Црно испод нокта не дам!

Умиј се, тргни се и прогледај, мој Србине добри, сат откуцава задње часе!

Бедници господаре тобом убеђујућите да истој беди раван.

Да вредиш колико они ничему не вреде!

Да су најгори од тебе најбоље за тебе!

Немаш ти господара до Господа, мој Србине!

Зар ти који си подигао Студеницу сада да подижеш ланце и окове ко задужбине?!

Да ћутиш ко сирјак тужни ти који си безглав певао?!

Мртвоме су ти са страхом име помињали, данас ти живоме на задушнице иду!

Устај, бре, Србине, на ногама прађедова стојиш!

Ови без предака да ти говоре како си јутрос рођен да вечерас мреш…

Теби у којем је крв причести.

Потомку икона.

У кивот те је матер повила.

Српкиња је мошти рађала а не трулу кост да је псета развлаче.

Проходао си јуришима, мој Србине!

Устај да планине одморе!

Викни, да се громови постиде и заћуте!

Прогледај да се разведри- небо ти се у очима гнездило, почивало, под зеницом ти је свитало…

Зар су ти Дечани превелики, теби што си ко дете тај камен на камен сложио.

Да ти погане опанак ови што се о своје стопе саплићу?!

О кравате се даве а ти си на вешалима здравице држао.

Трн ти подмећу уместо божура…

Божур не цвета но васкрсава, баш као и ти, мој Србине!

Бедници монтажних завичаја да те уче како је пећки камен занавек изгубљен!

То су кости прађедова окамењене, па ако су изгубљене где ћеш се пронаћи, брате мој?

Што су отели од тебе нису од Бога, а ти сачувај Бога па ћеш и отето сачувати!

И име си и лице понео с икона, не заборави!

Твоје је све докле цветају далеки гробови!

Не жали над њима но им се радуј- ти су нам гробови колевке…

Црно испод нокта не дај, Србине, и то је земља света.

Не дај црнину наших мученица- барјаци су то васкрснога српства!

Ракија ти, бре, венац држи за све незнане хумке…

Потомак си и те ракије родословне, љуте ко Србин кад му у образ дирнеш!

За тај образ смо већи од свих!

За онај квргави нос и тежачку шаку ко лопату.

За реч скупљу од главе!

Убијеш Србина ал живи реч.

Од ње су распећа клесана…

Па зар тебе, давно, прадавно реченога да уче како је тишина највећи иметак?!

Бедници да ти размере колико ваља да си Србин, а шта је вишка?!

Колико је другима потаман да је Србин жив?!

Колико ваљамо као робље а не ваљамо ко људи?!

Море, мрш у пизду материну- Србин је онолики колико је за веће од живота страдао, и мало је ливада да се толики опружи!

Векови су тесни да се Србин раскомоти, а нуде нам по који дан да се у њима скућимо…

Море, мрш у пизду материну- даље су се вимена наших крава чула но звона ваша потмула!

Даље је мој прости Србин мого да запиша него ви да стигнете, страхујући за живот од живота!

Устај, Србине, главу си тек у наслеђе понео, има ко и за тобом да је понесе, не страхуј!

Устај, шајкачо, ниси нокшир, Господ те је на својој глави накривио…

На ногама предака потомцима смо дужни.

Црно испод нокта не дам- и ту рађају Рађевине и Газиместани!

Михаило Меденица / Два у један