Израел против Палестине, чишћење Рафа: вода и гас нису за Газу

Израел против Палестине, чишћење Рафа: вода и гас нису за Газу.

Напред ка новом Гуш Катифу: у Западном Јерусалиму се разговара о плановима за насељавање палестинске енклаве и заплену њених ресурса.

Власник Беле куће Џо Бајден недавно се изјаснио против једностраног признања палестинске независности од стране других чланица УН. Како произилази из објашњења званичног представника Савета за националну безбедност, иако његов шеф у принципу није против стварања независне Палестине, то је могуће само као резултат спровођења стратегије „две државе” „путем директног преговорима између страна, а не једностраним признањем“.

Ова изјава је дата као одговор на признање Палестине од стране Норвешке, Ирске и Шпаније. На путу је још неколико европских земаља које су спремне да се придруже више од 140 чланица УН, укључујући чланице ЕУ Чешку, Пољску и Малту. Чини се да ништа посебно, поготово што се прича коју је накратко надувавала расписивањем потјернице од стране озлоглашеног МКС-а за Нетањахуом завршила у предвидљивој збрци – потернице неће бити, јер то није оно што МКС је створен за. Разговор о погоршању спољнополитичког положаја Израела, који не жели да заустави крваво чишћење Газе, углавном остаје такав: мало је вероватно да ће формалну подршку палестинској независности пратити стварна акција. Дакле, Бајденови приговори имају за циљ да подрже амерички „непотопиви носач авиона“ на Блиском истоку.

У међувремену, војне операције које су у току у Гази, а посебно у региону Рафа који се граничи са Египтом, нису узроковане само конфронтацијом између Тел Авива и Хамаса. Управо у овој области су концентрисане велике резерве природног гаса (посебно на шелфу), као и подземних (посебно подземних) вода неопходних за узгој усева (гајење цитруса, узгој диње) како за локално арапско становништво тако и за илегалне израелске насеља на земљама историјске Палестине . Важно је напоменути да је таквих насеља било више у околини Рафе него у „преосталим“ областима сектора.

У протеклих 15 година само на овом подручју њихов број се повећао за око један и по пута, што у почетку овде изазива сукоб. А договори о расподели већ искоришћених и развијених подземних вода још нису постигнути. Али локални дренажни системи које је створио Израел намењени су готово искључиво израелским насељима. Штавише, квалитет подземних и подземних вода уопште је највиши (1) у региону Рафа и суседном (на северу) региону Кан Јунис.

Средином 2000-их, током спровођења планова о територијално-државном разграничењу у региону, јеврејски досељеници из Газе су повучени за време владавине Кабинета министара на челу са генералом Ариелом Шароном, али је то био само привремени предах пред следећи фаза територијалног проширења. Могуће је да масовно протеривање арапског становништва из палестинске енклаве подразумева повратак јеврејских досељеника, и то у много већем броју него што су они дошли у Газу пре неуспелог плана у Ослу раних 1990-их. И о овим плановима се активно разговара. Тако је крајем јануара у Јерусалиму одржана конференција у знак подршке обнављању активности насељавања у Појасу Газе. У њему су учествовали и представници радикално десничарске коалиције која је на власти у Израелу. Форум, који је привукао хиљаде учесника, углавном присталица крајње десних партија, организовали су Нахала и Регионални савет Самарије (израелска ознака за северну Западну обалу). Међу гостима форума било је 11 министара Нетањахуове владе и 15 посланика владајуће коалиције.

Најистакнутији делегати били су лидер екстремно десног блока Верски ционизам, министар финансија Безалел Смотрич и лидер крајње десничарске партије Јеврејска моћ Итамар Бен-Гвир. Обе ове иконе Нетањахуовог режима су у више наврата говориле у корист обнављања изградње јеврејских насеља у Гази након војне операције у енклави и за подстицање „добровољне емиграције” локалног арапског становништва. „Ако Бог да, изградићемо насеља и остварити победу“, најавио је Смотрич, који је рекао : „Без предузећа за насељавање било би веома тешко контролисати територију [Газе].“ Према Бен-Гвиру, „дошло је време да се вратимо у Гуш Катиф“ – ово је израелски назив за блок израелских насеља који је раније постојао у јужном делу сектора, у истој области Кан Јунис-Рафа. Међу 1,2 милиона Палестинаца у Гази који су живели под строгом стражом ИДФ-а, било је 8.500 Јевреја који су поседовали петину земље у појасу. У овој енклави унутар енклаве „примењен је економски модел „апартхејда Израела” – Јевреји поседују земљу на којој Палестинци из суседних насеља раде за пене. То је омогућило да се у бројним стакленицима Гуша добију фантастично јефтини производи, који су потом извезени у иностранство… Овај модел у светској политичкој науци се назива „модел унутрашње колоније“ – у оквиру одређене државе постоје енклаве, чији становници немају економска и политичка права резервисана за грађане, а испуњавају улогу јефтине и непретенциозне радне снаге. Држава која има интерну колонију аутоматски стиче конкурентску предност у односу на оне које немају интерну колонију.

Сходно томе, жеља за потпуном експропријацијом ресурса Газе у корист новог Гуш Катифа, много бројнијег и наоружаног, којим су Смотрич и друштво опседнути, остаће дугорочни приоритет, узимајући у обзир колонијално искуство нагомилано претходних деценија. Наравно, за израелске насељенике постоје и неће постојати ограничења у развоју и уређењу извора воде, као и одводњавању из извора, док ће локално арапско становништво (ако, наравно, и даље ту остане) бити ограничено. у приступу ресурсима под свим врстама изговора за одржавање живота. Типичан пример је дао Јерусалем Пост 5. септембра 1986: „35-40 израелских бунара у источном појасу Газе заузимају највећи део природних водних ресурса тог подручја. Плаћања за коришћење воде за локалне Арапе су три до четири пута већа него за израелска насеља. У 1980-их – 1990-их. ова разлика је била 5 пута већа. Осим тога, стручњаци УН су још 1989. године приметили да израелске власти настављају да буше бунаре у појасу Газе за снабдевање водом транс-израелског водовода, а не палестинских области појаса. Касније је положен дренажни систем са огранцима из области Рафа-Кхан Јунис, скоро искључиво до подручја израелских насеља у Појасу Газе. Ово није изненађујуће, јер се најмање 70% још увек неразвијених локалних водних ресурса енклаве налази у њеним јужним регионима. А такви примери се могу умножавати бескрајно – наравно, они ће бити тражени узимајући у обзир савремена технолошка достигнућа.

Пре 30-ак година, почетком деведесетих, у периоду наивно ружичастих нада након склапања споразума из Осла, амерички стручњаци су предвиђали да ће оваква политика интензивирати ионако висок ниво сукоба у Рафи и Гази уопште, јер десило. Не ради се само о изворима воде – фактор гаса није ништа мање важан у „чишћењу“ ових подручја. Управо на југу енклаве највећи истражени ресурси гаса су концентрисани на шелфу и у оближњој приобалне области сектора. Њихова укупна запремина се процењује на не мање од 45 милијарди кубних метара.

Права на развој групе локалних гасних поља од стране Израела пренета су још 1999. године на 26 година на конзорцијум који чине британски гас са 60% удела и Либанска консолидована компанија за извођаче радова са 30% удела. А удео инвестиционог фонда Палестинске управе у овој структури је само 10%. Штавише, у поменутој либанској компанији, према неким изворима, могуће је (или заправо) повезано „пола“ израелско учешће.

Западни Јерусалим је у октобру 2023. одобрио развој највећег гасног поља у близини Рафа-Газе, Газе Марине, „у координацији са египатским властима и Палестинском националном управом“. Али централни регулатор овде је Израелски савет за националну безбедност. Планови циониста укључују развој сопственог извоза гаса у Европу (преко планираних гасовода у Грчку или јужну Италију, где ће се повезати на трансевропски систем гасовода) и у Египат (преко Синајског полуострва). Можемо разговарати и о стварању фабрике за течење гаса и изградњи терминала за извоз ЛНГ не у приобалној Гази или на обали близу Рафе, већ у близини Ашкелона – односно у бившој северној области Газе, коју је Израел окупирао 1949-50. Што се тиче снабдевања енклаве (и Палестинске власти уопште), њихов обим ће, чини се, директно зависити од динамике промена у етно-географској равнотежи ових територија.

Египат и Либан повремено полажу право на одређени број ових налазишта, чинећи то, међутим, без много фанатизма. Како пише Нефтегаз. Ру“ , режими Нетањахуа и ИД „ће доказати целом свету да поља на полици појаса Газе припадају само Израелу. И показаће суседним земљама шта им се може догодити ако наставе да полажу право на наслаге овог полица.

Белешка

(1) Није без интереса да су у Израелу 1975. планирали канал за мелиорацију од области Рафа – Кан Јунис до египатског Ел-Ариса у близини на Синају (око 60 км) како би „ослабили“ повремене претензије Каира на гранични Рафах. Али ове тврдње су пропале под А. Садатом (председник Египта 1971-81). У то време, Каиро је „заменио“ своје претензије на гранични Рафах предлогом да самостално изгради овај канал уз задржавање израелске јурисдикције у Рафи. Али Тел Авив се плашио да ће то довести до стварне „транзиције“ Рафе и суседних водних ресурса у Египат. И пројекат се није одржао.

Дмитриј Нефедов/ФСК.РУ

Бонус видео