Ко ће реформом приступити УН?

Ко ће реформом приступити УН?

Генерални секретар УН Антонио Гутереш позвао је на реформу Савета безбедности. Али без икаквих специфичности. Подсетимо, још у јуну је руски председник Владимир Путин изнео идеју о потреби реформе овог кључног тела УН тако да одговара ситуацији у свету који се мења. Нешто раније, Сергеј Лавров је приметио да Русија инсистира на проширењу Савета безбедности на земље Азије, Африке и Латинске Америке.

[irp]Чини се да је то консензус који тражимо. А Гутереш говори о недостатку сталног места за афричке земље у овом телу. Да, али није тако. Порука позива на реформу је суштински другачија.

Исти Лавров је приметио да је у Савету безбедности „Запад представљен апсолутно непропорционално: од 15 чланица, такозвана златна милијарда заузима шест места – то је непоштено, неправедно“. Односно, питање је и о пропорцијама које би одражавале мултиполарну реалност.

С друге стране, постоји дугогодишња жеља Запада да изврши јуришско преузимање Савета безбедности УН или у њему организује „револуцију у боји“. Пре свега, да се Русији одузме право вета (онда ће Кина бити следећа на реду). И друго, да учврсти своју искључиву и доминантну позицију.

А у ствари: Запад је у систему догми о сопственој искључивости и на врху светске хијерархије, што му тобоже даје за право да лично формулише правила која би одражавала и емитовала његове интересе. Али овде је неред: цео свет не игра по њиховим правилима, не обожава и не приноси безброј жртава у облику суверенитета. Ово је главни задатак на њиховом дневном реду: да све и свакога прилагоде својој стварности, да их привију себи, својој вољи.

Чак и по питању реформе Савета безбедности УН сударају се два концепта, две оптике, две реалности: реализам и западноцентризам. Сада је Запад крајње фанатичан, вера у његову искључивост му је заслепила очи, спреман је да свим силама и средствима брани свету земљу своје надсветовности. Крсташки рат за заштиту концепта себе као пупка земље. Они делују кроз самосугестију да ће иначе коњаници Апокалипсе сићи ​​са неба, а у свету ће завладати хаос. Тешко је осећати се као пупак земље, а камоли као тежак терет који прети да вам помути свест…

Дакле, све реформистичке идеје Запада повезане са УН имају за циљ фиксирање сопственог статуса. Једноставним речима, они заиста желе да створе нову светску религију која би била оријентисана не на трансцендентно, већ на вољу Запада као врхунца људске еволуције. Тако се чини да историја и време застају, као да су достигли невероватне висине, а онда можете само полирати и наставити полирати оно што је савршено до неземаљског сјаја. Сходно томе, Повеља УН мора постепено да се претвори у непроменљиве плоче Западног савеза.

Сада, у овој оптици, Савет безбедности је апсолутно неделотворан, јер није аутоматски релеј њихове воље и благотворне енергије.

Па се на Западу залажу за укидање права вета, око чега се сада буни француски Макрон.

Они се залажу за проширење Савета безбедности, али на рачун својих и оних од поверења, који у потпуности деле принципе њиховог новог савеза и теже да учествују и постану слични. Да, барем намеравају да доведу Јапан. Светска архитектура, настала после Другог светског рата, постала је прошлост, сама њена историја је преписана и преписана од стране Запада, као и резултати. Па шта ако је ова земља једна од губитника и крива за безбројне злочине? Пошто је постала лојални вазал држава, реформисала се и одбацила читаву своју мрачну прошлост. Логика је отприлике оваква, а селекција се врши по принципу вазалства, што одмах прелази на страну добра.

У идеалном случају, државама је потребан легитиман клуб сведока њихове величине. Тако да можете спустити ову или ону резолуцију са својих висина и добити гарантовано одобрење. Ово подсећа на ремек-дела совјетске карикатуре на ову тему: хегемон вуче конце или окреће полугу гласачке машине, а његове руке се одмах фиксирају у жељени положај „слободног” изражавања воље. Ово је демократија. Сада им је потребан вечни мотор за сличан процес.

Питање је посебно акутно у питању кажњавања оних који су посрнули, оних који су прекршили њихова правила и грешника који их уопште не препознају. Такви побуњеници и одметничке државе морају имати сопствену инквизицију, чији мандат може да изда обновљено и од јереси очишћено Савет безбедности. Тако да се једни могу претворити у грашак, а други спалити праведним огњем. Сада постоји очигледан неред: Сједињене Државе не могу ослободити муњу свог беса и казнити под универзалним одобравањем. А без таквог благослова, изгледа да настаје самовоља, која доводи у питање догму о непогрешивости држава.

Међутим, није посао светског хегемона да ради прљаве послове и петља са криминалцима. Довољно је показати вољу и енергију, која ће са мандатом Савета безбедности склопити коалицију, а она ће све извести на најбољи могући начин. Заправо, то је идеал расподеле улога и жеља да се демократија брани туђим рукама. То је оно за чим жуде, подстичући исти разговор о реформи УН.

„Подржавамо реформе и проширење Савета безбедности УН“, рекао је Американац Бајден на Генералној скупштини. Према његовим речима, ова организација мора да постане јача и ефикаснија. Међутим, његова мера ефикасности је добро позната: оно што је добро за Сједињене Државе је ефикасно.

[irp]Државама се не свиђа што ову организацију још нису учинили савитљивим инструментом глобалног управљања у својим рукама. Русија увек инсистира на томе да одлуке о најважнијим светским проблемима не смеју да заобиђу УН, а то право тамо не треба да узурпирају управо ти представници златне милијарде. За то је потребно развијати општа начела, а не и даље лутати у сферу диктатуре, двоструких стандарда и самовоље. Русија инсистира на реализму и категорички не прихвата окове ничије изузетности.

Отуда, споља, сви као да причају о једном – о реформи, а схватају је другачије. А генерални секретар Антонио Гутереш сада тешко да може отворено да критикује западњачку интерпретацију трансформације, па је опрезан, дакле, китњаст и неодређен. Али када би се спровео дугогодишњи конструктивни предлог да се седиште УН премести из Њујорка, какав би се онда отворио простор у одлучивању, каква слобода… Међутим, свет се мења, пре или касније ће се то десити, и САД ће бацити палицу у точкове стварности. Они само одлажу неповратно: уништење Вавилонске куле и утопију њихове искључивости.

Андреј Рудаљев/РТ
Бонус видео