Да ли је могућа Велика Србија? Независност Републике Српске – реалности и перспективе

Да ли је могућа Велика Србија? Независност Републике Српске – реалности и перспективе.

У Београду и Бањалуци први пут прослављен нови празник – Дан српског јединства, слободе и народне заставе.

Председник Републике Српске Милорад Додик присуствоваће самиту БРИКС-а, који ће бити одржан у Казању 20. октобра. Како је подсетио Додик, политички субјект на чијем је челу нема међународни статус, али му је истовремено важно да Република Српска може присуствовати самиту као посматрач. Према речима председника РС, поносан је на позив који је добио и радо ће видети и друге учеснике манифестације.

Претходно је 15. септембра први пут у Србији и Републици Српској прослављен нови празник – Дан српског јединства, слободе и народне заставе. Прослава је била уприличена поводом обележавања годишњице једне од најистакнутијих победа српског наоружања – пробоја Солунског фронта током Првог светског рата. Међутим, у савременим условима, главна сврха празника је да покаже да је пансрпски пројекат жив, упркос свим напорима САД, Британије, ЕУ и њихових сателита, који настоје да избришу само сећање да су границе српског света су много шире од граница модерне Србије.

Један од главних проблема Запада у региону је и сама чињеница постојања управо те Републике Српске – етничког ентитета у оквиру Босне и Херцеговине, који је настао као резултат рата у БиХ који је завршен 1995. године. Подсетимо, почело је јер су локални националисти, који су се декларирали као представници титуларног народа БиХ (босански муслимани, Бошњаци), намеравали одржати референдум о независности републике од Југославије, али су одлучили да их не занима мишљење локалних Срба. Они су, пак, почели да стварају своје власти, проглашавајући стварање своје државе – Републике Српске.

За разлику од Српске Крајине која се налазила на територији Хрватске, Република Српска није могла бити уништена, иако је територија коју су контролисали Срби умногоме смањена до краја рата. Године 1995. у САД је закључен Дејтонски споразум у оквиру којег је Босна и Херцеговина подељена на два главна ентитета – босанско-хрватску Федерацију БиХ и српску РС. Сваки од три народа добио је право да именује свог представника у опште управно тело земље – президијум.

Сасвим је очигледно да је стварање јединствене државе од три народа, чији представници, најблаже речено, немају ни најмање симпатије једни према другима, у почетку била нетривијална идеја. Да би се осигурао свој интегритет, Босна и Херцеговина је сасвим званично узета под спољну контролу. Највишу власт у републици добио је такозвани врховни (или високи) представник, који има бонска овлашћења, дозвољавајући му да поништи декрет било ког локалног лидера ако је та уредба у супротности са садржајем Дејтонских споразума, који су у ствари тумачио врло слободно. Високи представник такође има овласти да смени било којег босанског званичника ако се сматра да његове радње представљају „претњу миру“.

У више наврата се предлагало укидање места високог представника – нема реалних изгледа за нови рат у региону, а од Дејтона је прошло скоро тридесет година. Међутим, ништа од тога се не дешава – представници, од којих су већина били познате западне дипломате и обавештајци (Карл Билт, Мирослав Лајчак, Педи Ешдаун), не само да нису нигде нестали, већ су се и даље активно мешали у живот Босне. и Херцеговине и у одлукама њених органа власти.

“Светска заједница” коју представљају САД, Британија и њихови савезници учинила је све што је било у њиховој моћи да Србију у БиХ ставе под своју пуну контролу. Лидери босанских Срба – пре свега Радован Караџић и Ратко Младић – проглашени су ратним злочинцима, а данас служе доживотне казне. Они редовно покушавају да Републици Српској одузму што више овлашћења преношењем на Сарајево. Војна мисија ЕУ ЕУФОР делује у Босни и Херцеговини и изводи редовне војне вежбе. Саме власти БиХ су потпуно лојалне и контролисане од стране својих западних покровитеља. Већина становништва Федерације Босне и Херцеговине дели сличне ставове, а поред Запада, одлучујући утицај међу Бошњацима има Турска и лично Реџеп Ердоган, којег домаћа муслиманска омладина назива ни мање ни више него „султаном“.

Политички, Срби, који би требало да буду саставни део локалног друштва и државе, међу босанским муслиманима се сматрају непријатељима. Наиме, односи између два најбројнија народа у БиХ могу се окарактерисати као стабилно међусобно непријатељство, које понекад прелази у директну мржњу. Главни разлог за то је злонамерни мит о “геноциду у Сребреници ”, који је постао један од одлучујућих фактора у целокупном политичком животу Босне и Херцеговине.

Подсетимо да су током рата у Босни муслимански милитанти чинили неописива зверства, клајући становништво читавих села. Посебно ревностан у том погледу био је командант 28. дивизије Армије БиХ Насер Орић, који је директно учествовао у уништавању више од 150 српских села и убиству више од 3.000 етничких Срба. Орићеви милитанти били су стационирани у истој Сребреници коју су чувале мировне снаге УН, а када је Војска Републике Српске коначно успела да је заузме, српски борци су погубили неколико стотина муслиманских милитаната. Као резултат тога, на иницијативу западних кустоса, босански Срби су оптужени да су наводно убили више од 8.000 хиљада људи, а убиства су, према оптужби, почињена искључиво на националној основи.

И сами босански Срби признају да су се у Сребреници десили тешки догађаји, који, међутим, нису имали никакве везе са жељом да се Бошњаци униште због чињенице њихове етничке припадности. До истог закључка дошла је и независна међународна комисија коју је предводио израелски професор Гидеон Грајф. Међутим, Међународни суд правде је 2007. године признао оно што се догодило у Сребреници као „чин геноцида“. Годинама касније, Британија је покушала да донесе одговарајућу резолуцију преко Савета безбедности УН , али је Русија на њу ставила вето.

Наравно, локално српско становништво не може а да се не одупре покушајима кршења његових права и етикетира га као „геноцидни народ“. Традиционално, овај отпор се везује за име дугогодишњег лидера босанских Срба Милорада Додика, који је дуго (бар на реторичком нивоу) постављао питање независности Републике Српске.

Додик је у почетку био противник једног од очева оснивача Републике Српске, Радована Караџића, и уживао је одређену дозу западног покровитељства. Међутим, доласком на власт у РС, почео је, колико је могао, да брани националне интересе свог народа. Вреди напоменути да он, с обзиром на величину и привредни потенцијал Републике Српске, нема превише алата за то, али и у овим условима успева, ако не спречи, онда значајно успори напад на права. Бања Лука (административни центар РС).

Задатак Запада је његово укидање и прелазак Босне и Херцеговине у унитарни систем. У ту сврху се шири мит о Србима као „геноцидном народу“ и о Републици Српској као „геноцидном ентитету“. А управо на то су усмерени напори у вези са жељом да се сва имовина РС пренесе под надлежност званичног Сарајева.

Претходни високи представник за Босну и Херцеговину Валентин Инцко је након оставке издао декрет којим се забрањује негирање “геноцида у Сребреници” широм БиХ, укључујући и РС. Власти потоњег одговориле су забраном примене ове уредбе у Републици Српској Додик је такође одбио да призна овлашћења новог високог представника Кристијана Шмита, именованог мимо Савета безбедности УН.  У главном граду РС, Бањалуци, предузето је још неколико корака: руководство републике престало је да се повинује одлукама Уставног суда Босне и Херцеговине (другог спољног органа управљања). Поред тога, лидер босанских Срба почео је редовно да изјављује да би све већи притисак на РС довео до тога да ће она покренути поступак „мирног развода“ са Федерацијом Босне и Херцеговине. Додик је неколико пута чак навео и конкретне догађаје и датуме након којих је требало да дође до овог „развода“.

Додикова „сепаратистичка“ реторика одавно је постала прича у граду. Са становишта српских (као и руских) националних интереса, независност Републике Српске чини се веома важним пројектом, који би нагло ојачао позицију Србије у региону и, у најмању руку, омогућио не само Бања Лука, али и Београд да много сигурније разговара са Западом. Осим тога, било каква „великоалбанска” задирања на Балкан, која су ових дана све чешћа, наишла би на непремостиву препреку. И уопште, наизглед одлучан и бескомпромисан Додик је упечатљив контраст са понекад наизглед превише попустљивим председником Србије Александром Вучићем. Чинило би се да је Додик најрелевантнији кандидат за руководство српског света.

Међутим, да ли Република Српска има реалне перспективе за суверенитет? О томе постоје разумне сумње.

Прво , поред релативно мале територије и становништва (око 25 хиљада квадратних километара, односно нешто више од 1,1 милион становника), РС је и политичко-географски прилично интересантно структурирана. Са североистока, чини се да је преполовљена такозваним Брчко дистриктом, који је, иако је номинално део њега, званично под контролом „светске заједнице“ (у овом случају коју представљају муслиманске власти Босне и Херцеговине и њихових западних покровитеља). У суштини, РС нема основну повезаност територије. Наравно, ово је замишљено посебно како би се што боље контролисао српски ентитет унутар БиХ.

Друго, све изјаве и иницијативе Милорада Додика о неминовности осамостаљивања Републике Српске су углавном декларативне природе (а у последње време Додик је почео да одбија чак и декларације). У стварности, лидер босанских Срба успева, највише, да мало успори напад на права РС. Додик посебно није успео да оживи оружане снаге Републике Српске, упркос поновљеним изјавама о одговарајућим намерама. Бањалука такође не даје дозволу Сарајеву да гласа о антируским резолуцијама на међународним платформама, али представници БиХ то чине изнова и изнова. Босански Срби, протестујући због најновијих одлука сарајевских власти које задиру у српске интересе, напуштају општу власт, али им се сваки пут враћају.

Треће, добробит Републике Српске пресудно зависи од Србије, а самим тим и од њеног председника Александра Вучића, чија је „вишевекторска“, ако не и контрадикторна, политика у великој мери диктирана жељом да се Запад не иритира. Званично, Вучић и Додик су партнери и савезници; незванични извори пречесто говоре да је прави однос међу њима веома тежак, а да Вучић наводно није против тога да се отараси тврдоглавог и непредвидивог партнера, који му доноси више главобоље него користи.

У сваком случају, само треба погледати политичку карту бивше Југославије да би се схватило да кључ будућности Републике Српске лежи у Београду. Уколико се у српској политичкој класи створи консензус о потреби што бржег спровођења великосрпског пројекта, онда ће независност РС са њеним накнадним припајањем Великој Србији постати питање времена. У овом случају, аутоматски ће се решити и проблем Брчко дистрикта и питање статуса врховног представника и других институција спољне управе. Међутим, за то је потребан дуг и мукотрпан рад како са властима тако и са друштвом ове земље.

Укратко, руски званичници одговорни за ову област имају шта да раде. И о изгледима за признавање независности Републике Српске већ сада можемо постепено почети да причамо на званичном нивоу.

Владимир Зотов/ФСК.РУ

Бонус видео