Када знање лежи у неуци…

0
већа, душа, уједињавање, , срби,злочини, крива, арбанаси, нестајање, истином, србским, србије, србско, рат, национални, илија, србско, законик, пољаци

(Фото: Слободна Херцеговина)

Заиста је чудан србски свет.

Још је чуднија не само немоћ србскога света да истински процењује моралне вредности неких својих особина, већ и неупуће­ност у чињеницу да је људска цивилизација изникла из његовога крила – почетног народа-мајке чији је језик језик-мајка, због че­га се они “остали”, духовно јалови, затечени “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, већ вековима врло труде да истоме том србскоме свету дођу главе. Да се овде не би ишло у ширину, до­вољно је навести да је Карл Маркс (1818-1883), рођен у јеврејској породици као Мозес Мордехај Леви, наивном свету представљан као један од највећих критичара капитализма, теоретичар со­ци­јалистичке мисли и вођа радничког покрета, по писању енг­ле­ског историчара и књижевног критичара Џорџа Ватсона (1927­-2013), “био отац савременог политичког геноцида”, те да “можда многима није познато да су само социјалисти отво­ре­но заговара­ли геноцид у 19. и 20. веку”. Такав суд могао је бити изведен из чи­ње­нице да је Комунистички манифест настао стварно и “науч-­но” упутство за уништење Срба и Руса – од старине србскога пле­мена – и србског и руског православ­ља. Било је тако јер се добро зна да су сви социјалисти по Европи били национа­ли­сти, а да се са­мо од Срба и Руса тражило, и очеки­ва­ло, да буду ин­те­р­на­ци­о­на­ли­сти. Маркс је ту манифестну ло­ги­ку представио јед­ном изја­вом коју је много касније, после Сарајевског атен­тата, парафра­зирао енглески радикални лист Манчестер Гардијан: “Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. То, као први корак ка коначном циљу – да се уништи Русија.

На ту и такву “школу” Марксову ослонио се Адолф Хитлер (1889-1945?), идеолог немачког расизма и нацизма, кад је уочи Другог светског рата обзнанио да ће “једна од најважнијих задаћа немачке по­литике у будућности бити да свим средствима спре­чи да­љи пораст сло­вен­ских народа”.

По несрећи, Марксова манифестна мисао дбоко се укоренила у многим Србима, нарочито међу интелектуалцима спремним да се за “порцију рибе” одрекну својих предака, својих ближњих и Отаџбине коју, из њима по­знатих раз­лога, више не сматрају сво­јом. Макар то било по узору на Светозара Марковића (1846-1875), “оца социјали­зма” међу заблуделим Србима, ко­ме је било свејед­но хоће ли Србијом владати Обреновићи или Хабзбурзи или по угледу на онога “на­шег” академона Милорада Радовановића (1947­-­2020) ожалошће­ног што му, уместо србскога, матерњи језик није енглески…

Док се један преузак круг србскога света трудио да, у време у коме старих Словена није ни било, за своје потребе осмисли старословенски (или црквенословенски, или староцрквенословен­ски) језик, онај други део, небројено шири, али зато неписмен, об­разовао се на народном искуству – учећи се на песмама лирским и јуначким, приповедању, загонеткама, пословицама, предању на­род­ном и породичном, негујући култове наслеђене из давнине, пре свега оне које се тичу породице, огњишта, брака, својине, својих предака настањених у Небеској Србији и све то бранећи и соп­ст­веном жртвом…

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

У времену нешто блискијем нама, Арчибалд Рајс (1875­-1929), велики при­јатељ србског народа, упозоравао је на опасности од онога ужега круга, слоја ко­ји се у Србији, с великим стра­хопо­што­вањем, зове инте­лиген­ци­ја, слоја познатог и као крдо нзависних умова (по дефиницији Ноама Чомског), слоја који се школовао на достигнућима западноевропске “цивилизације”, те стога себе смат­ра надмоћним у односу на оне ко­ји не распо­ла­жу универзитет­ск­ом дипломом: “Истинска интели­ге­н­ција је приро­дан да­р и прои­с­ти­че и из духа и из срца. Обични се­љак може да буде сто пута ин­те­ли­гентнији од универзитетског про­фесора са пола ту­цета ди­пло­ма… Част је непо­зната вред­ност на берзи ‘инте­лигенције’… Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хладно жрт­во­вали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лич­но би­ло од кори­сти… Она је сејачи­ца раздора када треба сједиња­ва­ти… Уместо да гради, она је разгра­ђивала. Она је жари­ште трулежи и искварености”.

Написано је то после Великог рата, а Рајсов суд може се по­тврдити неколиким примерима.

* Читамо, тако, на једном месту (Драгован Шепић, Италија, савезници и југославенско питање 1914-1918, Загреб 1970, 400, лат) да је потпуковник Душан Си­мовић (1882-1962, најпознатији по томе што се после двадесетседмомартовског удара 1941. године нашао на челу Министарског савета Краљевине Југославије), србски иза­сланик код Народног вијећа у Загребу, при предаји акредитива средином новембра 1918. године, отворено могао формули­сати став србских војних и политичких кругова према уједињењу: Ср­би­ја је у рату дала милион и по жртава за ослбођење своје браће и она не може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која би их узела у свој састав, тако да она остане по страни а плодове победе препусти непријатељу: “По праву оружја, а на ос­нову уговора о примирју са Мађарском, Србији припадају Ба­нат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осијек-Ђако­во-Шамац) као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”.

Потпуковник Симовић могао је изрећи то и тако јер га је, уочи њего­вог пута у Загреб, примио војвода Живојин Мишић (1855­-1921), предао му акредитивно писмо за Народно вијеће и при то­ме “поверио” му да “у име команданта Савезничке источне војс­ке, генерала Франше д’Епереа, ја треба да потпишем уговор о при­мирју с Мађарском с опуно­мо­ћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд. Демарка­цио­на линија ићи ће и то: на истоку линијом Оршава-Мехадија-Каран­се­беш­-Лу­гош-Арад; на се­ве­ру линијом р(ека) Мориш до Сегедина-изнад (се­ве­р­но) Суботи­це-Баја-Печуј-Барч; на западу реком Дравом до Осека-же­љ(ез­ничком) пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Дал­ма­ци­ја до рта Планке” (Плоче, на око тридесет пет километара западно од Спљета и на око двадесет пет километара јужно од Шибеника). На Симовићево питање: “Зашто нисте, у циљу скра­ћи­вања фронта узели линију Барч-р(ека)Илова-Јасеновац?” – војвода је одгово­рио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ко­вачевића и неке дру­ге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те л­иније остави потпуна слобода да се опре­дели, хоће ли с нама или не” (Богдан Кризман, Српска Врховна команда у данима распада Аустро-Угарске 1918, Хи­сторијски зборник Година ЏИВ, Загреб 1961, 201, лат).

Са таквим “знањем” Љубомира Ковачевића (1848-1918), професора историје на Великој школи у Београду, краће време ми­нистра просвете, државног саветника, главног секретара Србске краљевске академије, војвода Мишић је, 13. новембра 1918. годи­не, уз француског генерала Пола Анрија (1862-1943) и маџарског министра војног Белу Линдера (1876­-1962), потписао Уговор о при­мирју између србске и угарске војске, чије су појединости биле са­држане у Војној кон­вен­цији која регулише услове примене на Угар­ску примирја зак­љу­ченог између Савезника и Аустроу­гарске.

* Ван сваке сумње, с истим тим и таквим “знањем”, мада му се за “олакшавајућу околност” може узети чињеница да га је као војног победника мотивисала логика да су се сва царства рађала на великим војничким победама, регент Александар Карађорђевић (1888-1934) је 1. децембра 1918. године примајући адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба “заборавио” да каже да Краљевина Србија којој су у међувремену присаједињене Црна Гора и Војводина Србска, у ново Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца улази са територијом назначеном у Уговору о примир­ју са Маџарском. Та “заборавност” била је утолико трагичнија што су тим чином обезвређиване и претходних дана донесене од­луке Скупштине которске и на­родних већа бањалучког, босан­скохерцеговачког и далматинског (званичној исто­ријској “нау­ци” у Срба, од њих су познатија шпанска села), којима су односни србски крајеви прикљу­чивани Краљевини Србији.

Прочитајте још:  Ања Филимонова: Вучићев лоби у Руској Федерацији или Језуитизам Јелене Пономарјеве

Није искључено да се та “заборавност” тицала и Регентове одлуке да са политичке сцене у тек створеном Краљевству уклони Николу Пашића (1845-1926) који је, по сведочењу патријарха србскога Гаврила (у свету Ђорђија Дожића, 1881-1950), у истом времену и истим околностима размишљао о србској држави на свему србском етничком простору.

Закаснео је био и предлог војводе Мишића, дат 1919. године регенту Александру да се Срби одрекну илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенцима, те да се дефинисањем србских националних граница оствари идеал о србском националном ује­дињењу. Још неизводљивија била је замисао краља Александра, настала после оног атентата у Скупштини (средином 1928) да се Хрватска “ампутира” (уз њу и Словенија), граничном линијом од Вировитице преко Сиска и Карловца до Шибеника.

* Десет година касније, идејом о “ампутацији Хрватске” поза­бавио се и председник југословенске краљевске владе Милан Стојадиновић (1888-1961). Како је оцењено да је он то чинио на своју руку, одлуком краљевског намесника принца Павла Карађорђевића (1893-1976) и, потом, Народне скупштине, био је сме­њен. Мандат за стварање нове владе поверен је Драгиши Цветко­вићу (1893-1969), политичару сиротног знања, не баш угледног у србском народу. (Овоме потписнику дало се да запише сведочење једног Драгишиног завичајца, Славка Ристића, до рата краће вре­ме на служби у Суботици а после рата, до пензионисања крајем шездесетих година, шефа правне службе у ондашњем Предузећу ПТТ саобраћаја Војводине. Њих двојица су током студија на Правном факултету у Суботици – Драгиша их је окончао 1934 -, годину или две становали заједно код неке старије Маџарице. Кад се почетком фебруара 1939. године вратио с посла, газдарица га дочека:

– Госпон Славко, на радио чуо да је Драгиша Цветковић сада председник у Влади… је ли то наше Драгиша?

– Јесте, госпођо.

– О, јадно Југославија – одврати газдарица крстећи се).

Недуго потом, један Стојадиновићев сарадник забележио је да је Цветковић иако “неспособан да реши односе са супругом… са лакоћом постигао са хрватским вођом… споразум о успоставља­њу хрватске Бановине 26. августа 1939”. Па ће историчар и ака­демик Милорад Екмечић (1928-2015) записати да је “Хрватска ба­новина састављена уједињавањем Савске и Приморске бановине, са додатком срезова Дубровник, Шид, Илок, Брчко (Дервента), Градачац, Травник и Фојница”, са скоро четири и по милиона ста­новника, од чега око 168.000 муслимана (који су тада били Срби) и око 866.000 Срба. Остало је непознато којим су “доказним сред­ствима” одбијени хрватски захтеви да им се преда Бока Которска и да Босна и Херцеговина добије аутономију.

С једне стране, био је то стварни крах послевеликоратне идеје регента Александра о стварању србскога југословенског царст­ва, а са друге, група србских интелектуалаца окупљених у Срб­ском културном клубу (основаном 1937) око Слободана Јовано­ви­ћа (1869­-1958), тада најистакнутијег међу њима, универзитетског про­фесора, неколико година раније председника Србске краљевске академије, постављајући себи за циљ да се “заустави српско про­падање на једној реалној црти” и, истовремено, “формулише неки национални програм за будућност”, почела је да, крајем новембра 1939, пројектује нову бановину под називом “Српске земље” (у множини). Неки месец касније био је припремљен и један нацрт уредбе о “Српским земљама”, аутономне државе у југословен­ским оквирима, али је све остало на нацрту; званична политика свих влада током наредних педесетак година (касније владе нису за то ни знале, оне су се бавиле собом) сматрала је да је тај Клуб учинио више штете југословенском јединству него хрватски сепаратизам.

Јесте Слободан Јовановић писао да је “Србија у ратовима до 1918. изгубила своју снагу, на првом месту изгубила највиталнију генерацију у својој историји”, да је “бројно упропашћена, натприродним напорима исцрпљена, Србија морала да предахне”, да срб­ске послератне невоље нису настале “од њена присуства, а камо­ли од неке тобожње хегемоније, него баш отуда што у нашем по­сле­ратном јавном животу Србије није било”, да иза југословенских римокатолика “стоји један лабораториј идеја, који се зове Вати­кан”, али му то није сметало да фебруара 1939. године као једину могућност за србско спасење види у потреби “да умањимо своју српску зону па да је утврдимо, тј. да поступимо као кнез Милош (Обреновић, око 1780-1860 – ИП) кад је вратио сву српску акцију у границе Београдског пашалука. Иначе ћемо се истрошити у бор­би са Хрватима и доћи у тежак положај. Ја на пример, сма­трам да је Македонија већ изгубљена”.

* Међу “истакнутим” интелектуалцима рођеним у србском крилу није био последњи који је тако мислио, тако да се после педесетак го­ди­на могло десити да истори­чар и академик Василије Крестић (1932) саветује србским по­литичким вођама даље повлаче­ње према истоку, опет на штету србског народа (И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем : Од Вијећа до Републике, Нови Сад 1996, 302), и да Слободану Милошевићу (1941-2006), председнику Републике Србије, као саветник за историјску тематику, почет­ком децембра 1991. године, напор овог потписника да потпред­сед­ницима Скупштине Србије, потпредседнику Владе Србије, мини­ст­ру одбране Србије и начелнику Генералштаба ЈНА укаже на линију коју је у Западном Срему (Осек-Чепин-Ђаково-Шамац) ва­љало успо­ставити и лакше се бранити јер је постојећа била ду­гачка можда и свих двеста километара – обезвреди “научним саветом” да “није реално да Осијек и Винковци буду српски”. Нај­пре, Крестић је оценио да у осно­ви свих новијих србско­-хр­ватских сукоба лежи чињеница да све хрватске политичке струје позива­јући се на наводно хр­ват­ско државно-историјско право, имају јас­но дефинисан циљ – да се створи чиста нацио­нална и верски јединствена хрватска др­жава, те да из такве политике непризнавања србске инд­ивидуалности проис­ти­че и рат између Срба и Хрвата. Према Крестићевом схватању, иако признаје да то није нимало лако, србско-хрватски спор може се решити само дефинитивним раз­граничењем ових двају народа. Раздвајање најпре следује За­па­д­ном Срему, са вуковар­ском и ило­чком општином, као и Бара­њи. Док око Книнске Кра­ји­не нема много дилема, са Славонијом биће много теже јер она ни по ком основу не може цела припа­сти Србима. Посебан проблем су Пакрац, Дарувар, Псуњ, где има много Срба. Освајати целу Сла­во­нију и Винковце и Осек пот­пуно је бесмислено јер та тери­то­рија не припада Србима. Није могла бити утеха што је Кре­стић изговорио и да је “за последњих сто пе­десет годи­на српски народ у Хрват­ској више него преполовљен. Док је 1940. године у Хрватској, Славонији и Далмацији живело пре­ко три­де­сет одсто Срба, на тим територијама данас их има само два­наест одсто. Тако ра­пидно осипање српског становни­штва у овим под­руч­јима мора да забрине и упозори цео свет”.

* Не­ка­ко истовремено, акаде­мик и историчар Чедомир Попов (1936-2012) образ­ложио је “знање” по ко­јем је нормално да по­је­дини народи, у одређе­ним условима, мо­рају “напустити неке своје амбиције” и повући се. “Због очува­ња оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учи­нити корак уназад и напустити неке тери­то­рије” (Исто, 303). А ти одређени услови, напуштање “не­ких својих амбиција” и “не­ких тери­то­рија”, увек су садржавали и још увек у се­би садрже основни смисао германске идеје о поти­ски­вању србског нацио­нал­ног бића са његових историјских простора.

Прочитајте још:  мишеви су штета сваком друштву и свакој држави, можда и гора од тренутних влада, јер владе се смењују а пацови не, они само промене брод

* Нешто је свежије “питање научног и друштвеног кредибили­те­та и одсуства морално-научне вертикале” ранијег председ­ника београдске академоније Владимира Костића (1953), лека­ра-не­у­ро­ло­га чија је “крајње неодговорна политичка изјава срп­ској јавности 2015. године”, уоб(ез)личена речима да је “у овом тре­нутку једина политичка мудрост на који начин са неким еле­ментима достојанства напустити Косово”.

* Тешко је знати да ли је Костић ту изјаву дао “са своје главе” или ју је “позајмио” од књижевника Добрице Ћосића (1921-2014) који је заступао идеју о подели Косова по етничком принципу и који за такозвани “косовски пораз” окривљује “коминтернине след­бенике – Титове бољшевике, Слободана Милошевића, нову демократску власт иза Петог октобра заједно са њеном опозицијом и Црквом”.

Криви су, дакле, сви осим њега, Добрице, па ће у интервјуу римској Републи­ци (крајем октобра 1992), на новинарску тврдњу да је био инспиратор и “духовни отац” Милоше­ви­ћев, одговорити: “Ви сте слабо информисани. Про­тив национализма сам се борио читавог живота”. Није објас­нио, али могао је рећи да је, као Брозлов човек, члан разних антисрбских цен­тралних комунистичких комитета, два­де­сетак година бри­ну­о о бор­би против “српског на­ци­онализма”. И, избегавајући одговор на постављено питање, “заборави­о” је да је једно време, барем на почетку деведесетих, Слободану Ми­лошевићу он био главни саветник.

Петнаестак дана касније, као Председник СР Југославије “запретио” је Генералном секретару Уједињених нација да ће, ако се хрватска војска међународ­ним ди­пломатским каналима не приси­ли на повлачење, Војска Југо­сл­а­вије интервенисати у заштиту србског народа у Херце­го­ви­ни и Босни. Тешко је знати који је прави смисао ових речи; да ли је то заиста био патриотски чин, или је то навођење воде на воденицу оних који су чинили све не би ли се и Србија увукла у рат.

На Ђурђевдан 1993. године, Скупштина Републике Србске изгласала је одлуку да се о прихватању Венсовог и Овеновог мировног плана одлучује на референдуму, што је Добрицу Ћосића навело да изјави како је “од свих рђавих и кобних одлука јутрос, парл­а­мент Ре­публике Српске донео најгору и најкобнију одлуку. Ове зоре, овог сванућа, поражен је политички разум. Ова земља и народ сту­пају у велику неизвесност. Ја не знам шта ће донети идућа ноћ, идући дан овој земљи. То је све што могу да кажем”.

И није требало више. Овај потписник не верује да је србски народ на свом челу ика­да имао већу кукавицу од Добрице Ћосића. Можда су наши по­одавни преци баш због њега смислили ону лепу досетку: У старо пркно страх се коти.

Осам дана касније, у Београду је држана Свесрбска скупштина. Добрица на њој није говорио, али је за “Вечерње новости” изјавио да је “ово била изванредна при­л­и­ка да се види наша свест, наша одговорност за судбину наше зем­ље и нашу будућност”, а стварни неуспех Скупштине за ње­га није представљао “никакав несрећан и трагичан тренутак”. На новина­рову примедбу да је председник крајишке Скупштине устврдио како је српски народ у крајинама изневерен, Ћосић је рекао да “у сваком слу­чају, он нема право на такву изјаву”, а замољен да прокоментарише исход онога рефе­рендума у Србској, Ћосићу није било до одговора: “И­с­крено да вам кажем, ја не знам прилике у Ре­пу­блици Српској па не могу да предвиђам ис­ход”. Врло заним­љиво – у том тренутку “не зна прилике” у Србској, а кад је пре две недеље убеђивао њене представнике у нешто сасвим друго, у Атини и на Палама, о истим тим “приликама” није водио ра­чу­на. Претпоставио је (баш тако: претпоставио је!) “да ће два фактора утицати на стање: први је егзистенцијални страх од геноцида, од освете, а други је жеља за миром. Који ће од та два да превагну, не могу да проричем… Треба ра­зумети људе преко Дрине. Треба ра­зу­мети њихов страх и ја апелујем за то разумевање”.

Крајем маја 1993. године, београдске “Новости” објавиле су изјаву крајишког председника Милана Мартића (1954) да је “Крајишнике разочарало сазнање да је… До­брица Ћосић, мимо њихо­вог знања и одобрења, раз­го­варао са Јосипом Бољковцем (1920­-2014, хр­ватским министром унутрашњих послова), потом и са др Милорадом Пу­пов­цем (1955), Србином из Загреба, који би да Кра­јину преда Хрва­тима, као и чињеница да је Вељко Џакула (1955), непризнати пред­ставник Срба из Западне Славоније, од Ћо­сића упућен у Фин­ску на преговоре са Хрватима! То је у најмању руку неразумно од господина Ћосића. То нас је изненадило. Зар тво­рац Мемо­рандума, писац чија нас литература учи српству, да нас продаје и обмањује. Крајишници му поручују да је и за њега и за нас да­леко боље да се врати ли­те­ратури, а омане ове, по нас не­при­хватљиве политике… Поручујем да никакве преговоре по прин­ципу подметања кукавичјег јајета Крајишници не прихватају и не признају”. У речено “неприхватање и непризнање” уклапа се и договор са Виталијем Чуркином (1952-2017), замеником руског ми­нистра спољних послова, о потреби, и обавези, да се крајишки републички статус замени аутономијом.

Све то навело је “неке” да започну и “у трку” окончају процедуру за разрешење Добрице Ћосића са места председника Репу­блике. За такву одлуку био је пресудан некакав стенограм са са­станка са војним врхом. По­себно му је замерено што је критиковао постојећи Устав СР Ју­госла­ви­је, изразио сумње у функци­онисање савезне државе, Црној Гори приписао је “словеначки синдром” и тежње за от­цепљење, те да се није сложио ни са јача­њем милиције у Србији. Добрица је на том скупу чак изјавио да су га многи питали “До­брице, шта чекаш кад имаш војску”, што зна­чи да је он у својој глави вртео разне пучистичке мисли, а ко­лико се (не) разуме у политику, потрудио се да вој­ном врху намет­не расправу о Уставу, о функционисању савезне државе, о одбрам­беном деловању државе Србије…

И, даље, замерено му је што је рад савезне Владе блокирао са­мосталним вођењем спољне политике. Могао је тако јер се држао “знања” стеченог у времену док се и сам “вртео” у једноумљу, да ли као послушник, да ли као “наредбодавни извршилац”.

* Многе од довде наведених појединости – камен су о врату србскога света и биће то:

а. све док се званична историјска наука у Срба не досети да ствари и појаве назива својим именом; и

б. док то као непорециву истину не схвате и добро упамте они који одлучују у име Србије.

Тако, дакако, како се не би десило, на пример, да и Председник Србије (не зна се да ли га је ико назвао србским Председ­ни­ком јер Србији није допуштено да “уђе” у придев) следећи логику “доказаних” научника како би се допао да л’ Турцима, да л’ тамо­шњим наводним Бошњацима, да л’ европској фашикратији, Ра­шку Област назове “сан­џак”, речју коју су Турци давно избацили из административне употребе.

Прочитајте још:  Михаило Меденица: У ланцима се не васкрсава

И да се не би десило да, почетком августа 2020. године, “обиљежавање Дана сјећања на све стра­дале и прогнане Србе у хрват­ској оружаној акцији олуја (почетком августа 1995 – ИП) на мо­сту на Сремској Ра­чи” започне тако што ће се тамо срести србски члан трочланог Председни­штва Босне и Херцеговине Милорад До­дик (1959), председник Ср­бије Александар Вучић (1970), пред­сед­ник Србске Жељка Цви­ја­но­вић (1967) и премијер Србије Ана Бр­набић (1975).

Будући да се хрватска (и, нарочито, савезничко-фашикратска) ору­жа­на акција “олуја” десила у Србској Крајини, очекивало се да ће се тај “сусретни” церемонијал издраматизовати појавом челних лич­ности Републике Србске Крајине у прогон­ству (до да­љег настањених у Земљи Србији), да ли испод моста, да ли испли­вавањем из брзе, мутне и криве Дрине па у Саву, да ли падом са неке крушке надвијене над мостом.

Нажалост, ништа од тога, шта Србска Крајина има ту да тражи, њен пад, или њену пропаст, славе и обележавају они који су успели да преживе њене пропасти и падове: на једној страни хрватска и сви домољубни хрвати, на другој – Држава Србија (Република Србска “нек је више војске”) с органима задуженим за од­лучивање, што правно, што научно.

Скупом на реченоме Мосту, Држава Србија је ставила на знање “граду и свету” да не познаје Републику Србску Крајину, да није чула за њено постојање… Истина, начујнуло се да је стицајем неких чудних околности тамо “нешто пало”, да се њених (и из хрватске брозловије) осамсто хиљада (800.000) жи­те­ља на разне начине обрело у Земљи Србији или прошло кроз њу, те да су и садашње и некадашње челне личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег наста­ње­них у Зем­љи Србији, неки и под земљом), безброј пута узалуд­но покуша­вале да Држави Србији ставе до знања да у Земљи Србији (или под њом) постоје и они, какви-такви представници, и оне стотине хиљада избеглих и прогнаних Срба.

Показује се да те чињенице не пасују Држави Србији, та­ко да се она протеклих тридесет година вр­ло трудила да се не меша у сопствене послове, те да се, сто­га, понаша као да је Република Срб­ска Крајина била и оста­ла страно тело на србском национал­ном бићу…

Све то наводи многе србске прогнанике и избеглице расеја­не по беломе свету да исту ту Србију прогласе саучесником у “олуји”, да Београду као симболу Државе Србије припишу неоуста­шка обележја, те да, због тога што исти тај Београд намеће срб­ској јавности злослутну тезу “да се злочин мора опростити”, мно­ги од оних који су нашли прибежиште у Србији – тамо се уопште не осећају до­бро­дошлима.

Нарочито због тога што се они, прогнаници и избеглице, при­бојавају да би поруку Александра Вучића са скупа на мосту преко кога су ушли у Србију да “само уј­е­дињени можемо све, разједињени не можемо ништа”, требало схватити као препоруку да се, уз стално подсећање на “речи мрж­ње, сукоба и освете” не би смели реметити односи са Хрватском, “уједине” с онима који на злочин геноцидне природе над Србима из Србске Крајине и усташкоброзловске Хрватске гледају као на нешто што се није ни догодило.

У непосредној вези са реченим мостовским сусретом, могло се годину дана касније сазнати да су се “руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем авгу­ста у Београ­ду о обележавању заједничког празника – 15. септем­бра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан срб­ског јединства, слободе и националне заставе. Макар при томе био прећутан податак да је у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и пре­кодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од нешто више од 140.000 војника у саставу србске војске, учествова­ло је најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.500 изван Кра­љевине Србије, добрим делом и из Србске Крајине.

Без обзира на то што се у вести о договору по­мињао и “регион”, стиче се утисак да договорено јед­инство тиче само Срба из Републике Српске и Републике Србије.

Тим поводом, србски члан Председништва Босне и Херцегови­не Милорад Додик изјавио је у Бањалуци “да је обележавање Да­на српског јединства, слободе и националне заставе јединстве­но с тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог регион… Данас имамо две др­жаве – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава гра­дећи сигурност и будућност читавог региона, што нам нико не мо­же одузети”.

Србија и Србска, дакле, и ништа више, и нико више!

И, сада, за који дан, 8. јуна, треба да се одржи “Свесрпски сабор Србије и Републике Српске” који ће бити “велика манифеста­ција и велика фешта за Београђане, на којој ће наступити више од хиљаду чланова културно-умјетничких друштава из Србије и исто толико из Републике Српске”. По речима Председника Србије, “очекује се око 10.000 људи из Републике Српске” а верује да ће их доћи најмање шест до седам хиљада људи. “Имаће­мо зајед­нич-­ку седницу владе. Имаћемо присуство двојице председ­ника. Ради­мо на тексту декларације. Имаћемо много тога важног и зајед­нич­ког, дакле, у сфери културе. И коначно ћемо одредити све задат­ке по питању изградње и у Доњој Градини и у Београду Музеја жр­тава Јасеновца”. Обећао је и да ће на Сабор бити позва­ни представници Срба из Црне Горе и других земаља региона, те да су на тај скуп “добродошли сви они који се не стиде своје мати­це, за раз­лику од оних других, који за своју критику и кукњаву уви­јек могу лако да нађу мјесто у Загребу, Подгорици и у другим центрима”.

Та је порука тако схваћена и у Румунији јер је председник тамошњег Савеза Срба изјавио да је “предстојећи Свесрпски сабор јединствена прилика за значајно окупљање Срба из свијета и региона на којем треба показати национално јединство и саборност”.

Али се, зато, из свега може закључити да се заказани Сабор не односи на Србе из Србске Крајине, можда због тога што је, за почетну информацију, Држави Србији непознато да у Београду делују неки крајишки државни органи у прогонству (Скупштина, Председник, Влада), нешто као заступници националних интереса (и неких споредних, личних…) већ поменутих осамсто хиљада избеглица и прогнаника. Каже ли се да је то цифра упоредива с оном из Јасеновца (иако нешто већа), тек онда постаје видљив обим хрватског геноцида над србским светом, пре тридесетак го­дина изведеног избеглиштвом пред хрватским државним теро­ром и, доцније, уз помоћ фашикратског Запада, прогонством са његових вековних огњишта.

И неће бити изненађење ако, једнога дана, неко из тога круга, скуповима заказане врсте, без Срба прогнаних из Србске Кра­јине и избеглих из брозловске Хрватске, “накачи” обележја про­ви­нцијалног, ускосрбског, стидносрбског, блиског издаји србских националних идеала… јер се њиховим садржајем олако одбацује не само делић србскога света, већ и део Свете Србске Земље.

Илија Петровић / Васељенска

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *