Како је нестао древни српски Дубровник

Како је нестао древни српски Дубровник.

Наша данашња колективна свијест недовољно је утемељена на националној историји па многима имена важних историјских личности и догађаја не представљају ништа или тек неку магловиту перцепцију прошлости.

Но, да бисмо боље разумјели садашњост морамо одбацити ту површност и упорним разгртањем историјских наслага доћи до чињеница које је од нас неко вјешто склањао или су их и сами наши преци, идеолошки заслијепљени, одбацивали као неважне. Зато многи често остану затечени кад рецимо чују да се све до уназад стотину година Дубровник сматрао српским градом. Тај атрибут му нису дали само православни житељи, него већински Срби католици који су се дуго и упорно опирали његовом агресивном похрваћивању. Е, о том Дубровнику и једној од перјаница те борбе Србину, католику, грофу Лују Војновићу биће ријечи у овој причи.

Везе тог града са његовим српским залеђем сежу у најдаљу прошлост, а ми ћемо почети од великог српског жупана Бодина, који је крајем 11. вијека опсједао Дубровник, градећи око њега куле са посадама. Временом наступи примирје, а романско и српско племе се сјединише. Ускоро српски житељи посташе бројнији па потиснуше латинско име Рагуза и свом младом граду дадоше српско име Дубровник. За вријеме Немањића политичке, трговачке и културне везе достигоше врхунац, када се Дубровник, окружен српским земљама, третирао чак као енклава Србије, о чему постоји богата историјска грађа. Ни падом српске државе, а и по њеној обнови, Дубровник за Србе није губио значај, но то тражи посебну причу.

У сам освит 19. вијека Наполеон заузе Далмацију и угаси славну слободну Дубровачку републику, а разним војно-политичким играма град 1813. дође под власт Аустрије. Колонијалној политици Беча сметала је етничка слика Далмације, Дубровника и Боке па ријеши да то политички или насилно промијени, јер је аустријски царски статистичар Карл фон Церинг у попису Дубровника, Конавла и Пељешца 1851. и 1857. написао – Срби. Дубровник је са околином, по попису из 1890. имао 11.177 становника, од којих се 9.731 (87%) изјаснило да у кући говоре српски језик, 716 талијански, 384 мађарски, 285 њемачки, 52 чешки, 19 словенски, 6 пољски и 2 руски језик. Ни помена од неких Хрвата. Срби католици су већински и у Конавлима, Пељешцу и Цавтату, који је називан малим Београдом. Тај народ је временом прихватио католичку вјеру, али је задржао и љубоморно чувао своју српску етничку свијест и традицију, крсну славу и друго. Све до осамсто шездесетих ту се није ни знало ни чуло за некакво хрватство. Дубровачки историчар Мавро Орбин 1601. пише како су Дубровчани неком приликом у писму Хрватима рекли и ово: “Ви сте из земље веома далеке …” “Voi siete dal passe molto lontani…” Професор историје на загребачком универзитету, Хрват Натко Нодило (1834-1912) пише: “У Дубровнику се од памтивијека говорило српски, како од пучана тако и од властеле; како код куће тако и у јавном животу.” Дубровачки лингвиста Марко Решетар крајем 19. вијека везује за дубровачке становнике само српско име и српски језик.

Пројекат

Водећим дубровачким српским интелектуалцима: Меду Пуцићу, Луку Зору, Матији Бану, Никши Градију, Антуну Фабрису, Перу Будманију и другим био је познат тајни план Аустрије да Србе римокатолике преведе у Хрвате, при чему су спремни примијенити сва средства па и терор најширих размјера. Реализацију тог пројекта требало би да спроведу Хрвати из Загреба, са придобијеним Србима католицима из Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине, Боке и самог Дубровника. Иван Кукуљевић – Сакцински био је први од великохрватских идеолога који је почео код Дубровчана, Бокеља и Примораца да шири хрваштину. Еуген Кватерник пише: “Од салцбуршких Алпа до Косова и Албаније вијат ће се доскора застава чисте неоскврњене Хрватске.” Ту пропаганду још жешће наставља дон Михо Павлиновић, којег индиректно подупире и сам Штросмајер.

Лујо конте Војновић, правник, историчар, дипломата, сенатор и књижевник, путем штампе енергично полемише са актерима те политике. Он 1888. пише како ти фалсификатори на основу “трулог Хрватског државног права” подмећу да су Далмација, Дубровник и Бока хрватски. Подвлачи да је Дубровник историјски дио српских земаља, мада су политички и пословни односи у Медитерану условили његову припадност католичком свијету. Чак је и аустријски дипломата Бењамин Калај у својим раним радовима писао да је Дубровник српски град. Војновић је слиједио ставове Меда Пуцића, Матије Бана и других Срба католика о припадности Дубровника српском културном миљеу. Он поручује да су “Дубровчани, Жупљани, Конављани, Ријечани и Лопођани чисти Срби, да их Бог није могао српскијима створити, као што су и католици Босне и Херцеговине исто, као и босанске потурице прави првцати Срби”. Он на крају закључује да је “српска мисао с романским елементом створила Дубровачку Републику и поносну Боку”.

Овом агресивном политиком Аустрије нису била повријеђена само српска национална осјећања Дубровчана, већ и њихова властелинска част, они су били љубоморно поносни на свијетлу традицију своје Републике, која је са једва 40 миља у дужину и двије-три миље у ширину, вијековима имала европски значај. Наполитанац Г. Б. Вицо (1688-1744) пише да је у Европи постојало само пет самосталних република: Венеција, Ђенова и Лука у Италији, Дубровник у Далмацији и Нирнберг у Њемачкој. Зато је по Дубровчанима вулгарни апсурд да би један славни златни Дубровник требало да постане периферија и привјесак неког тамо блатњавог Загреба. А како је Загреб изгледао тад око 1860. записао је у својим мемоарима хаџи-Максо Деспић, угледни сарајевски трговац: “У Илици је била једна једина зидана кућа – Гавелина, а друге све потлеушице, сламом покривене. Тамо гдје је Зрињевац, па позориште и колодвор, све оно од Илице до жељезничке пруге, биле су њиве са кукурузом и пшеницом па баре и мераје”.

Никша Гради пише: “Ми Дубровчани, Срби по поријеклу, никад и нигда се нећемо претапати у Хрвате, а то није ни нужно, ни могуће.” Док му Лујо поручује да његов лист “Дубровник” мора опстати због борбе “против поплави кукавности и националистичке интолеранције”. Треба ли рећи да су и православни Дубровчани све вријеме чврсто стајали уз своју српску католичку браћу.

Осим “Дубровника”, тамошњи Срби су у 19. вијеку имали седам својих листова: “Срђ”, “Глас српски” и други, затим Матицу српску, Коло српских сестара “Дубровкиња”, “Српску штампарију”, Соколско друштво “Душан Силни”, пјевачко друштво “Слогу” и друга разна удружења. Но почетком Великог рата хрватски шовинисти ће све то збрисати, имовину им уништити, а све српске школе затворити. Тада је Лујо у одсуству проглашен велеиздајником, а његов брат Иво допао затвора као српски пјесник.

Отров лудила

Лујо је аутор бројних текстова о потреби споразума Срба и Хрвата у Далмацији и луцидно је предвидио да се југословенска држава може формирати само под вођством Србије. Он је водио преписку и са Штросмајером, све док се овај лажни Југословен није приближио шовинистичким франковцима.

Лист “Сплитско јединство” је гракнуо на Луја, јер као католик није на правој страни, а он им одговара: “Ред ми је дакле изјавити вам да сам из породице која броји најмање 500 година историје,(…) ја ћутим да ми у жилама струји српска крв оних Војновића који, по српским и руским пољанама до наше добе, мачем написаше неколико страница историје српског народа (…) тако и ја њихов ништавни потомак, нијесам и не могу друго да будем него Србин, приправан дати свој живот за славу и величину српског народа.” Па диже глас због срамног похрваћивања чистих Срба, попут Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, Марина Држића и других. Он жали хрватски народ коме је “у жиле уштрцан отров лудила и гоњења”.

Беч је био затечен реакцијом Дубровчана и журио да пошто-пото угуши тај отпор. “Дубровник” ће касније писати: “У вријеме хајке на све што је српско тражили су се заводитељи омладине, отпуштали наставници чисте историјске истине, размјештали чиновници те насељавало што више протусрпских елемената наклоњених Аустрији како би Дубровник добио нови вид и карактер.” (…) “проводио се терор и свим силама спречавало српство код католика.” Потом се одговара Штросмајеровом “Обзору” на “манији освајања и хрваћења и присвајања свега што није њихово… а што су постизали захваљујући бечкој влади и клеру који их подржава.” Тим начином је промијењена “крвна слика” града, што ће коначно и уништити стари Дубровник.

Приликом откривања споменика Гундулићу 1893. новац су прикупили Срби из свих српских крајева и том приликом су њихове делегације без икаквог повода нападане и вријеђане од запјенушаних хрватских екстремиста, који су пјевали о штрику око српског врата.

Дубровачки лист “Црвена Хрватска” и “Народни лист” крајем 19. вијека имали су у неким моментима наступе правог клиничног бјеснила против својих суграђана Срба, писао је Дучић. На то је врло отворено упозоравао управо Лујо, који је у Дубровачким новинама бр. 35 за 1897. далековидо предвидио и геноцид Хрвата над Србима: “Срби, идите преко Дрине! Та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне огради или јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни!”

Кнез Лујо је рођен у Сплиту 1864. прије 160 година јер је ту његов отац Константин држао адвокатску канцеларију. Његова мајка Марија била је из флорентинске племићке породице Сорељи. Дјетињство је провео код мајчиних родитеља у Дубровнику, љубитеља науке и књижевности. Права је докторирао у Грацу, да би се адвокатуром бавио у Трсту, Сарајеву и Дубровнику. На приједлог црногорског министра правде др Валтазара Богишића, 1896. он се прима дужности секретара књаза Николе. На опроштајној вечери у Дубровнику властелин Јеро Наталић му у здравици рече: “Лујо, реци Цетињу да српска Атина поздравља српску Спарту.” Три године касније постаће министар правде и провести реформу судства. Посланик је Црне Горе у Ватикану од 1901. до 1903. и ту има видну улогу у спречавању Хрвата да Завод светог Јеронима у Риму са “илирског” преименују у “хрватски”, у оквиру њихове опште маније да по сваку цијену и свуда прошире свој политички утицај. Ни до данас му то нису заборавили. На позив блиског пријатеља из цетињских дана, тада кнеза, потоњег краља Петра Првог, прима се 1904. дужности учитеља и васпитача принца Александра, будућег југословенског краља. Као шеф кабинета краља Николе поново је на Цетињу 1912. На Лондонској конференцији у име Црне Горе 1913. потписује мир са Турском. Огорчен Николином превртљивом политиком, почетком Великог рата одлази у Србију, гдје од 1915. до 1920. добија осјетљиву дипломатску службу у Риму и Паризу. У Версају на мировној конференцији учествује као важан члан југословенске делегације.

Између два рата Лујо је истакнути члан Демократске странке у Дубровнику, он пророчки упозорава на “зликовачки став неких странака према држави, које би нас као лак плијен радо предали у руке непријатеља. Сепаратисти су већ дигли главу и чују се повици: “Ван са хрватског територија влашина и њиховог краља”, “Платићете ви нама”. Лујо 1937. постаје сенатор Краљевине Југославије, упорно се бави статусом Дубровника. Тражи од кнеза Павла и других политичара да Дубровник буде аутономна јединица и спријечи његов улазак у састав Хрватске бановине. За то износи јаке историјске аргументе, истичући “да су сви извори којима се потврђује тобожње хрватско државно право на Дубровник, у ствари повијесни фалсификати”. Но, Београд се тешко огријеши и кукавички удовољи незајажљивом Загребу, зарад варљивог мира у кући.

Када је стари Дубровник већ пропадао под наметнутим хрватством, Лујо у “Елегијама” ламентира: “Заувијек изгубљени Дубровник, некадашњи бајословни Град, ту више и нема ничег осим гробова, утвара, сјенки (…) Ту гдје је кладенац српског језика, кроз вијекове, блистао у златној књизи  …”

Током ендехазије Лујо једва сачува голи живот. Стар је око 80 година, нарушеног је здравља и безуспјешно покушава да из Загреба пређе у Србију. Стварањем комунистичке Југославије, он се и тим властима августа 1945. обраћа опширним писмом, у којем поново тражи аутономију Дубровника и његово могуће уједињење са Боком или чак Далмацијом, како би остао изван хрватске управе. Но Брозов режим је због ратних “заслуга” хрватску “нацртао” по жељи проусташког Загреба, док је због силних жртава Србију “наградио” са двије покрајине. Тако је судбина српског Дубровника, као и Барање и неких других, била коначно запечаћена и тешко оном ко би тих времена гласно рекао: “Дубровник је српски град”. Комунисти су заиста били прави експерти за рјешавање “српског питања”.

Своју неспорну интелектуалну ширину и ерудицију Лујо конте Војновић показао је у књижевном раду и као човјек високе политичке културе и обавијештености, суптилни мајстор дипломатских финеса и умијећа. У његовој личности сјединиле су се склоности умјетника, историчара, правника, полиглоте и преводиоца. Осим на српском, писао је и на њемачком, италијанском и француском. У његовом историјографском опису је, поред осталог, капитална студија “Пад Дубровника” (1908), те “Историја Далмације” (1918). Од књижевних дјела значајна је лирска збирка “Дубровачке елегије” (1898), књига есеја “Књижевни часови” (1912) итд.

За свој рад је, осим француске Легије части, добио низ високих страних и домаћих одликовања. До краја одан српству, упокојио се у Загребу 1951, а сахрањен је на дубровачком гробљу “Свети Михаило” на Лападу, гдје му почивају родитељи и брат.

Родослов

Племићка генеологија Војновића сеже још до краља Стефана Дечанског. Падом деспотовине под Турке, ужички кнезови Војновићи 1699. предали су Венецији Требиње и Попово те се настанише у Херцег Новом. Млеци, а послије и Аустрија, признаше им племство. Многи Војновићи су се истакли у руској служби, посебно адмирал гроф Марко Војновић, оснивач црноморске флоте па контраадмирал Јован Васиљев Војновић, затим генерал Александар Војновић па Никола Војновић командант руско-турске ескадре која је заузимала Анкону, гдје се истаче као официр и Лујов прађед Ђорђе Васиљев Војновић. Његов ђед Јован Војновић имао је два сина, Косту и Ђорђа, крштене у манастиру Савина, али су оставши без оца са пет и шест година по жељи своје бабе у Дубровнику преведени у католичку вјеру. Константин, Лујов отац, правник и професор, остаде у тој вјери, док се његов брат Ђорђе вратио православљу и он ће касније бити познати предсједник херцегновске општине, вођа Српске странке и посланик, а потом предсједник Далматинског сабора, гдје је посланик био и брат му Константин. Лујо је имао старијег брата, чувеног књижевника Ива и три сестре: Катарину, Еугенију (Ђене) и Кристину. Из брака са Тинком Копач имао је Лујо двије кћерке Јелену и Ксенију.

Крлежина завист

Због његовог српства хрватски шовинисти су Луја одавно узели на зуб. Врхунац те хајке избио је 1923. у “Обзору”, текстом Хинка Хинковића о наводним  доказима  да је био аустроугарски шпијун. Лујо је ту лаж одмах одбацио, а касније и на суду оповргао, јер друга страна никад није дала ваљане доказе. Обрушио се и на лажљивог Мирослава Крлежу – Фрица, који је био главни инспиратор ове клевете. Крлежа напросто није подносио браћу Војновиће, тврдећи да су лажни грофови, а посебно је Луја блатио гдје год је стигао. Више је могућих разлога за то: завист човјека малограђанског, не баш законитог поријекла, без виших школа, мрзио је Лујов велики углед интелектуалца и дипломате и на крају због Лујовог “протухрватства” јер је још 1924. Винавер о Крлежи писао као о вјешто маскираном правашком србофобу. Зна се да је Крлежа био велики поштовалац Анте Старчевића, близак пријатељ Павелићевог “Гебелса” и доглавника Миле Будака, а можда га је баш то кандидовало и за великог Брозовог интимуса.

Драган Мијовић/Глас Српске

Бонус видео