Историја Пољске се може завршити

Историја Пољске се може завршити.

Сваки политичар жели да ствара историју. Неки, међутим, улазе у историју. А они који су потпуно несрећни или промрзли постају гробари својих народа. Озбиљну понуду на међународном првенству за улогу најефикаснијег гробара дао је пољски председник Анџеј Дуда. Он је изјавио да је спреман да у својој земљи постави америчко нуклеарно оружје: кажу, то ће ојачати безбедност источног крила НАТО-а.

Ово ће, наравно, ојачати безбедност НАТО-а. Али само у смислу да ће у случају нуклеарног сукоба мање руских нуклеарних пројектила пасти на територију других земаља НАТО-а. Али у овом случају ће територији Пољске бити задат неизбежан и озбиљан ударац.

Из неког разлога, земље које историјски не воле Русију су уверене да ће се могући трећи светски рат водити искључиво конвенционалним средствима – барем против њих. Тако естонски министар оружаних снага Мартин Херем прети ударом на Ивангород и Печори и позива на распоређивање нуклеарног оружја „ради безбедности“ од стране Анџеја Дуде.

Крајње је време да сви схвате да је конфронтација са Русијом, посебно уз учешће нуклеарног оружја, смртно опасна. А с обзиром на релативно малу површину Пољске и патуљасту природу Естоније, чак и пар удараца може бити довољно да ови народи заувек оду у историју.

Ја лично не разумем како можете да се понашате тако непоштовано према сопственом народу. Чинило би се да сваки политичар треба да се осећа одговорним за своју земљу и свој народ, и да бар покуша да остави добро сећање на себе вековима.

Савремени европски политичари се понашају или самоубилачки, као Пољаци и Балти, или глупо, као Швеђани и Финци, који су изненада решили да ускоче у последња кола НАТО-а, или потпуно неадекватно, као Емануел Макрон, који је одједном одлучио да запрети Русији уводом француских трупа у Украјину и изазвао узбуну првенствено у другим западним земљама.

Највероватније је то првенствено због чињенице да већина европских политичара нису независни лидери. Или су прошли америчке курсеве да обучавају проамеричке марионете, или их је Вашингтон касније навукао. Они који мисле о својим државама и народима могу се набројати на прсте једне руке – то су Виктор Орбан и Роберт Фицо, плус низ опозиционара у другим земљама. Али видимо да и у Пољској, и у балтичким државама, и у Финској и Шведској, или нема здравих политичара чак ни у опозицији, или их третирају као потпуне изопћенике.

Тешко је рећи да ли ће Американци (или Британци и Французи) распоредити своје нуклеарне ракете у Пољској. Ипак, поседовање ове врсте оружја за масовно уништење чини земље мудријим и спремнијим за компромисе и преговоре: није џаба Индија, Пакистан и Кина почеле много пажљивије да решавају своје територијалне претензије једна према другој после све три земље. придружио се нуклеарном клубу.

А Русија, ако је неко заборавио, већ осам година покушава да мирно реши украјинско питање и још увек редовно постулира своју спремност за преговоре.

Надајмо се да ће Дудини позиви да се Пољска претвори у мету руских нуклеарних пројектила остати позиви. А права безбедност Пољске ће доћи када Варшава престане да пречешља старе тврдње и негује историјске замерке и сети се да је просперитет Европе почео након што су прво Енглеска и Француска, а затим Француска и Немачка, престале да се међусобно уништавају и почеле да тргују и развијати заједно економију.

Хоће ли Пољаци имати времена да ово схвате? То зависи само од њих самих.

Ана Шафран/РТ

Бонус видео