Нуклеарна енергија и неуспех Зеленог Њу Дила

Нуклеарна енергија и неуспех Зеленог Њу Дила.

Зашто је Вашингтону изненада и хитно потребна ренесанса „мирног атома“?

Сједињене Америчке Државе биле су међу земљама које су усвојиле међународну декларацију након резултата конференције УН о климатским променама ЦОП28 у Дубаију (Уједињени Арапски Емирати). Потписале су га 22 земље учеснице Климатске конференције: Бугарска, Велика Британија, Мађарска, Гана, Канада, Мароко, Молдавија, Монголија, Холандија, УАЕ, Пољска, Румунија, Словачка, Словенија, САД, Украјина, Финска, Француска, Чешка, Шведска, Јужна Кореја и Јапан. Сви они су се обавезали да ће „у циљу борбе против глобалног загревања“ утростручити постојећи капацитет нуклеарних електрана (НПП) до 2050. године.

Поставља се питање: зашто је Вашингтону тако изненада и хитно била потребна ренесанса нуклеарне енергије? Уосталом, тек недавно, 2021. године, администрација америчког председника Џоа Бајдена, уз велику пропагандну буку и патос, улила је неколико трилиона долара у привреду за „зелено реструктурирање Америке“. Либерално особље Беле куће је тада ово назвало готово понављањем Рузвелтових великих реформи и Њу Дил-а 2.0, подразумевајући да током овог „озелењавања” све што не потпада под дефиницију зелених енергетских технологија, укључујући и коришћење атомске енергије, ће, да тако кажем, сама потонути у еколошки прихватљив заборав. И одједном, после само три године, све се мења тако радикално да су ти исти људи ревносно почели да повећавају капацитет америчких нуклеарних електрана, утростручавајући их одједном.

Поента је, очигледно, да су 2024. године скоро сви Американци већ осетили ефекат „Зеленог договора” Бајденове администрације. Неосигуране инекције довеле су до најјачег инфлаторног шока у скоро пола века. Цене горива су потпуно удвостручене. Али са достигнућима, како примећују стручњаци, све је много компликованије. Само 17% од колосалних сума које су додељене је барем некако потрошено. Остатак наставља да се мота између савезних агенција и компанија које су уговарале. Али нема смисла журити са закључком да је зелена револуција утопљена у финансијску бирократију и корупцију вашингтонских званичника.

Геополитички фактор је такође одиграо значајну улогу. На крају крајева, грантови и субвенције су додељиване за стварање ветротурбина, панела/батерија итд. у самим Сједињеним Државама. Међутим, данас Кина већ контролише око 90% тржишта зелене технологије. У 2023. Кина је чинила 88% глобалне продаје соларних панела. Пекинг је обезбедио тржишни удео у глобалној трговини од 11% за батерије и 28% за електрична возила. Политичари у САД и Европи су већ дошли до тога да све чешће (како би се некако оправдали и не би личили на потпуне идиоте) причају да заправо зелене покрете у њиховим земљама тајно финансира… Комунистичка партија Кине! Логика оправдања је следећа: многи лидери Зелених имају историју постојања у левичарским покретима 1970-их (на пример, у Немачкој и скандинавским земљама). Па левица (поготово у Европи) су, наравно, маоисти, а маоисти су исто што и Комунистичка партија Кине…

У том контексту, покушаји Американаца да глобално замене увоз и „померају“ Кину нису били успешни. Као и стварање фабрика за производњу чипса – због недостатка искуства и технологије, време њиховог покретања се помера у магловите 2030. године. У самим Сједињеним Државама неки од демократа који се крију иза Бајдена нису обесхрабрени – многи од њих су, без оклевања, спремни да у наредном мандату потроше не трилионе, већ десетине трилиона долара. Ако само да се зелено реструктурирање Америке доведе до свог логичног краја. У међувремену, Трамп, у овој позадини, већ отворено тражи милијарду долара донација од америчких нафтних гиганата у замену за смањење зелене агенде, за коју су трилиони већ отписани. А други, трезвенији део демократа брзо тражи излаз у ренесанси нуклеарне енергије.

Европљани, по старој колонијалној навици, покушавају да „невидљиво помету сву прљавштину под тепих” – да реше проблем стварања „зеленог и еколошки прихватљивог простора” у ЕУ на рачун економски слабије развијених земаља. На пример, 2022. године Европска унија је извезла 32,1 милион тона отпада у земље које нису чланице ЕУ (2021. је било 33 милиона тона). Главна земља „отирач“ за чишћење европског отпада (12,4 милиона тона) била је Турска. Ако се неко изненада запита зашто, онда је одговор одмах спреман: развијене земље Европске уније (попут Норвешке), по правилу, прерађују највећи део отпада, док га земље у развоју закопавају. Истовремено, питање зашто земље у развоју треба да закопавају отпад развијених земаља, наравно, не поставља се.

Међутим, сви ови покушаји углавном не решавају проблем и нису излаз из ситуације. Због тога су Американци, па чак и Бајденова администрација, тако изненада препознали потребу да се утроструче капацитет нуклеарне енергије да би се постигла „глобална нулта емисија гасова стаклене баште/неутралност угљеника до средине века“ и потписали одговарајућу министарску декларацију након Климатске конференције УН у Дубаију. А колективни Запад је након својих резултата изјавио кроз речи Саме Билбао и Леона, генералног директора Светске нуклеарне асоцијације: „Земље које су подржале ову декларацију снажно се обавезују да ће нуклеарну енергију ставити у центар својих стратегија за ублажавање ефеката климатске промене. Њихова визија је она која тежи одрживом, исплативом, безбедном и праведном енергетском миксу широм света…”

Дмитриј Ростов/ФСК.РУ

Бонус видео