Илија Петровић: “Неограничени” Хрвати

“И тако смо ми, Ватикан и бечки двор,

1836. године, почели да стварамо хрватски народ”.

Лајош Талоци (1857-1916)

“Ми (Хрвати) смо мало Латини, мало Нијемци,
мало Мађари и мало Славени,
а искрено говорећи – нисмо укупно ништа”.

Иван Куку­љевић Сакцински (1816-1889)

Пре неки дан, неименовaни тикто кер објавио је звучни снимак под насловом “Мараната”, а ја, мало наглув, помучих се да све то пренесем у препознатљивије стање:

“Битка на Косову пољу тисућу триста осамдесет девете године није била српска битка као што је покушава приказати србијанска митоманија. То је у стварности била битка велике војне коалиције разних народа, већином Хрвата, Албанаца, Мађара, Грка, Срба против Турака. Косово поље је одувијек било погодно за одржавање масовних средњовјековних битака. На том подручју одржано је најмање десетак битака. Од тога, три велике битке које су предводили хрватски војсковође или у којима су бојовници били Хрвати. Један дио српског племства су били у вазалном односу према Турцима, па су се борили на турској страни. Ускоро излази домољубно-кршћански бренд Мараната”.

Таман ја исписао да тој “мудрости” само недостаје поука како је Косово поље, “одувијек… погодно за одржавање масовних средњовјековних битака” замишљених да у засенак баце грчке олимпијске игре, хрватским “бојовницима” послужило као вежбалиште за одлазак у Три­десетогодишњи рат и Магдебург где им је, као “високо признање”, додељена молитвена изрека “Сачу­вај ме, Боже, куге, глади и Хрвата” – јавише ми да је Снежана Гудурић, лингвист, универзитетски професор у Но­вом Саду, то пропратила реченицом да, “како су кренули, ускоро ће и Исус бити Хр­ват”, а Салих Селимовић, историчар из Сјенице, устврдио је да “ко нема своју историју, присваја туђу”.

Кад је већ поменута Косовска битка, присетих се да је поодавно, крајем лета и средином јесени 2006. године, извесни Томислав Грго Ан­тичић, уред­ник некаквих “Харахвата”, или можда “Рукохвата”, уверавао и себе и друге да не само у “хрватским земљама, државе Хрватске, Босне и Херцего­ви­не, Слове­није, Србије, Маџарске, Аустрије, Словачке и шире, жи­ви свијест и истина припадности хрватском бићу”, те да “стари хрват­ски крајеви живе у нама и с нама”, већ и да је “хрватска колијевка… и Панонска низи­на, Укра­јинске и Руске низије све до Урала, пространства источно од Каспиј­ског мора све до Индијског оцеана”.

Таквој и толикој уралско-оцеанској “знаности” противрече нека приземнија, али зато бескрајно будаласта хрватска “знања”, те их овде, по случајном избору, само зарад упоређивања, представљам обично добро необавештеном читалишту:

“Знамо ми гдје је граница древне хрватске државе. Неће она вјечно бити на Уни, неће проћи ни пет година, а овај ће се наш бар­јак вијорити на врху Романије. Босна је Хрватска. Створит ћемо независну Хрватску на Тиси и Дрини, и да сви ако затреба легне­мо на Дрини и дамо своје жи­воте за хрватску државу!” (др Шиме Ђодан, на Балу барјактара 1990. године у Загребу – Данас Загреб, броје­ви 429/32. и 441/24. из 1990).

“Програмски циљ Хрватске странке права предвиђа ствара­ње хрватске државе на повијесном простору, укључујући Сријем, Банат, Бачку, Бо­ку Которску, Босну и Херцеговину и Санџак, ако треба и силом” (Да­нас Загреб, бројеви 459/1990. и 472/1991).

“Природна граница хрватских земаља у повијести била је на Дунаву, Сави и Дрини” (Марија Јовић, Ферал Спљет, 30. март 2002).

“Мора се исправити неправда из 1918, 1945, па и 1990. године, јер су Сри­јем, Банат и Бачка, заједно с Боком Которском, увијек би­ли хрват­ски” (Ђуро Перица, саборски заступник, на скупу хрватских “избјег­ли­ца” из Србије и Црне Горе у Загребу, Ферал Спљет, 30. март 2002).

“Ми имамо и с правног и с геополитичког стајалишта, право добити на­ше крајеве. То је Сријем, то је Босна, то је Херцего­ви­на” (Миливој Ашнер, председник Изворне хрватске сељачке странке, Ферал Спљет, 1. јун 2002).

“Словенија, Босна и Херцеговина и Црна Гора биле су дио Хр­ватске” (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 29. јун 2002).

“Хрватска се никад не може и није опоравила од пада Босне 1463. године, јер је изгубила своју утробу. Остала су јој крила, остала је перифе­ри­ја, али срце хрватско је изгубљено” (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 20. јул 2002).

“Хрватска би могла имати користи у спору са Словенијом тек онда кад хрватска војска изађе на границе с Аустријом, с којом је дуже од ти­сућљећа дијелила заједничку границу” (Трпимир Ковач, Ферал Спљет, 9. сеп­тембар 2005).

“Имали смо визију побједничке војске која ће умарширати у Београд и држати Србију неко вријеме под окупацијом” (Младен Шварц, Ферал Спљет, 23. новембар 2002).

“Треба подсјетити да је концентрација Срба у Хрватској била највећа у Сријемској жупанији, која је највећим дијелом с градо­вима Земуном, Хрватском Митровицом, Шидом и Румом још уви­јек под србијанском окупацијом” (Мате Ковачевић, Ферал Спљет, 17. фебруар 2006).

“Зашто не бисмо јасно и гласно рекли Еуропи и свијету како су Неум, Црногорско приморје, као и цијела Босна и Војводина, те Пирански заљев повијесно хрватски крајеви” (Лидија Грегора­ти, Ферал Спљет, 9. јун 2006).

“Као повјесничар, Независну Државу Хрватску бих назвао по­ку­ша­јем остварења тисућљетног сна о хрватској држави, који ни­је најсретније реализиран” (бискуп Миле Боговић, Ферал Спљет, 22. децембар 2006, 44).

“Бела Крајина није Словенија. То је увијек била Хрватска” (Иван Бари­шић, градоначелник Дуге Ресе, Ферал, 8.фебруар 2008).

“У случају да Република Српска распише референдум о из­два­јању из Босне и Херцеговине, тада би наша војска заузела те­риториј Репу­бли­ке Српске” (Стјепан Месић, председник Републи­ке Хрватске, 16. јануар 2010).

Не бавећи се управо поменутим “границама”, говоркање и пискарање о Хрватској до Урала и Индијског океана обезвређује и “Хрватска енциклопедија” чак и податком да је хрватска бановина из августа 1939. године “имала велико значење, јер је њоме обнов­ље­на хрватска државност, изгубљена 1918., консолидиран је на­ци­онални простор, а… по први пут још од средњег вијека, већи­на хрватског народа се нашла у једној територијалној јединици”.

На енциклопедијски “знанствени” став да је непостојећа “хрватска државност… изгубљена 1918” – оно што се звало Хрватском, на­ла­зи­ло се, вековима, да ли у саставу угарске краљевине, да ли ауст­риј­ског или аустроугарског царства, а наводни први хрват­ски краљ Томи­слав био је србски кнез – да би 1939. била “обновљена”, пре непуних двадесет година ослонио се извесни Крешимир Бу­шић својим “Одјецима успоставе Банови­не Хрват­ске у хрватско-бу­ње­вачкој јавности”. Он ће тамо напластити да је при стварању хрватске бановине “примијењено по­вије­сно начело (подруч­ја Краљевине Хрватске, Далмације и Сла­воније) те етничко наче­ло – одузети су већински српски ис­точни Сријем, котар Двор на Уни те Бока которска, а додани ве­ћински хрватски котареви из БиХ”, с тим што у њу “није ук­ључила За­падну Босну (Турску Хр­ватску), те Барању и Сјевер­ну Бачку” где су, опет наводно, у “шест ко­тара… има­ли апсолутну већину (Дарда, Ба­тина, Субо­тица, Сом­бор, Апатин и Оџаци), за које се уврије­жио назив Бачка Хрватска”.

Бушићеве “знанствене” лажи у виду Боке Которске, “Тур­ске Хрват­ске”, Барање, “Сјеверне” Бачке, Баната, Србије, Санџака, Пиранског заљева, Словеније, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Војводине, екавски Беле Крајине… “избушио” је понајзнаме­нитији хрват­ски историчар Фердо Шишић (1869-1940), скоро цео век пре но их је Бушић домислио, податком да 1606. године ис­точна хрват­ска граница иде линијом Питомача–Грђе­вац–Сте­ничњак–Слуњ–Доњи Косињ–уз Веле­бит до близу Новиграда –, безмало налик оној Карло­баг–Карловац–Вировитица, те да његов “Преглед по­вијести хрват­с­кога народа”, ка­питално дело хрватске истори­ографије, Барању помиње једном једином на­по­меном да је током 15. века Барањска жупанија са седи­штем у Печују допи­рала пре­ко Драве, до Папу­ка.

Бесмислицу о “шест котара апсолутне већине увријежене Бач­ке Хрватске”, оповргли су 1918. године званични подаци ри­мока­то­личких жупних уреда по Банату, Бачкој и Барањи (при­куп­ље­ни зарад сазива Велике народне скупштине Срба, Буње­ваца и оста­лих Словена из тих трију области) да је тамо, тада, живело тек нешто више од хиљаде (1.000) а много мање од две хи­љаде (2.000) Хрвата.

Што се тиче Херцеговине, из писма “неколико Херцеговачких Мухамеданаца за све остале”, објављеног средином фе­б­руара 1887. године у задарском “Српском листу”, види се да је фратарски “Народни Лист” почео да пише “о мухамедан­ци­ма, као тобожњим Хрватима”, да ће они “све бити прије, само Хр­вати ни­кад ни дови­јека”, да се “хрватског имена… до окупа­ције (1878 – ИП) овђе никад чуло није… дочим смо за српско име од увијек зна­ли… На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ва­ше (хрватско – истакао ИП) потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски… Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек ре­чемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци ни­јесу границу прекорачили”, те да “вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас… др­жа­ти”. Утолико пре што је би­скупија мостарска основана 1625. године “без верника, без црка­ва, без свећенства”. (Исти “ка­луп” примењен је касније по Босни где је нај­већи број римо­ка­толичких цркава изграђен после Првога свет­ског рата. Када се извесном Давору Периновићу, поримљеном изданку тре­бињске свеште­ничке породице, омакло да пре тридесетак го­ди­на тај податак саопшти у својству високог функцио­нера ХДЗ-а за Босну, морао се спасавати бекством у Немачку).

Нека што се у Херцеговини није чуло за Хрвате, она и није у хрватском видокругу, али ни Хр­вати из околине Загреба – “столице покатоличеног Српства”, како је то руски генерал Гурко писао у варшавском Дневнику за октобар 1890 –, “ни за се нису знали да припадају извесној хрватској на­родности”, тако да је један хрватски “племениташ” говорио да би “радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог се­љака”. Кад је већ тако, не треба се чудити запису Јулија Бене­шића (1883-1957), књижевника и лингвисте, из 1911. да се “још стиде сријемски мом­ци да гласно за себе рекну, да су Хрвати”, нити сведочењу лингви­сте Стјепана Ившића (1884-1962) да му је, док је на две-три године пре Великог рата истраживао по­савске говоре, један стари ин­фор­матор из околине Ђакова, на пи­тање “шта је”, односно које је нације, рекао: “Кажу, да се зо­вемо Рвати”.

Сведочанство о томе “да је име Хрвата по Босни и Херцего­вини сеоском сви­јету посве непознато” оставио је са својих пу­то­вања и Антун Радић (1868–1919), књижевник и политичар, као и нешто раније фра Иво Франо Јукић (1818–1857), књижевник, за­пи­сом да Крајишници “од Хрватах не знају нит имена”.

Добро, Дубровник је Хрватима километарски нешто ближи од Боке, али је у њему и његових 14 “одломака”, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 10.327 римока­то­лика, 546 православних, 1 унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 “говори у кући” србски, 716 талијански, 19 сло­венски, 2 ру­ски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџар­ски. Што значи: као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Ду­бров­нику тада није било ни једног јединог Хрва­та, а Јеремија Мит­ро­вић (1910-2011), историчар и библиотекар, пише да “до назад ма­ло година амо не бијаше настањених ни ци­гли један Хрват”, а 1896. године “има их само четири”.

Када је загребачки “Вијенац” 1890. године позвао “мостар­ске Хрвате” на “народно слав­ље у Макарску”, један савременик запи­саће да у Мостару нико не зна за Хрвате и запитаће се от­куд Хр­вати тамо, “кад је Мостар главни град ‘Војводине св. Са­ве’, у коме су вазда живје­ли чисти Срби од три вјере”. И не само у Мостару, већ и другде јер је и политичар и историчар Фрањо Рачки (1828­–1894), према писању Педра Рамета (Лондон, 1949), про­фе­сора поли­тич­ких наука у Норвешкој, “смјело изјавио да нема основа за нацио­нално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски католи­цизам и жеље Ватика­на спре­чавају да се изјасне као Срби”.

Све што је довде изложено, озваничио је Хајнрих Бенхаус (1797-1884), главни картограф Аустријског царства, објављујући 1846. годи­не етнографску карту Аустријског царства са подацима да је на прос­тору данашње Хрватске живело два милиона шестсто четр­де­сет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хи­љада (836.000) Хрвата.

Годину дана касније, Бенхаус је објавио етнографску карту бал­канског дела Османског царства, која сведочи да је на про­сто­ру данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине жи­ве­ло 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили “при­падници осталих народности, националних мањина и етнич­ких гру­па”, без иједног Хрвата јер су они, како су показали изло­жени примери, на томе пространству били “непозната врста”.

Хрватима све то није сметало да чврсто се придржавајући “оцеанскоуралских” својих граница помињаних на почетку овога текстића, представе себе изјавама сачуваним у књизи Биолошки слом и нестајање Срба у Хр­ват­ској (1880-2011) : од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохто­ног и конститу­тив­ног, до мањинског статуса, Бео­град/Нови Сад 2018, стр. 139-149, лат.), философа и демографа Светозара Ливаде (1928-2022) са са­радницима. У наставку биће дато тек неколико изјава Фрање Туђмана (1922-1999), онога који је симболизовао зло­ч­и­на­ч­ку природу такозване уљудбе хрватског усташког бића, по­знатије по природи хрватске злочиначке нељудбе – у преводу на србски – нечовештва, изјава на основу којих сваки иоле добронамеран читалац може његовом “изјављивачу”, али и његовим исто(не)мишљеницима, поставити сигурну дијагнозу:

– “Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их православним Хрватима. Треба забранити одредницу православни Ср­бин” (фебруара 1990);

– “Сви они који овдје фућкају и галаме, морају знати да ће мо­рати ићи из хрватских земаља тамо одакле су и дошли, ако не буду поштовали во­љу хрватског народа” (на митингу у Пазину, Данас За­греб, бр. 426, 17. ап­рил 1990);

– “Независна Држава Хрватска није била само пука квислин­шка творба и фашистички злочин, већ и израз, како политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународ­них чимбеника, а у овом случају владе Хитле­рове Њемачке, која је на рушевинама Версајског мира кројила но­ви еуропски поредак. Према томе, Независна Држава Хрватска није представљала само пуки хир осовинских сила, него је била посљедак посве одређених повијесних чимбеник” (говор на првом општем сабору Хрватске демократске за­једни­це чијом су скраћеницом ХДЗ њени чланови истицали хрват­ске тери­торијалне претензије: Хрват­ска До Земуна, 24. фебруара 1990. годи­не, Данас бр. 477, 9. април 1991, стр. 32-34);

– “Признајем да је 1988-1991. било ексцеса с наше стране, по­пу­т паљења и минирања српских кућа, да се догодило понеко убој­ство, да је нетко и прије времена морао побјећи из Хрватске; међутим Срби су с тим мо­рали рачунати. Поносан сам на све што смо урадили” (у говору на Тргу бана Јелачића у Загребу током рата);

– “Опстанак Босне и Херцеговине као самосталне и суверене, све како би било и могуће, иде у сваком случају на штету хрват­ског народа, онем­о­гућава нормално територијално остварење хр­ватске државе и ствара претпоставке за нестанак и оноликог ди­је­ла хрватског народа какав је данас у Босни и Херцеговини. Сада морамо осигурати границе Хрватске, те будуће границе хрватске државе у Босни и Херцеговини” (са представ­ницима ХДЗ-а из БиХ у Председничким дворима у Загребу, стенограм од 21. септембра 1993);

– “Рата не би било да га Хрватска није жељела. Ми смо проци­јенили да са­мо ратом можемо изборити самосталност Хрватске” (гово­р на Тргу бана Јелачића 24. маја 1995);

– “Србе треба снажно ударити да практично нестану” (у Брион­ској наредби за операцију “Олуја”, транскрипт, Ферал Спљет);

– “И још их има, и овдје код вас! Од 22 суца у Карловцу има седморо Срба” (августа 1995. године, у Карловцу из “Влака слободе”);

– “Нема више оних који би будућност Хрватске угрожавали у хрватском националном тијелу, то се и не може изразити ника­квим новцем него­ли управо тиме, да је овим кораком (Олујом) будућност хрватског на­ро­да, сувремене и независне хрватске др­жаве једном за вазда осигу­ра­на за будућа стољећа и миленије” (из “Влака сло­боде”, 26. августа 1996);

– “.Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Ми смо при­хватили повратак дијела Срба у Хрватску, како бисмо онемо­гућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наста­вак Независне Државе Хрватске и да не жели нити једног Србина. Ријешили смо српско пи­та­ње и Срба више неће бити 12% и 6% Ју­гославена, колико их је би­ло. А 3%, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу” (на отварању ратне школе “Бан Јосип Јелачић” у Загребу, Нови лист Загреб, 15. децембар 1998);

– “Мене ће повијест смјестити бок уз бок с Франком (Франциском – 1892-1975 –, који је током вишедеценијске владавине у Шпанији, све до смрти, своје политичке противнике уклањао цензуром, затворским казнама са принудним радом, затварањем у концентрационе логоре – ИП), као спаси­теља запад­не цивилизације” (изјава за Њујорк тајмс, април 1998);

– “Сретан сам да ми жена није ни Српкиња ни Жидовка” (на ми­тингу у Ду­брави априла 1990. године – Ферал Спљет 5. април 2003);

– “У овом рату изгубила је мужа и дом, али је добила Хрватску и слободу” (на скупу у Конавлима о једној жени као жртви рата – Ферал Спљет, 23. фебруар 2002, стр. 36);

– “Један од странаца који се бавио идејом потпоре дисидентима у комуни­стичким земљама рекао ми је: Знате, професоре генера­ле, да нисте Хр­ват били бисте нобеловац” (у изјави за Ферал Спљет, 31. мај 2003);

– “.Срби су неславно нестали из ових крајева, као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут! А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо биб­лиј­ско начело, из Старог завјета: око за око, зуб за зуб” (за Ферал Спљет, 30. април 2004);

– “Свети оче, ми и даље остајемо ваше предзиђе,antemurale christianititatis!” (на испраћају, пре папиног уласка у авион – Ферал Спљет, 8. април 2005, стр. 4)…

У вези са свим тим Туђмановим изјавама, сликар Едо Муртић (1821-2005) “исповедио” се у раз­го­вору са Миром Бабић-Шувар, за “Идентитет”, србске независне но­вине у издању Србског демо­кратског форума у Загребу, број 61/ 2003, стр. 8-11:

“Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо не­колико мје­сеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој атели­јер, мислећи ваљ­да да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да хрватски народ крвљу мора добити своју државу, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио на­пра­вити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’. Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав кон­такт с њим. А непо­средни повод да почнем радити циклус Viva la muerte као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да тре­бају бити ‘сретне и пресретне’ што су им синови и мужеви поги­нули за Хрватску”.

С истим тим Туђмановим изјавама може се довести у везу и оно што је Јосип Бољковац (1920-2014), први његов министар полиције, “по­верио” Мила­ну Јакшићу, дописнику франкфуртских “Вести” из Хрватске, а што је 13. фебруара 2009. године објављено и на пор­та­лу Прес Онлајн (http://www.pressonline.rs/info/politika/58432/senzacionalno-hrvatska-htela-rat-prvi-smo-napali-srbe.html).

“Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Ју­гославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, ‘армбрустима’ су напали Борово Село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку… Главаш ме је… оптужио да сам га гонио због рушења моста на реци Драви у Осијеку. Он је рекао да је мост сру­шио да би се град заштитио од тенкова ЈНА, а ја сам рекао да је ЈНА тог момента била регуларна војска једне међународно при­зна­те државе, а Хрватска, тада још непризната, дио Југославије”.

Зна ли се све то, лакше је разумети изјаву Рувена Равлина (1939), израелског пред­сед­ника од 1914. до 1921, при по­сети Јасеновцу, јула 2018 године: “Усташки режим, један од ужасних режима који је сарађивао с на­цистима, настао је овде у Хрватској… Неки мисле да их чињеница да су били под нацистичким утицајем ослобађа било какве морал­не, личне или националне одговорности за зверства која су се до­го­дила у њиховој држави”.

Нека што мисле, они се тиме поносе.

И охрабрују Мату Мештровићу (1930), америчког новина­ра и академика, хрватског лобисту, си­на ва­јара Ивана Мештровића (1883-1962), да се размеће сопственом изјавом:

“Није ми јасно ­– двјеста година ми кољемо Србе и што их ви­ше кољемо, они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”.

Нека овде буде речено и да је хрватску антисрбску иде­о­логију, ону на коју се доцније накалемило усташтво, осмислио Ан­те Старчевић (1823-1896), политичар и публицист данас тамо познат као “Отац домовине”. Баш због његове “идео­ло­гије”, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905), немачког порекла, за кога се не може ре­ћи да је “навијао” за Србе, писао је своме нешто млађем савре­ме­нику Фрањи Рачком да Анте Старчевић “није човјек при себи; лу­до пише; ни праве учености, ни праве духовитости, него ташта и празна глава”, те да је “чудо, како човјека толи болесна и блесава могу неки људи слиједити”.

Мада, за надмоћ лудости, неучености, недуховности, празноглавости и будалаштина којекак­вих хрватских “политичара” и “хисторичара”, њихових “знанст­ве­них” патрона из хрватске академије и, нарочито, најразлич­ни­јих подстрекача и заштитника с антиправославног фашикрат­ског За­пада, не само из Ватикана, у Србији су најзаслужнији званични историчари (и лингвисти) окупљени по академијама и унезверитетима, све саме зналице ненавикнуте да се мешају у свој посао.

Нажалост, и за сада, само се можемо запитати докле тако.

Не знам због чега се баш сада присетих извеснога поодавног међународног научног скупа на коме је неки наш оновремени пар­тизански интелектуалац поднео некакво проблематично “науч-­но” саопштење, а потом чуо питање једнога странца:

– Опростите, колега, на којој сте Ви теми докторирали?

– Ја сам докторирао у шуми!

Није никаква тајна да су многи “без имена”, по оном овешта­лом правилу да “Високо ти свуд у нас / Главу диже празан клас”, дизали ону ствар на, по претпоставци, озбиљне и па­метне људе и олако постизали своје циљеве јер им се нико од “озбиљних и па­метних” није супротстављао. А да је на свако јављање неког од будалаћа одговарао по који уистину паме­тан и озбиљан човек, ваљ­да би тај угледник добио подршку и од обичног света, а не би се дешавало да последња увек при­падне оној другој страни. Отуд, за надмоћ лудости, неучености, празноглавости и будалаштина, за наводну надмоћ којекаквих лоза и раз­них других марината, рукохвата и њихових “знан­ствених” патрона из хрватске “свечане знакадемије”, у Србији су најзаслуж­нији којекакви мишеви, бравке, самараћи, пушине, деристе,они ко­је бије глас да су “интелектуални врх”.

Чак и ако нису докторирали у шуми – изађе им на исто.

Илија Петровић / Васељенска