Миши Мајићу и Прогласу није проблем рудник, већ која компанија отвара рудник!

Миша Мајић, судија апелационог суда и активиста, преко ноћи је постао еколог. Његов ангажман у протестима у горњим Недељицама и изјава Прогласа поводом рудника ‘Јадар’ показују невероватну количину лицемерја. Прогласу није проблем сама идеја отварања рудника, већ која компанија ће га отворити. Њихов захтев за поверењем у институције је заправо покушај преусмеравања економске користи ка онима са којима имају договоре. Овај пример показује како политички актери користе еколошка питања за остварење сопствених интереса.

Миша Мајић, судија апелационог суда који је до јуче био познат као активиста који час подиже свест о важности гласања и час позива на бојкот, сада је преко ноћи постао и еколог. Његов последњи потез, укључивање у протесте у горњим Недељицама, где је непозван узео учешће, не само као активиста, него и неко ко је себи дао толико на важности да се оглашава за медије поводом свих битних државних и друштвених питања.

Мајићева изјава испред Прогласа поводом контроверзног пројекта рудника ‘Јадар’ представља врхунски пример лицемерја. У саопштењу стоји:

„Поводом озбиљних јавних контроверзи о пројекту рудника ‘Јадар’, ПроГлас изјављује да је један од важних предуслова за успешно спровођење великих рударских пројеката постојање поверења у државне институције задужене за нормирање стандарда еколошке безбедности, контролу њихове испуњености и процену економске користи.“

Прогласу, дакле, није проблем сама идеја отварања рудника, већ ко управља процесом. Њихов захтев за постојањем поверења у институције је заправо позив на промену власти и компанија које тренутно управљају рударским пројектима. Суштински, овај покрет не интересује заштита животне средине, већ преусмеравање економске користи ка онима са којима, изгледа, имају неке договоре.

Тако се они који тврде да имају поверење народа и кредибилитет, постављају као једини прави арбитри шта је еколошки прихватљиво, а шта није. То значи да би, уколико би они били на власти, копање рудника било прихватљиво само ако га спроводе “праве” компаније – оне са којима су они у дилу.

Овај пример лицемерја није само изолован случај. Он одражава ширу тенденцију у којој политички актери користе легитимне бриге грађана за остварење сопствених интереса. Еколошка питања и протести се користе као параван за политичке маневре, што у крајњем случају подрива поверење јавности у институције и друштвене покрете. Посебно је занимљиво да неко ко је судија апелационог суда, а коме је уставом забрањено политичко ангажовање, чиме је аутоматски погазио устав који би требало први да брани, говори о поверењу у институције.

У једној демократски уређеној земљи, поготово земље на које се позива Мајић и његови политички партнери из покрета, овакво ангажовање не би било могуће. Међутим, иза Мише Мајића стоји читава медијска машинерија која својим чланцима подло и суптилно утиче на потезе правосудних органа који су давно морали да реагују и особе попут Мајића одстране из државних институција.

Софија Марић / Васељенска