Живот и опстанак Јадра и Рађевине: РЕФЕРЕНДУМ И СТАТУСНА ПИТАЊА

Укратко само, шта су то статусна питања? Не бих превише улазио у тематику и издвојио бих у конкретном случају, шта су то статусна питања грађана Јадра и Рађевине у највећој корупционашкој афери пројекта „Јадар“ тј. тзв. рудника литијума.

За грађане Рађевине и Јадра статусна питања су питања живота и опстанка, а таква судбинска питања се не могу решавати ниједним правним инструментом којим располаже Република Србија. Наравно, кад прораде тужилаштва, судови… биће места и за судске пресуде против Рио Тинта и њихових слугерања. Наиме све је толико очигледно, сигуран сам да је у рангу аксиома, да је пројекат „Јадар“ екоцидан пројекат, да му карактер не би поправила ни булумента назови стручњака, ни немачке „гаранције“ (Немци би нам гарантовали безболност и ефикасност…). Међутим, очигледно је да насиље државне врхушке над сопственим народом јењава и иста та врхушка има само још једну сламку „спаса“, а то је изјашњавање народа Јадра и Рађевине, и што да не, и остатка Србије, о руднику литијума, РЕФЕРЕНДУМОМ!?

Иначе Закон о референдуму, овакав какав је, су осмислили Саво Манојловић и Александар Вучић, свака им част, били су далековиди а ми наивни. Просто, Закон о референдуму је у Србији обична лакрдија, а ево и зашто. Референдум без цензуса (није битно колико грађана изађе на изјашњавање) дозвољава, бар теоретски, да је довољан један грађанин Републике Србије да изађе на „референдум“ и заокружи оно фамозно „ЗА“ и Србија може да постане део Велике Албаније. Дакле оде Србија у п… Да ли је ово могуће у пракси? Посматрајући шта нам се дешава, наравно да је могуће. Ако се тај један заинати па изађе на гласање и заокружи оно „ЗА“ а ми, тј. остатак Србије се заинати па неће да изађе на „референдум“. Свели смо, дакле, судбину Србије на инат. Изабрао сам овај пример, не да бих ширио песимизам, већ да бих вам представио демократске капацитете српског Закона о „референдуму“.

Иначе, некада, кад је референдум био високо котирани правни институт демократских друштава, којим су се решавала СТАТУСНА ПИТАЊА илити ЖИВОТНА ПИТАЊА, да би се добила позитивна одлука о неком статусном питању била је потребна двотрећинска већина УПИСАНИХ гласача, не изашлих на гласање већ како рекох – УПИСАНИХ. С обзиром на квалификовану већину, о цензусу је беспредметно расправљати. У вези овога да вас упознам да неке државе, после доношења Закона о „референдуму“ од стране саве и аце, озбиљно размишљају да у својим законодавствима појам референдум замене нечим прикладнијим…

Међутим, у оваквој Србији са оваквим режимом и оваквом пропалозицијом која је само добро плаћени спаринг партнер режиму, ни овај, да га назовемо прави референдум не би пружио ни један промил гаранције за поштено изјашњавање. ЗАШТО? Свако изјашњавање па и ово референдумско, расписује актуелна власт, наравно уз „противљење“ својих спаринг партнера, контролише га и поставља референдумско питање (нисте ни свесни какве се ту преваре крију). Шта још ради расписивач референдума? Па броји гласове! Како дубље залазим у ову тему гађење је све очигледније према било каквом гласању. Ајде да се само мало замислимо над свакодневним изјавама српских властодржаца: ЛИТИЈУМ ЈЕ ЈЕДИНА И НАЈВЕЋА шанса Србије. Ако би било тако онда стварно ТЕШКО НАМА!

Сведоци смо, већ су деценије у питању, обесмишљавања демократије, у коју ја иначе и не верујем. Демократија је само демагошка тактичка мера у варању сопственог народа. За нас је битно да имамо правну државу, а ту демократије и ако је има, има је само у траговима. О правној држави се да много више писати, али овом приликом ћу напоменути само једно својство правне државе (иначе, уређење државе може бити и монархистичко и парламентарно и ко зна какво још, најмање је битно какво је), а то је да не постоје грађани другог или трећег, или… реда. Кад будемо грађани истог реда, као што смо пред Богом, ето нам среће. Ако ништа друго, бар да се приближимо тој земаљској правној држави. Тенденција драстичног опадања излазности на било какво изјашњавање није случајна, на гласање треба да изађу само режимски одани гласачи и понеки спаринг партнер да увелича победу. Напред наведена тенденција, бар у Србији, је циљ сваког режима. Ево примера како би „референдумско“ изјашњавање о руднику литијума изгледало у Рађевини и Јадру или Србији: ми, који још понешто имамо, треба да седнемо за „референдумски“ коцкарски сто и уложимо све што имамо, и имовину и кућу и будућност и садашњост и прошлост, а да заузврат немамо ни теоретске шансе да ишта добијемо, док режим и спаринг партнери улажу лаж, преварне капацитете, безчашће, неморал и сву поганштину која се може замислити. И шта би се десило? „Поштени расписивач“ „референдума“, тј. наш коцкарски партнер, са оном малом двојком (ко је играо таблић тј. табланет зна шта је мала двојка као и њено метафорично значење) покупи сав талон, тј. све оно што смо уложили.

Ја, писац ових редова, сам, додуше поодавно, учествовао у спровођењу више референдума, док је Закон о референдуму био колико толико озбиљан, и то у оно „комунистичко“ време тако да је ово данашње позивање на „демократско-референдумско“ изјашњавање чиста лакрдија. Могу слободно рећи, позивање на „референдум“ којим се одричемо својих статусних симбола, ништа друго него позив на стрељање. Чак нема потребе ни да нам очи повезују, одавно ми на њих слабо шта видимо.

Управо, док ово пишем, сазнајем да је неки „нови трећи пут“ „утврдио“ да је 59% грађана Србије за рудник, баш тако некако би био и резултат „референдумског“ изјашњавања, иако и врапци знају да је то чист пропагандни трик, који се замислите представља у јеку беснила Рио Тинта и режимске врхушке. Док сам још у канцеларији, пар речи о тим „новим трећим путевима“ а има их ко… да не кажем чега, ми личе на оне хајкаче, које су некад давно, неке војске попут турске имале у свом саставу, који су ишли испред праве војске и халакали тј. галамили на сав глас, дувајући у некакве зурле и правећи на било који други начун неописиву галаму, само са једним циљем: да се ослаби морал противничке војске. Да би знали ко је ко, завирите само у књиге да видите ко кога финансира, тј. ко ради и за коју страну обавештајну службу против Отаџбине Србије.

Председник Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“

Алимпић Момчило

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.