Реч-две о Кутузову

Текстом “Поход Москва-Париз : Поводом 200-годишњице Бородинске битке” од 8. јуна 2013. године, госпођа Радмила Тон­ко­вић подсећа нас да се “на челу славне победничке руске импе­ра­торске армије против Наполеона налазио фелдмаршал Михаил Иларионович Кутузов”.

Мада руски историчари пишу да је Куту­зов рођен 1745. у Петрограду (данас: Санкт Петербургу), Енци­кло­педија Британика тај податак оспо­ра­ва, пошто, каже, његовог имена нема у петроградским књигама крштених за ту годину. Наводу (да ли госпође Тонковић да ли енциклопедијском) да “црква тог времена уредно бележи сваки долазак на свет” могло би се приговорити за произвољност када се не би знало да су новорођенчад у то време крштена такорећи непосредно по рођењу (дан-два касније, чак и истога дана ако је порођај био компликованији), у страху да оно не умре некрштено. С те стране гледано, извесним треба сматрати да М. И. Кутузов није рођен тамо где би руски историчари желели да то буде.

Средином деведесетих, пошто сам у војвођанском телефон­ском именику сасвим случајно набасао на презиме Кутузов (а тих је дана у Новом Саду држан и неки научни скуп о српско-руским везама, можда о српским сеобама у Славеносербију и Нову Сер­бију) и то поменуо историчару Љубивоју Церовићу (1936-2015), сазнао сам да је др Бранислав Вранешевић (1903-1987), историчар из Но­вог Сада, двадесетак година раније учествовао на неком ме­ђу­на­родном научном скупу у Москви и тамо, онако узгредно, по­ме­нуо да је руски генерал-фелдмаршал Михаил Иларионович Кутузов (1745-1813), највероватније био Србин. Истога дана, у по­поднев­ним сатима, у његову хотелску собу ушетала су двојица крупних, смркнутих момака са питањем какву је намеру он имао када је то изговорио. Још два или три питања налик претњама толико су испрепадала професора Вранешевића, и иначе ситнога раста, да је он одмах “заборавио” и на Кутузова и на своје научно­-истра­живачке послове.

Још истог дана позвао сам професора Вранешевића и питао га да ли је сачувао своје записе о Кутузову и да ли се сећа на којој је основи започео своја истраживања о њему. Скоро снебивљиво, “признао” је да се том темом почео бавити али да, после више од двадесет година, не може знати куд су се ти папири денули.

Онда сам, на основу претходних сазнања да је Кутузових би­ло у Риђици (у околини Сомбора) и у Суботици, пажљивије изли­стао телефонске именике на новосадском транзитном подручју; у сомборској мрежној групи није их било, али у Суботици јесте. Кад сам то “открио”, преостало ми је да скокнем до Суботице и зави­рим у списе српске право­славне црквене оп­шти­не Александрово, насеља на дана­шњем јужном ободу Субо­ти­це. Тамо сам, у домов­ном протоколу (пошто књиге крштених није било), успео да про­нађем јед­ног Михаила Кутузова, али без назнаке ко му је отац. Покушај да откријем да ли је тих година у Александрову живео неки Иларион Кутузов (по коме су Руси свом војсковођи дали отчество, име по оцу, Иларионович) такође је био безуспешан.

Даљу потрагу обуставио сам чим сам установио, опет из до­мовног протокола, да је тих го­ди­на у Александрову умро један Михаило Кутузов, дечкић од пет или шест година, и он без ознаке очевог имена. Баш због овог последњег “недостатка”, помислио сам да је тај упис унесен циљно, да се и оцу и сину Миохаилу сакрије одлазак из завичаја.

И зато, поставио сам тезу да се Михаил Илари­о­нович Кутузов, рођен 1745 (да ли у Александрову, да ли у Риђици, да ли где друго у овом крају), са својим родитељима нашао међу српским исељеницима у Русију око 1750, да му је мајка убрзо умр­ла (или, можда, пре тога, у старом завичају), те да му је и отац умро (или погинуо) пет-шест година касније. Како се пише да је Миха­ил био изузетно надарено дете (са петнаестак година предавао је математику у руској племићкој артиљеријској школи коју је непосредно пре тога, 1759, свршио с одличним успехом), мо­же се сматрати сасвим логичним што је руски официр Голе­нишчев, потоњи генерал, највероватније без деце, одлучио да ма­лог генијалца усвоји и да му, поред стварног породичног прези­ме­на, да и своје презиме. Најнеобичнији у свему томе јесте податак објављен у Великој совјетској енциклопедији да је Михаил рођен “у породици инжењер-генерал-поручника”, без навођења њего­вог имена. Несумњиво, није се звао Иларион, јер да јесте, руски историчари не би пропустили да то забележе.

Тај безимени инжењер-генерал-поручник Голенишчев мо­га­о би бити ста­рији брат Ивана Логиновича Голенишчева-Кутузова (1729­-1802), кога Велика совјетска енциклопедија познаје као ру­ског војно-поморског ствараоца, писца и преводиоца са францус­ког, стручњака који је установио нов приступ војно-поморском об­ра­зо­вању у Русији, од 1782. адмирала а од 1798. године председ­ника Адмиралског колегија. Не треба сумњати у чињеницу да је неи­ме­новани “инжењер-генерал-поручник” свом презимену додао и презиме Кутузов, а тако је, да би се прикрила истина о Михаило­вом пореклу, поступио и његов старији брат Иван Логинович, бу­дући адмирал. (Да је Михаил Кутузов био усвојен – казује и пода­так да га Руси увек пишу Михаил Иларионович Кутузов-Голе­ни­шчев, док се Голенишчевима додаје презиме Кутузов).

Навод госпође Тонковић да Кутузов “потиче из херцеговачког племена Кудуз у требињској општини из села Пољице у По­по­вом Пољу”, може бити само тешко одржива претпоставка, по­што се реч кудуз (код Вука, то је надимак), као и изведенице, у виду презимена, срећу и на другим странама. Тако, на пример, Јован Ердељановић забележио је презиме Кудузовић у Драгачеву а Милан Карановић у Босанској Крајини, док презиме Кутузовић помињу Босанска вила из Сарајева и новосадски Браник.

Кудуз је, према Шкаљићевом речнику Турцизама у српскохр­ват­ском језику, реч којом се обележава неко ко је бесан, побес­нео. Биће, ипак, да је то тумачење погрешно, пошто се у Кучима реч бесан (у ијекавском облику бијесан) користи у значењу дебео, пуначак, дебељушкаст, мали а набијен. Будући да поменути реч-­ник познаје ту реч и као врсту топа (који је, у турско време, мо­рао бити подебео), треба одбацити Шкаљићево основно речничко значење.

Иначе, на данашњи дан (10 јуна 2013), у телефонском именику Србије на­ђен­о је десет телефонских претплатника са презименом Ку­тузов: по један у Ветернику и Београду, два у Сремској Митрови­ци, шест у Суботици.

***Писано 10. јуна 2013. године

Илија Петровић / Васељенска