ТРАГОМ ЈЕДНОГ ТЕКСТА: Колико Србија треба да буде слаба да би била добра?

Ових дана су поједини прозападни опозициони медији објавили текст под насловом „Велика игра око српског литијума“, чији је аутор дописник немачког „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ (FAZ) Михаел Мертенс, иначе један од омиљенијих саговорника овдашњих прозападних опозиционих кругова, познат по изношењу веома тенденциозних критика на рачун наше земље.

У поменутом тексту Мертенс се веома детаљно бави позицијом председника Србије Александра Вучића у контексту питања истраживања и потенцијалне експлоатације резерви литијума у нашој земљи, на ком плану је, да подсетимо, јуна ове године у Београду, на Самиту о критичним сировинама, уз учешће српског председника, немачког канцелара Олафа Шолца и потпредседника Европске комисије (ЕК) Мароша Шефчовича, потписан Меморандум о разумевању о стратешком партнерству Србије и ЕУ у области одрживих сировина, ланаца вредности батерија и електричних возила.

У маниру портпарола прозападне опозиције и самопрокламованих еколошких удружења, организатора тзв. антилитијумских протеста који се претходних месеци одржавају широм Србије, Мертенс у овом тексту провлачи тезу да би најпожељнија верзија Србије била она која на свом челу не би имала човека кадрог да се заложи и заштити њене интересе. У том смислу, Мертенс потенцира излизани наратив о „назадовању демократије“ у Србији, те о крвавом окршају на тзв. Косову који је изазвао „Вучићев човек“ и у којем је погинуо један „косовски“ полицајац, а који је српском шефу државе „донео само благи прекор Вашингтона“.

При томе, Мертенс жели да нагласи наводни свеобухватан и надидеолошки карактер „антилитијумских“ протеста у Србији, подмећући тезу да српска држава „годинама лаже људе“, те да стога њихова „сумњичавост“ не треба да изненађује, стварајући тако лажну слику о дубоким поделама између власти и грађана Србије, што илуструје тезом да је на једној страни „гневни народ“, а на другој „савез великог капитализма и моћних бирократа, који посеже за животном основом обичних људи“.

Уједно, Мертенс оптужује председника Вучића и за тежњу да злоупотреби референдум о експлоатацији литијума, који је при томе сам најавио, разрађујући даље ову, може се слободно рећи, сулуду тезу набрајањем могућности како би до тога наводно могло да дође: дефинисањем подручја на којем ће се референдум одржати, вероватно без Београда који је критичан према том питању; вештим формулисањем референдумског питања; бирањем времена одржавања референдума, када су млађи људи на одморима, а старија популација код куће…

У завршном делу текста, Мертенс упадљиво ламентира над околношћу да у Србији не постоји обједињавајућа фигура лидера иза које би се окупила расцепкана опозиција, указујући да су многи опозициони политичари или ислужене политичке фигуре из прошлости или данашњи недовољно талентовани носиоци споредних улога. При томе, не пропушта да увреди српски народ, износећи крајње злонамерну констатацију да пуно Срба није заинтересовано за политику „све док је банковни рачун у плусу, док кирија може да се плати и док је летњи одмор на Халкидикију обезбеђен“.

Тешко је отети се утиску да ће у некој од наредних етапа бављења нашом земљом Мертенс, у садејству са својим менторима из утицајних западних медијско-политичко-обавештајних кругова, „добронамерно“ сугерисати ко би могао бити тај нови велики објединитељ конгломерата познатог под збирним називом српска опозиција, али и на који начин би требало „репрограмирати“ српски народ како би се створила његова пожељна верзија. Због свега тога, сматрамо да Мертенс и његови ментори грађанима Србије дугују одговор на питање из наслова овог текста – колико Србија треба да буде слаба да би била добра?

Новости