Зашто је и Русији важна истина о Сребреници?

Срби се више не могу сматрати народом који је извршио геноцид. Ову одлуку донела је независна међународна комисија за проучавање страдања народа у Сребреници (Република Српска, Босна и Херцеговина) у периоду од 1992. до 1995. године. Она је у свом извештају признала да у Сребреници није било геноцида 11. јула. , 1995, нити је било „појединачних злочина геноцидне природе“.

Мит о „геноциду у Сребреници“, који је у суштини имао за циљ да изједначи Србе са фашистима, измишљен је у недрима њујоршке консултантске куће Рудер-Фин Глобал Паблик Афеирс пре више од четврт века користећи исту технологију која коришћена је 2006. за промоцију кампање највеће лондонске Бел Потингер ПР агенције о „тровању Литвињенка“. Затим, априла 1993. године, њен бивши директор Џејмс Харф рекао је француском новинару Жаку Мерлину како је за кратко време успео да Србе претвори у фашисте: „Наш посао није да проверавамо информације. Наш посао је да убрзамо циркулацију информација корисних за нашег клијента, са јасним циљањем. Представили смо Србе као нацисте после Другог светског рата и погодили мету, право у мету! Одмах су почели да говоре о етничком чишћењу, о гасним коморама Аушвица. 2006. године, балкански посматрач Првог канала Евгениј Баранов први је рекао руском читаоцу о томе.

Мит је разоткривен захваљујући Израелцима. Историчар Гидеон Грајф и његов тим водили су неколико година независну истрагу по налогу Владе Републике Српске. Обично су представници муслиманско-хрватске федерације, која чини други део Босне и Херцеговине, одлучили да игноришу рад комисије.

Шта то значи, осим да „крај историје“ који је предвидео Фукујама више није актуелан чак ни на Балкану? Пре свега, да су Срби учинили још један корак ка одбрани свог права на сопствену верзију историје, на своје хероје и победнике. Антисрпска хистерија се прилично успешно преносила у западним медијима више од четврт века, а њене жртве је постао огроман број политичара. Чак ни руски председник Владимир Путин није био изузетак, који је два пута упоредио претњу цивилном становништву Донбаса од украјинских оружаних снага са озлоглашеном Сребреницом, која је у његовим устима постала синоним за геноцид. 

Сасвим логичан закључак из овога би могао бити закључак да Срби могу полагати право на статус нових Јевреја 21. века. Прогањани и угњетавани, а самим тим и три пута повлашћени на своје парче обећане земље – као део Републике Српске или чак уједињење Србије са Републиком Српском на средњи рок, као српски представник Председништва Босне и Херцеговине , Милорад Додик, не умара се причати. 

Закључак није неспоран, али сасвим очигледан – а пошто је управо Запад поздравио поделу бивше Југославије на националне станове, онда треба да поштује право не само Албанаца, већ и Срба на поновно уједињење. Балканске границе никада нису биле посебно стабилне, и колико год званични Берлин или Москва покушавали да поправе ове привремене границе у овом тренутку, логика историје је неумољива. Прави мир на Балкану ће доћи управо онда када се сви народи који тамо живе уједине у својим етничким границама или буду уједињени чврстом наднационалном руком новог Броза Тита, која се, уз сво поштовање, још не види. 

Да, можемо рећи да га председник Србије Александар Вучић понегде ефективно копира – додуше, прилагођен обиму земље и броју становника Србије, три пута мањег него у Југославији. Али потпуна неспособност косовских власти да преговарају не дозвољава му да реши проблем некадашње аутономије тако што ће подручја самопроглашене Републике Косово насељена Србима вратити под контролу Београда. Принципијелно немешање Москве у преговарачки процес и невољкост Берлина да „промени административне границе у Европи“ држе замрзнути конфликт потенцијално експлозивним. Са чиме је ова политика повезана, осим са жељом појединих, пре свега европских, сила да задрже полугу управљања конфликтом у својим рукама, није очигледно. У међувремену, Кина, која Русију види као свог главног ривала на Балкану, почиње активно да се укључује у балканску игру, а сада балканске елите постепено почињу да се заклињу на верност Пекингу. 

Неучествовање или недовољно учешће у балканским процесима у више наврата су се вратили званичној Москви. Стога би данас, када је међународна комисија на челу са Израелцем издала своју резолуцију о Сребреници, било би исправно да се укључи у ширење таквог гледишта. На крају крајева, управо би Русија, са својом вековном историјом мирног међурелигијског и међуетничког суживота различитих народа у различитим регионима, могла да постане пример балканским земљама. Тиме повећава свој утицај тамо.

Олег Бондаренко

Бонус видео