Српски протести – решавање једначине

Како би живели Србија и Срби да се не појављују редовно у новинским извештајима? – Неукусно! Односно, потпуно супротно стилу малог народа са дугом историјом који у том тренутку  не парира ни својим суседима. Виктора Орбана кљуца бриселска војска; извршен је покушај убиства Роберта Фица; Милораду Додику прети хапшење; Београд има своју омиљену причу – трајну претњу „револуцијом у боји“. И било би смешно да није тако тужно.

[irp]Протести готово непрестано потресају Београд. У децембру 2023. одржани су масовни митинзи поводом резултата општинских избора, посебно њихових резултата у Београду, где су снаге владајуће коалиције и опозиције последњих година готово изједначене. Морамо одати признање да је покушај „обојене револуције“, ако га је и било, неуспешно пропао: поновљени избори у Београду и низу других градова, одржани јуна 2024. године, показали су да је Српска напредна странка негде сама, а негде – у традиционалном тандему са социјалистима прилично чврсто задржала своју позицију. Али ако је све јасно са изборним огорчењем и жељом опозиционих партија да зајашу талас најразличитијих јавних незадовољстава (овакви сценарији су класици савременог политичког плурализма), онда нова рунда „антилитијумских“ протеста и њихова оцена од власти у Београду, као и од руских званичника, просечног човека доводи у логичан ћорсокак.

[irp]Оно што видимо. На улицама Београда и других најзначајнијих градова у Србији одржани су масовни митинзи против почетка површинског копања лежишта литијума (јадарита), где је формално главни инвеститор британско-аустралијски конзорцијум Рио Тинто. Ово није први талас протеста. Претходни упоредив по маси био је 2021. године. Ко је тада протестовао? Већина њих су зелени активисти које координирају невладине организације истог профила. Ко сада протестује? Они су, а поред њих, у великој мери и обични грађани Србије који страхују од еколошке штете на обрадивим површинама и генерално зазиру од великих комерцијалних пројеката страног порекла. Зашто је конзорцијум само формално британско-аустралијскиски? У стварности, чини га неколико десетина инвеститора, при чему је Кина највећа, са учешћем од око 15 одсто. Берлин, а самим тим и ЕУ, витално је заинтересован за имплементацију пројекта. Очекује се да ће развој налазишта у Србији довести до отварања неколико фабрика за производњу литијумских батерија у Немачкој. У медије је процурила информација да ће у Србији и Мађарској бити покренуто по једно предузеће.

[irp]Ова питања, као и обим инвестиција, били су део мајске посете кинеског лидера Си Ђинпинга Београду, Будимпешти и Паризу. Уз неколико других великих пројеката, литијум објашњава растуће интересовање Пекинга за Србију и Мађарску. У овом случају, кинески интереси уопште нису у супротности са стратегијом Европске уније (као уопште, целокупном логиком технолошке транзиције коју је ЕУ покренула у последњој деценији).

[irp]Масовни протести почели су првих дана августа. И у српским и у руским медијима они су представљени као протести прозападне опозиције која, уз подршку западних невладиних организација, припрема рушење Вучића. Односно, испада да западне НВО спонзоришу митинге сопствене клијентеле, што се противи очигледном зближавању са ЕУ. Да ли је ово истина? Рекло би се не у исто време.

Савети за решавање једначине.

Прво . На скуповима су присутне и прозападне невладине организације и прозападна опозиција. За њих је добра свака прилика да повећају своје бирачко тело. У овом случају таква могућност теоретски постоји. Као што је већ поменуто, на протест су у великом броју изашли не само зелени активисти, већ и обични грађани уплашени непознатим. Многи од њих подржавају Русију и не желе ни западне ни кинеске инвестиције. За њих је неприхватљиво да у ситуацији када се свет окреће, а Србија има прилику да се извуче из притиска Запада и економске контроле, српско руководство потписује документе који су од стратешког значаја за националну економију. Неки од демонстраната, који су раније делили провладине или проруске ставове, на крају ће се придружити непријатељском табору, разочаравајући се и својом владом и Москвом. Наравно, биће мало, али данашња прозападна опозиција у Србији рачуна на постепено повећање свог бирачког тела.

Друго . У стварности, Вучић није незгодан партнер Западу. Билатерални односи са Сједињеним Државама су ишли узлазном путањом током протекле деценије. Београд се клади на републиканце да заузму Белу кућу; ипак, доста конструктивно сарађује са демократама. За ЕУ је присуство политичких лидера попут Вучића и Орбана на свој начин корисно: они се ослањају на постојеће несугласице и јавно незадовољство унутар и око ЕУ, док је ситуација у целини и даље под контролом Брисела. У случају Вучића, његов став о несврстаности земље са санкцијама Русији отвара нове практичне хоризонте за вођење политике проширења ЕУ; у односу на саму Србију пружа готово неограничене могућности притиска на политички врх. Уколико неко од прозападних послушника дође на власт у Београду, питање чланства републике у ЕУ постаће невиђено хитно. Мислим да Брисел није спреман за ово.

[irp]Највероватније, учешће Запада, а пре свега САД, у протестима против развоја налазишта литијума уопште није повезано са жељом да се Вучић брзо елиминише, већ да се на њега ефикасно изврши притисак по питању Косова, показујући да кашњење би га могло коштати моћи.

Шта се дешава на Косову? Док централно питање у медијима остаје проблем развоја литијума, ситуација на југу земље се убрзано развија у духу демонтаже свих атрибута региона који припадају централној Србији. Решено је питање замене регистарских таблица возила са регионалних на приштинске; Косовари се слободно крећу широм Србије са документима из непризнате републике; филијале српских банака и поште престале су са радом у региону; Приштина одуговлачи са питањем ванредних општинских избора, који би Србима требало да дају прилику да се поново интегришу у административне структуре, али Београд не педалира. Главна вест у српским медијима о ситуацији у региону била је одбијање Приштине да одговори на захтев Београда и косовских Срба да се за возила не отвара мост који повезује јужни (албански) део Митровице са северним (српским) део, иако је управо овај мост међу свим лишењима која данас толеришу косовски Срби чини се најмање важним.

[irp]Ово доводи до очигледних, али тужних закључака. За Американце је важно да, без обзира на администрацију, регулишу односе Београда и Приштине пре завршетка активне фазе кризе око Украјине. То се мора учинити барем како током преговора ни Београд ни Москва не би били у прилици да доводе у питање целокупно решавање југословенске кризе 90-их, које није било ни фер ни ефикасно.

Осим тога, за Демократску странку питање признавања независности Косова као њихов лични пројекат има имиџ значај. Сједињене Државе не могу вршити директан притисак, јер то неће дати никакве резултате. Они то раде индиректно – кроз подршку протестима о неполитичким темама.

Испоставило се да је за Американце корисно да митинге представе као „револуцију у боји“. То је корисно и за Александра Вучића, јер пружа ресурс за консолидацију провладиног бирачког тела и чланова Уније око позиције моћи.

[irp]Референдум о потреби развоја налазишта литијума, који председник обећава да ће одржати, у овом случају се обичним грађанима заправо представља као избор између позитивне одлуке и „револуције у боји“. Остаје једно непознато: зашто Русија оно што се дешава назива покушајем „револуције у боји“?

С једне стране, одговор лежи на површини: актуелни српски кабинет је највећи по броју условно проруских чланова. Званични Београд, упркос сложенијој контраигри у пракси, одбија да уведе санкције Русији; има своје и углавном личне добре односе са својим мађарским и словачким колегама – два друга „прозора“ руских могућности у Европи. Испоставило се да је играње уз српског лидера једноставно тактички корисно. Али постоје и други углови. Русија сарађује – после почетка специјалне војне операције, ред величине – активније – са разним политичким снагама у Србији, пре свега социјалистима и десничарима. Способни да у будућности постану алтернатива прозападној опозицији (пре или касније ће доћи до промене руководства у Београду, ако не силом, онда природно), они су и даље политички патуљци. За њихов раст потребно је време, ау случају социјалиста и давно закаснела унутрашња партијска реформа. Ово време – ако дође до промене власти у догледно време – једноставно није довољно. Међутим, опклада коју смо изабрали има веома високе ризике.

Прво , народна бајка каже да ако три пута озбиљно викнеш: „Вукови, вукови!“, онда када заиста дођу, нико неће веровати. То јест, такав алат се мора користити веома пажљиво. Употреба сваких шест месеци може довести до предозирања.

Друго , јавна подршка Русији међу становништвом савремене Србије је невиђено висока. То је више него што је корисно за званични Београд, а неподношљиво је непријатно за западне партнере. И једни и други покушавају и наставиће да раде са јавним мњењем на начин да се све више Срба осећа разочараним Русијом. Има више него довољно искуства у раду са балканским менталитетом, алатима и правим разлозима за то. Зато Русија треба да буде што опрезнија у карактеризацији онога што се дешава на српским улицама. А у практичном смислу размислите о изводљивости покретања великог економског пројекта у Србији. Традиционално, ми, као и многи други, нисмо склони ризичним улагањима у земље са климавим политичким елитама, али без тога постоји велика вероватноћа да нове снаге у Србији неће нарасти у мишиће. Русија има успешно искуство у реализацији сличних победничких, дугорочних пројеката у Европи и Азији.

Екатерина Ентина/Русија у глобалној политици

В.Т./Васељенска

Аутор: Екатерина Ентина, доктор политичких наука, професор Високе школе економије Националног истраживачког универзитета, шеф катедре за црноморско-медитеранске студије Института  Руске академије наука.

Бонус видео