Амерички „гасни поклон“ Европи: прљав, проблематичан и скуп

Амерички „гасни поклон“ Европи: прљав, проблематичан и скуп.

„Арбитража цена између тржишта је нова нормалност са којом ће Европа морати да живи.

У Вашингтону је од почетка ове године осликана ружичаста слика: америчка финансијска служба Сеекинг Алпха обећала је да у наредних неколико година САД планирају пуштање у рад нових капацитета који ће САД учинити непобедивим у извозу течног гаса (ЛНГ). Шел-ов преглед за ову годину наводи да ће до 2030. амерички ЛНГ покрити 30% глобалне потражње и, наравно, прогутати Европу, „дајући“ јој потпуну независност од Москве. Прошле године су Сједињене Државе већ постале највећи светски извозник ЛНГ-а, претекавши Аустралију и Катар. Постоји седам фабрика укупног капацитета 106 милиона тона (146 милијарди кубних метара) течног гаса. Прошле године су на тржиште испоручили 118 милијарди кубних метара. Највећи део одлази у Европу, чији политичари покушавају да напусте руски гас. Планови за извоз ЛНГ-а у наредној деценији су много већи. Тренутно је у изградњи 11 пројеката проширења и нових ЛНГ постројења укупног капацитета 117 милијарди кубних метара. Истовремено, имајте на уму да 82% укупне производње гаса у Сједињеним Државама долази из гаса из шкриљаца, чија је производња достигла врхунац који је очигледан чак и америчким стручњацима.

Узмимо у обзир да до повећања нових капацитета неће доћи пре краја године, а померање ових рокова би лако могло да ограничи раст извоза, остављајући Стари свет на изгладњивању, који се окренуо од Русије да би задовољио Сједињене Државе. Недавни мораторијум америчке владе на нове дозволе за извоз ЛНГ-а како би се заситило домаће тржиште и снизиле цене горива уочи избора, даје Европљане паузу.

Сви се сећају одакле долази хистерија око потребе да се хитно ограничи емисија угљен-диоксида. И да је пре три године Међународна агенција за енергетику (ИЕА) објавила извештај Нет Зеро би 2050, који је постао показивач за кретање читаве цивилизације ка нултим емисијама. Истовремено, европски званичници су одлучили да ће постављени циљ приближно 80 одсто зависити од смањења атмосферских емисија из сагоревања фосилних горива и за 20 одсто од додатне апсорпције ЦО2 у шумама. ИЕА је затим наредила земљама БРИКС-а (осим Индије) да уведу порез на угљеник по тони емисије ЦО2 од 25 долара у 2025. години, да би се повећао на 200 долара до 2050. године. То што ни једна земља БРИКС-а није чланица ове агенције, основане на подстицај Хенрија Кисинџера 1974. године, и да су такве дивље исплате изван моћи чак ни самих Американаца, Американце не брине. Безобразлук је, наравно, друга срећа. Али данас слика о стању тржишта гаса у Европи зависи од угла из којег се гледа. Ако је од пролећа 2022. године, када је рекордна цена за хиљаду кубних метара природног гаса била 3.892 долара, онда је 407 долара на лондонској берзи ИЦЕ почетком недеље готово ништа. Истина, током трговања, цене су порасле за 12,7% – на 432,5 долара, али су укупно током дана додале само 6,7%.

Али чак и са овим слабим растом, Немачка не може мирно да спава. Члан Бундестага АфД Штефен Котре објаснио је за Дојчланд Куриер зашто је недавно повећање цена гаса у Немачкој за 11 одсто и Хабекова изјава да је енергетска транзиција на добром путу и ​​да ће раст цена стимулисати индустрију да штеди гас, фикција. „Ово је лаж од почетка до краја. Потрошња гаса опада због високих цена, али то не значи ништа више него да индустрија стаје. Пад у хемијској индустрији је, на пример, око 20%. Производња амонијака је веома ограничена, производња ђубрива је веома ограничена. Једноставно више није исплативо. А многе производње се преносе у иностранство, где су цене енергената приступачне. Хабаек лежи овде, и лагао је све време“, рекао је Котр.

„Љуљашка“ гаса већ дуже време баца Европу. Упоредите бројке: цена хиљаду кубних метара природног гаса коштала је 68 долара 1996. године, порасла је на 100 долара 2000. године, ау хладној зими 2005-2006. достигла је 480 долара, док су уговорне цене за руски гас на граници у Немачкој остале стабилно: 250 на хиљаду кубних метара. Али то је било када! Сада су сви европски „гасни носови“ окренути ка Вашингтону.

Бум из шкриљаца, који је од средине 1990-их учинио Сједињене Државе светским извозником ЛНГ, представља изненађење! – почео да се испухује. „Стопе производње у Хаинесвиллеу за хоризонталне бушотине избушене у периоду 2021–2023 су већ ниже него за бушотине покренуте 2018–2020“, каже амерички геолог Арт Берман. „Почетни протоци из бунара из 2023. били су мањи од оних 2021. и 2022. године, а каснији су опали великом брзином. Слична ситуација се развија и у друге две производне формације, Барнет и Фаиеттевилле. Тамо поља гаса из шкриљаца почињу да личе на гробља. Закључак је једноставан: очекивања за резерве гаса из шкриљаца и његову будућу производњу у земљи могу се показати превисоким.

Поред овога, Блоомберг је објавио материјал који указује да је значајан део постројења за утечњавање гаса изграђен пре више од двадесет година. То значи да је њихова ресурсна база већ при крају, постројења ће морати чешће и дуже да се ремонтују, а то ће негативно утицати и на обим понуде ЛНГ-а на тржишту.

И то није све: Азија сада припрема још једну рунду цена гаса. ЛНГ је мобилно средство за испоруку гаса, и ако цене у Азији порасту изнад европских, тада количине ЛНГ почињу да притичу на азијско тржиште, што је у суштини немогуће спречити.

Све већа несташица гаса у Европи подиже цене, течни гас почиње да тече назад на европско тржиште – ова такозвана арбитража цена између тржишта је нова нормалност са којом ће Европа морати да живи.

Уз све ово, тешко је преценити бахатост бриселских званичника, који тврдоглаво и даље верују у сопствене директиве за прелазак на чисту енергију. Одлучили су да до 2030. године 42,5% укупне потрошње енергије у ЕУ буде зелено, преноси Европска комисија . У фебруару ове године, сећате се, они су смислили индустријски план Зеленог договора за Европу који би „омогућио производњи у ЕУ да повећа производњу технологија и производа са нултом емисијом штетних гасова потребних за испуњавање амбициозних климатских циљева Европе“. То је управо оно што „Хабаек лежи овде, и лагао је све време“, Стеффен Цотре.

Позваћу се и на још један извор – Далла дипенденза Русса а куелла УСА: ил дилемма Еуропео сул гас: „У протекле две године после 2022. године, европске земље су покушавале да одбију испоруке јефтиног руског природног гаса, који је до тада већ добио знаке стварне енергетске зависности, како не би директно помогао Кремљу да финансира инвазију на Украјину. Али још је дуг пут пре него што се чланице ЕУ коначно ослободе своје енергетске везе са Москвом, а друга зависност се већ назире на хоризонту: од ЛНГ-а који долази из Сједињених Држава. А ова ситуација ствара проблеме са обе стране Атлантика.”

То је све што је уједињена Европа постигла у енергетском сектору. Данас су европска енергетска тржишта преплављена течним природним гасом, који сам по себи чини 37% укупне потрошње гаса у Старом свету. А скоро 50% од 120 милијарди кубних метара течног метана увезеног у ЕУ долази из САД, у односу на отприлике четвртину пре ескалације у Украјини.

У Тексасу, где се производи највећи део америчког ЛНГ намењеног Европи, настављају се јавни протести, позивајући Белу кућу да смањи извоз како би смањила емисију ЦО2 у атмосферу и сачувала станиште становништва. Управо због њих, тачније због њихових гласова на новембарским изборима, Џо Бајден је суспендовао одобравање нових ЛНГ пројеката, замрзавајући ширење извозне инфраструктуре на неодређено време.

Сада повуцимо линију. Природни гас је тешко пронаћи, али га је лако развити. Шкриљац – пронађите, јер се шкриљац јавља скоро свуда, али је тешко развити. Његово вађење је немогуће без методе хидрауличког ломљења (фракинга), чиме се повећава продуктивност шкриљца због формирања све више нових пукотина. Истовремено, у бунар се под високим притиском упумпава око 15.000 тона воде, хиљаду и по тона песка и десетине токсичних хемикалија. Након завршеног фракинга, подземне воде у радијусу од неколико километара, због хиљада тона течности које садрже велике количине токсичних, мутагених и радијационих материја, излазе на површину. Све је једноставно – прво бунари, па реке и језера и одумирање и деградација природних екосистема.

Са таквом производњом гаса, више од 4% метана излази у атмосферу, до 5% сопствене топлотне вредности троши се на пречишћавање гаса из шкриљаца, а метан је, као што је познато, најјачи гас стаклене баште, чији је ефекат зрачења је 28 пута већи од ефекта стаклене баште угљен-диоксида. Укупно, до 25% гаса се губи на дугом путу од производног бунара до европског потрошача. Тако се испоставља да је најпрљавији и најскупљи на свету „амерички гасни поклон“ Европи.

Елена Пустоваја/ФСК

Бонус видео