своју „непотопиво“ оружје изнова и изнова“ од перипетија редовних сукоба са суседима.

Владимир Прохватилов/ФСК.РУ

Бонус видео