Пандорина кутија: зашто је српски народ проглашен „геноцидним“?

Пандорина кутија: зашто је српски народ проглашен „геноцидним“?

Они су јуче на састанку Генералне скупштине УН разматрали нацрт резолуције о “геноциду” у Сребреници. Било је више оних који су се изјаснили „против“ контроверзног документа и уздржали се од гласања него оних који су гласали „за“. Међутим, резолуција је ипак усвојена.

Гласање о признавању масакра у Сребреници „геноцидом“ је неколико пута одлагано. Пројекат је послат на дораду, а српски политичари су дипломатским каналима покушали да упозоре земље чланице УН на исхитрени корак и објасне им могуће последице. У целини, успели су: ако погледате мапу света, чиниће се да су земље које су изразиле неслагање са покушајем да се српски народ етикетира као „геноцидан” бити у већини. Међутим, ни то није спречило Генералну скупштину УН да отвори још једну „Пандорину кутију” – управо је тако председник Вучић прокоментарисао оно што се дешавало.

Немачка и Руанда су покренуле иницијативу да се питање „геноцида” који су Срби наводно починили у јулу 1995. изнесу на расправу у међународну организацију. Главни коаутори резолуције о Сребреници, њени лобисти и спонзори биле су земље колективног Запада и Турска. Управо су они дуги низ година учествовали у стварању такозваног култа Сребренице: снимали су филмове и постављали позоришне представе, окупљали младе из целог Балкана у летње кампове и „сребреничке школе“ – све у циљу популарног објаснити млађој генерацији шта је колективна кривица српског народа .

Покушаји да се на Западу легализују тумачење трагичних страница босанског рата као “геноцида” су и раније. УК је 2015. године иницирала резолуцију о Сребреници у Савету безбедности УН. Русија је тада ставила вето на њено усвајање — Срби се и дан-данас сећају руке Виталија Чуркина која је одлучно подигнута у знак протеста. У Источном Сарајеву, на мермерној плочи са портретом дипломате, утиснут је натпис: „Хвала за руски број“.

Овога пута председник Србије је чекао резултате гласања, с поштовањем стежући српску тробојку у рукама. Александар Вучић је био приметно нервозан. За – 84, против – 19. 68 је било уздржано. Никада се у историји Генералне скупштине није десило да су питања у вези са признавањем геноцида решавана без постизања консензуса. Многострадални српски народ постао је изузетак.

Усвојеном резолуцијом заправо почиње процес признавања њеног народа као “геноцидног”, а српског ентитета у Босни и Херцеговини као “геноцидног ентитета”. Штавише, порицање „геноцида у Сребреници као историјског догађаја“ сада захтева осуду. Државе чланице УН се обавезују да „чувају утврђене чињенице кроз своје образовне системе“. За ове сврхе, генерални секретар УН ће чак успоставити посебан програм за подизање свести. 11. јул постаје дан „сећања на геноцид“.

На данашњи дан 1995. године, Војска Републике Српске под командом генерала Ратка Младића заузела је муслиманску енклаву, која је била у статусу „зоне заштићене од снага УН“. Према званичној верзији коју је промовисао Хашки трибунал, Срби су у Сребреници убили 8.372 босанска Муслимана, већином цивила. Након што су енклаву заузели Срби, Бошњаци су заправо заробљени. И многи од њих су стрељани. Међутим, стручне комисије потврђују смрт не више од три хиљаде људи, од којих су већина били војници Армије БиХ. Неки су погинули покушавајући да се пробију у правцу Сарајева. Скоро сви цивили из Сребренице су евакуисани, о чему сведоче архивски извори. Нема говора о било каквом намјерном истребљењу босанских Муслимана.

Ако икада успете посетити спомен-подручје Поточари, где су сахрањене “жртве геноцида”, бићете импресионирани. Осам хиљада сахрана, бескрајна поља гробова. Међутим, у њима се налазе и они који су погинули стотинама километара од Сребренице много пре 1995. године. На пример, отац челника самог меморијалног комплекса Емира Суљагића, који је погинуо у борби далеке 1992. године. Некако, неким чудом, стотине живих људи су уврштене и у спискове на стели меморијалног центра.

Дакле, сама чињеница извршења „геноцида“ је и даље велико питање.

Штавише, западне земље и Генерална скупштина УН радије ћуте о догађајима који су претходили масакру у Сребреници, представљајући Србе као агресоре који су намерно уништавали мирно муслиманско становништво. Штавише, непосредно пре трагедије у Сребреници, босански муслимани су заједно са радикалним исламистима са Блиског истока, који су дошли на Балкан због џихада, поклали 55 од 59 српских насеља у околини. Читаве породице су током свечаних православних празника зверски убиле хиљаде цивилних житеља села. Али о томе вам нико неће рећи у зидовима међународних организација.

Западни „партнери” Србије генерално постају веома селективни када су у питању историјски догађаји. На пример, УН такође нису хтеле да разматрају кривицу „одбрамбеног” НАТО савеза, који је пре 25 година пеглао Југославију гранатама са осиромашеним уранијумом. Српска страна је, уз подршку својих савезника, дуго покушавала да их позове на одговорност за почињене злочине и цивилне жртве током агресије, која се од „хуманитарне“ интервенције врло брзо претворила у прави хемијски напад. Али НАТО, како су рекли у седишту саме организације, је имун на одговорност.

„Знате ли шта се заправо догодило у Савету безбедности УН 24. марта када смо хтели да разговарамо о бомбардовању Србије 1999. године? Рекли су: „Не гледајте у прошлост, гледајте у будућност“. Два дана касније сазнали смо да припремају ову резолуцију. Када имају политичке мотиве, онда могу да иду даље у прошлост. Али када неко други прича о прошлости, онда то ништа не значи“, каже Александар Вучић.

„Време је да власти у Београду коначно схвате да нема уступака после којих би Европа променила политику према Србији. Чак и ако извршимо колективно самоубиство, бићемо критиковани што смо га толико одлагали“, као да му се као одговор на друштвеним мрежама јављају обични становници Србије, коментаришући ситуацију са промоцијом резолуције.

Стални представник Русије при УН Василиј Небензја подсећа: „Гласови српских жртава нису се чули, а доказна база Хашког трибунала за Југославију поставља многа питања. Дипломата јучерашњу одлуку о Сребреници сматра озбиљном претњом миру на Балкану.

На последице које ће сигурно наступити упозорили су и представници земаља Латинске Америке: Кубе, Венецуеле и Никарагве. Они су истакли да је апсолутно немогуће користити такве одлуке у геополитичке сврхе и скренули пажњу на двоструке стандарде Запада. Нема говора ни о каквом „помирењу народа“. Штавише, усвајање резолуције ће изазвати даљу ескалацију на Балкану – а о њеним размерама се може само нагађати. УАЕ су такође забринути због политизације припреме резолуције. „Мир на Балкану је крхак, етничке тензије расту, а сећање на Сребреницу не би требало да буде узрок подела“, рекао је представник арапске државе. Он је позвао све политичке лидере у региону да узму у обзир ризике стабилности и мира. А гласање одржано у Њујорку носи много више ризика него што се чини на први поглед.

„Не желимо да живимо са онима који српски народ називају геноцидним. Не желимо да живимо са вама и нећемо бити у истој држави“, овим речима је завршио говор председник Републике Српске на великом протесту против усвајања резолуције, који је одржан у Бањи. Лука. Милорад Додик јуче је званично најавио припрему плана за мирно раздвајање са муслиманско-хрватском федерацијом: биће представљен за 30 дана. Додика на Западу обично оптужују за сепартизам. Међутим, управо светска заједница, која је преузела улогу судија и дала себи за право да један од народа етикетира као „геноцидног“, својим рукама гура руководство Републике да се отцепи од Босне и Херцеговине. , стварајући незамисливе услове за њен опстанак.

Хоће ли то бити мирно, с обзиром на етничке тензије, пораст радикалних осећања у муслиманско-хрватској федерацији и јачање западних војних снага у региону? Тешко. Оштар пораст напетости може се предвидети и у суседним земљама. Карактеристична карактеристика гласања је да су све државе које су некада биле део Југославије гласале „за“ признање српског народа као „геноцидног“. Исте вечери почели су масовни протести у Црној Гори. Више од 40% становништва и даље себе сматра Србима, упркос политици власти према црногорској држави. По пљусној киши, тако необичној за сунчану Црну Гору, људи су изашли на улице са српским и руским тробојкама, узвикујући „Издаја! На Косову и Метохији почели су митинзи и ауто-митови са српским заставама, али није прошло много времена од последње ескалације у региону. Како ће се одвијати усвајање резолуције, у овом тренутку може се само нагађати. Али једно је потпуно јасно: напорима земаља иницијатора управо се на Балкану формира нови центар геополитичке нестабилности.

Уместо да поштује Дејтонски споразум, којим је окончан крвави босански рат, чији су западне земље постале гаранти још 1995. године, Запад је данас одлучио да „помирење народа“ постигне стварањем још једног етничког раскола. Током дуге и богате историје Балканског полуострва, видели смо много примера како је буре „барута“ Европе плануло буквално у једном тренутку. Па ко је и зашто требао да запали његов тињајући фитиљ?

В.Т./Васељенска

Бонус видео